“Газио сам брда и долине,
од Крајине па до Војводине
и по цести сузе просипао,
да бих једном вратити се знао!”

И ове године су удружења избјеглих Срба Крајишника у Србији обиљежила Светог епископа Николаја,  Крсну славу Републике Српске Крајине, дана када је 1991. године проглашен Устав Српске Крајине.

Српска Крајина је била новоустановљена српска држава, законита насљедница Војне Крајине, чија права и насљеђе је српски народ, као симбол самосвојности, унио у Социјалистичку републику Хрватску, а српски језик и његову књижевност, као темељни говор и запис, у Устав ове југословенске републике.

Устав Српске Крајине је усвојен 19. децембра 1991. године на заједничкој сједници Скупштина САО Крајина, Великe народне скупштине Западне Славоније и Скупштине САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Највиши правни акт Српске Крајине се састојао од 8 глава и 124 тачке.

Према уставу Српска Крајина је „национална држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе”. Главним градом је проглашен Книн, а за химну „Боже правде”. Уставом су одређене и застава и грб. Службени језик је био српски језик, а писмо ћирилица.

Хрватска је 1990. године гажењем свих ових права, брисањем из Устава српског народа као градивног стуба своје уставности, те забраном српског језика и ћириличног писма на њеном посједу, приморала насљеднике слободних граничара да прогласе Српску Крајину, као једину заштиту од новог геноцида и затирања стечених права.

Подржана у свом злочиначком плоду, том страшном билансу најтежег геноцида над Србима у Другом свјетском рату, крвава Хрватска је охрабрена за ново безакоње, прије свега од мрачног политичког закулисја Ватикана (те најмоћније, а најмање државе свијета) а онда финансијски оснажена уздиглом и уједињеном насљедницом фашистичке Њемачке, те глобалистичким интересима НАТО-савеза.

У злочину награђена Хрватска је пред цијелим свијетом одлучно тражила демократско право за трећи геноцид над Србима!

Србија, као комунистичка безлична творевина, није препознавала нити штитила интересе српског народа, већ је са њима трговала на берзама свјетских политичких кредита.

Српски народ Крајине, остављен на милост и немилост, плански је затрвен, његово вишевјековно културно и духовно насљеђе распродато, спаљено и присвојено. Пола милона Крајишника је на најгрубљи начин, приличан само варварству, истјеран са своје земље, из порте својих храмова и манастира, из својих винограда, са старих планина и ријека.

Остало је сјећање на један древни српски народ који је Православној цивилизацији подарио најљепше етнографско насљеђе, чудесно искуство православне духовности на самој ивици његовог најопаснијег противника Римокатолицизма и једну од најздравијих генетских база Европе, коју су оснажили, прочистили и сачували потомци ускочких и хајдучких српских родова.

Заиста, Српска Крајина је простор који припада Источној-православној цивилизацији још од времена великих ромејских царева. Српски народ ако жели да остане велики и достојанствен мораће се знати вратити траговима својих суза на воде Крке, Зрмање, Цетине и Вуке.

Мораће научити – сваког дана ићи, али Книну стићи!

ГОРАН ЛУЧИЋ
Овај текст први пут је публикован на порталу Слободна Херцеговина 18.12.2017. године