• Портал Слободна Херцеговина  преноси у цјелости отворено писмо предсједника Савеза Срба из региона Миодрага Линте у коме објашњава зашто је нагодбу са колективном тужбом преко 200.000 Крајишника назваo „срамном и понижавајућом“

ШТРБАЦ ЈЕ 19. АВГУСТА 2010 ГОДИНЕ РЕКАО: „Ми смо спона између крајишких Срба и америчког адвокатског тима и радо смо прихватили сарадњу!“ (фото: Слободна Херцеговина)

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта најоштрије осуђује одлуку групе Срба која је регистрована у САД под називом Крајинске жртве геноцида и Документационо-информационог центра Веритас, на челу са Савом Штрпцем, да пристану на срамну и понижавајућу нагодбу у судском спору са америчком консултантском кућом L-3 Servisis, као правног сљедбеника америчке фирме Војни професионални ресурси (Military Professional Resources Ink.), а у вези са колективном тужбом преко 200.000 Крајишника који су прогнани у злочиначкој акцији Олујa.

Наведена тужба садржи и захтјев за накнаду нематеријалне штете прогнаним Крајишницима у висини 10,5 милијарди долара, уз 5% камате за сваку годину, односно онолико колико живе изван својих кућа и станова због присилног напуштања и претрпљеног страха, траума и душевног бола за изгубљеним завичајем. У тужби се, између осталог, наводи сљедеће: „Операција Олуја постала је највећа копнена офанзива у Европи од Другог свјетског рата, а као посљедицу је имала убиства и нехуман однос према хиљадама Срба, насилно протјеривање 200.000 Срба из њихових вјековних домова, пљачку и уништавање имовине вриједне стотине милиона долара.ˮ

Линта истиче да је нагодба за Крајишнике срамна и понижавајућа јер је поменута група Срба из САД заједно са Савом Штрпцем пристала да тужена страна уплати донацију од мизерних 1,4 милиона америчких долара у виду, тобоже, хуманитарне помоћи избjеглицама из РСК.

Тај износ је за 7500 пута мањи од траженог одштетог захтјева.

Саво Штрбац је прије десетак дана јавно изјавио да је од наведене суме 400.000 долара намијењено за трошкове адвоката, 150.000 долара за судске трошкове и накнаду петорици директних тужилаца, док је остатак од 850.000 долара намијењен за три сврхе: стипендије за студенте, за правну заштиту Крајишника и за обиљежавање њихове трагедије.

Штрбац је 2010. године тврдио да би сваки Крајишки Србин требало да добије у просјеку 25.000 долара плус 5% камате годишње за сваку годину колико живе изван својих кућа и станова (фото: Слободна Херцеговина)

Наведене чињенице сада јасно потврђују ранију сумњу великог броја Крајишника да судски процес није вођен због накнаде штете за преко 200.000 прогнаних Крајишника у Олуји, већ због обезбјеђивања средстава за рад удружења Крајинске жртве геноцида из САД и Веритас из Београда, на челу са Савом Штрпцeм, као и за адвокате. У међувремену у судски процес укључило се и удружење Сабор краjишких Срба, са сједиштем у Чикагу, на челу са Богданом Кљајићем.

Линта подсјећа да је поменута група Срба из САД у сарадњи са Савом Штрпцем поднијела Федералном суду у Чикагу 2010. године колективну тужбу у име прогнаних Крајишника против америчке фирме Војни професионални ресурси (МПРИ). Фирму Војни професионални ресурси 1987. године основала је група пензионисаних америчких генерала ради пружања војних услуга.

У тужби од 40 страна тврди се да је хрватска војска починила геноцид у Крајини а фирма Војни професионални ресурси (МПРИ) третира се као „учесник у геноцидуˮ јер је обучавала хрватске официре и војно опремила хрватске снаге за прогон и масовна убиства Срба током и након акције Олуја. При том су, као доказ, приложили уговор о сарадњи који је фирма Војни професионални ресурси (МПРИ) закључила са Владом Хрватске а у чиjе је име уговор потписао тадашњи хрватски министар одбране Гојко Шушак.

Током августа 2011. године Федерални суд у Чикагу прогласио се надлежним да суди по поменутој тужби. Суђењу су присуствовали адвокати српске стране Роберт и Џон Павић, који су чланови адвокатског тима оптужнице. Три године касније, октобра 2014. године,  Федерални суд у Чикагу није прихватио тужбу против фирме Војни професионални ресурси (МПРИ) за геноцид над Србима, као ни то да се америчким генералима који су у њој били ангажовани суди по међународном праву.

Међутим, судија Џон Ли прихватио је аргументе у оном дијелу тужбе у коме стоји да је постојао заједнички подухват америчке и хрватске стране. Овај подухват резултирао је пљачком и уништавањем приватне имовине. Пошто је хрватско-амерички договор постигнут у сједишту фирме Војни професионални ресурси у Вирџинији, судија је одлучио да се поменутој фирми суди по америчком закону због уништене имовине крајишких Срба.

Два мјесеца касније, децембра 2014. године, на Федералном суду у Чикагу одржано je рочиште на коме је судија од обје стране затражио информацију да ли су спремни на нагодбу. Нажалост, група Срба из САД и Саво Штрбац пристали су на срамну и понижавајућу нагодбу, умјесто да до краја воде судски процес, када су већ одлучили да га покрену 2010. године.

ДА ЛИ ЋЕ КРАЈИШНИЦИ ИКАДА ДОБИТИ НАДОКНАДУ ЗА СТРАДАЊЕ – Кључна тачка тужбе је гласила: „Операција Олуја постала је највећа копнена офанзива у Европи од Другог свјетског рата, а као посљедицу је имала убиства и нехуман однос према хиљадама Срба, насилно протјеривање 200.000 Срба из њихових вјековних домова, пљачку и уништавање имовине вриједне стотине милиона долара

Линта наводи да је Саво Штрбац јавно изјавио да је група Срба из САД заједно с њим прихватила да се понуђени износ новца за прогнане Крајишнике у висини од 850.000 америчких долара пребаци на рачун једне фондације, регистроване у америчкој држави Аризонa. Према ријечима Штрпца, при тој фондацији основана је задужбина која ће управљати предметном донацијом, која мора трајати најмање десет година. Задужбином ће управљати управни одбор који ускоро треба да буде конституисан и да почне са расподјелом новца у поменуте сврхе. Новац ће се расподјељивати на основу конкурса. Управни одбор задужбине радиће и на прикупљању донација од других донатора.

Линта подјећа на неколико изјава Саве Штрпца у вези са колективном тужбом прогнаних Срба против америчке фирме Војни професионални ресурси (МПРИ). Штрбац је 19. августа 2010. године изјавио агенцији Тањуг да ће: „Документационо-информациони центар Веритас пружити сву потребну помоћ крајишким Србима који су подигли тужбу против америчке војно-консултанске фирме МПРИ због учешћа у геноциду почињеног у операцији Олујаˮ и додао: „Учествовали смо у припремама тужбе“. Штрбац је нагласио да су први контакти са групом Срба из САД у вези припрема тужбе успостављени годину дана раније, а тројица америчких адвоката посjетила су „Веритас“ 17. новембра 2009. године. Такође, Штрбац је Тањугу изјавио „Ми смо спона између крајишких Срба и америчког адвокатског тима и радо смо прихватили сарадњуˮ.

Годину дана касније, 3. септембра 2011. године, Штрбац је изјавио РТС-у да је група Срба из САД под називом Жртве геноцида у Крајини овом тужбом тражила одштету од 10.5 милијарди америчких долара. Према његовој рачуници сваки од 200.000 прогнаних Срба требало би да добије у просјеку 25.000 долара и да се исплати 5% камате годишње за сваку годину колико живе изван својих кућа и станова.

Штрбац је потом 24. марта 2013. године дневном листу Вечерње новости навео да се ради о тужбеном захтјеву за накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх, трауме и душевну бол за завичајем због протјеривања јер је тужба, према његовим ријечима, урађена по узору на јапанске избјеглице, које су на суду тражиле и добиле по 25.000 долара одшете. Наиме, након јапанског бомбардовања луке Перл Харбур 1941. године, америчке власти су насилно депортовале Јапанце из Перл Харбура у САД и држали их буквално у неколико гета.

Међутим, 26. октобра 2016. године у свом ауторском тексту Саво Штрбац провидно и лицемјерно покушава да избјегне властиту одговорност за учешће у одлуци да се пристане на срамну и понижавајућу нагодбу са америчком фирмом. Наиме, Штрбац у свом тексту поставља питање и даје одговор: „Шта је с колективном тужбом Крајишника прогнаних у Олуји, коју су 2010. поднијели Федералном суду у Чикагу против америчке консултантске куће L-3 Servisis, као правног сљедбеника фирме Војни професионални ресурси (МПРИ), ради накнаде нематеријалне штете на име душевне боли због изгубљеног завичаја по основу саучесништва у геноциду? Одговор је стигао ових дана од адвоката Роберта Павића, главног заступника Крајишника у овом поступку, из ког дознајемо да је овај парнични поступак недавно окончан нагодбом у складу с медијацијом међу странкама, коју је предводио пензионисани судија уважени Данијел Вајнстајн.ˮ

Линта: Како је могуће да се прихвати нагодба која је 7.500 пута мања од тужбеног захтјева? (фото: Слободна Херцеговина)

Линта позива групу Срба из САД и Саву Штрпца да одговоре на сљедећа питања:

• Ко им је дао мандат да прихвате срамну и понижавајућу нагодбу за прогнане Крајишнике и одустану од захтјева да сваки Крајишник добије по 25.000 долара одштете?
• Ко је донио одлуку да колективном тужбом буду обухваћени само прогнани Крајишници у злочиначкој акцији Олуја, а да не буду обухваћени прогнани Срби у осталим хрватским злочиначким  акцијама (Откос, Оркан, Миљевачки плато, Масленица, Медачки џеп и Бљесак) и прогнани Срби из хрватских градова?
• Ко је донио одлуку о расподјели добијених 1,4 долара срамном и понижавајућом нагодбом?
• Колики износ од 850.000 долара je намијењен за стипендије за студенте, колики за правну заштиту Крајишника и колики за обиљежавање наше трагедије?
• Који студенти и под којим условима ће имати право да конкуришу за стипендије?
• По којим критеријумима ће организације и појединци добијати средства за правну помоћ Крајишницима?
• Ко је и по чијем налогу и под којим именом регистровао фондацију у америчкој држави Аризона?
• Ко је донио одлуку да се оснује задужбина при поменутој фондацији непознатог имена?
• Ко је донио одлуку о именовању чланова управног одбора задужбине и који људи чине управни одбор задужбине?

У Београду, 8. новембар 2016. године
Предсједник Савеза Срба из региона
Миодраг Линта

Погледајте шта је о спорној нагодби рекао Саво Штрбац