• Одломак из књиге „Старине Црне Горе“, Цетиње, 1964, чувеног историчара Риста Драгићевића, оснивача црногорске историографије и директора Државног музеја на Цетињу

  

  Црква св. Луке у Котору – Фото: sedmica.me

Често и људи од књиге и науке, а не само новинари, пишу да су цркве са два олтара по нашим приморским крајевима знак „вјековне вјерске толеранције“. Тако Нико Луковић у књизи „Бока Которска“ (Цетиње, 1951) истиче: „Бока је крај традиционалне вјерске трпељивости… До половине 19. вијека било је цркава у којима су под истим кровом служили свештеници и једне и друге вјере, као на примјер у Котору у цркви св. Луке, у Рисну у цркви св. Петра и Павла, у Каменарима у цркви св. Недјеље, у Кртолама у цркви св. Спаса…“

Међутим, озбиљни историјски  извори тврде сасвим друго, а то је да су вјековни господари тих крајева, Млечићи, приморавали православне да уз своје олтаре подижу и олтаре за католичко становништво, па чак и у случајевима када је у том мјесту живјела само једна католичка породица.

Дубровачка република је још у 14. вијеку издала закон „којим се забрањивало у њој живјети христијанима православног вјероисповеданија“, а то је важило све до пада Републике.

Никодим Милаш наводи млетачки дукал из јула 1446. године, којим се которском кнезу наређује да настоји како би се православни свештеници и православно становништво у Боки привело у римокатоличку вјеру, а у мају 1445. шаље се из Млетака наређење да се „одузму од православних све цркве у которском округу и да се ставе под јурисдикцију латинског которског бискупа Бернардија“.

Тако је млетачким властима у Боки наређено да поменутоме бискупу даду сву помоћ „да може српско-православне свештенике истријебити и да се православни натјерају да се одреку земље, винограда и маслина, а нарочито да се одреку разних својих цркви и црквица“ (Саво Накићеновић, „Бока“, 1913).

Како је у Боки Которској било много више православног становништва но католичког, не само црквене старјешине већ и обични вјерници католици настоје свим силама да се што више православног становништва преведе у католичку вјеру.

Георгије Николајевић у „Српско-далматинском магазину за љето 1850“ на једном мјесту износи више докумената из којих се види какве је све тешкоће трпјела православна црква у Боки за вријеме млетачке управе, па уз навод из 1605. године како је католички бискуп подигао римокатоличке олтаре уз православне цркве у селу Луштици и у селу Кртолама, додаје ово: „Но, намјера је њихова била све наше цркве у њихове обратити, зато су мало не у свакој нашој цркви њихове олтаре начинили, одашта се и данас трагови вуку!“

Објављујући један документ о давању мираза датиран у Рисну 5. септембра 1738. године, на коме је један од свједока и Митар Кулунбарић, историчар Петар Шеровић у „Гласнику“ Етнографског музеја у Београду (књига 24, 1961.г.), даје следећи коментар: „Митар Кулунбарић или Кулумбарић потиче од племена Кусидић из села Кусида у бившем никшићком срезу. Ова породица је пресеила у Рисан, гдје је, настојањем млетачких власти примила католичку вјеру и мало затим се прозвали Колумбарићи по хрбату (итал. Colombа), неке лађе. Пошто у Рисну у оно доба није било друге католичке породице, то они сами нијесу могли да подигну цркву, него им је, по наредби млетачких власти, био приграђен мали олтар при јужном зиду православне цркве св. Петра и Павла, који је ту остао све до 1847, када су православни Ришњани подигли за рисанске католике посебну црквицу св. Арханђела.“

И после сто година, у Рисну је била само једна породица католичке вјере. То наводи Вук Караџић, који у опису Боке Которске каже да је она имала око 33.000 становника, од којих је једна четвртина католика, а остало су православни, па наставља: „Истина је да у Рисну нема до само једна кућа закона римскога, али је опет уз грчку цркву с десне стране призидан римски олтар, у који се другчије не може ући него на црквена врата, и ту сваке недеље и празника долази римски поп из Пераста, те прије грчке службе служи службу по своме закону. Али је овдје барем олтар призидан уз цркву и из цркве се може затворити; а у Котору је римски олтар био управо у нашој цркви с десне стране“, одакле је изнесен тек 1810 године, на молбу православних Которана, а по одобрењу француског маршала Мармона, како се наводи у књизи „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“ (књ.1, Беч, 1840).

Није, дакле, потребно претјеривати у питању вјерске толеранције у Боки Которској, јер када би било тачно да је у Боки „одувијек владала вјерска трпељивост“, онда би то био јединствен примјер у историји и тим би Бокељи претекли своје сувременике за неколико вјекова. Може се само тврдити да су у Боки биле специјалне прилике, јер се њено становништво углавном обнављало православним становништвом из сусједих црногорских крајева, па је питање вјерске трпељивисти могло с времена на вријеме бити нешто блаже, што је дјелимично зависило и од водећих људи у Боки Которској.

Да је било случајева вјерске нетрпељивисти има доказа и током 19. вијека, па и за поједине моменте из прве половине 20. вијека, али то већ није везано за овај прилог о црквама са два олтара.

Фото: sedmica.me

О РИСТУ ДРАГИЋЕВИЋУ, аутору овог текста:

РИСТО ДРАГИЋЕВИЋ (1901-1980) је припадао  црногорској интелигенцији која је иза себе оставила дјело изузетних научних, стручних и хуманих вриједности, ризницу знања на којој се базирају многа истраживања у области политичке, социолошке и културне историје Црне Горе.

Ристо Драгићевић је на Цетињу живио готово осамдесет година. У браку са Милевом, рођеном Николић, са Цеклина, има два сина: Бранка и Миша и ћерку Ксенију. Поред своје уже породице, одгојио и дјецу своје сестре, свог сестрића Данила Киша који је у његовом дому стекао образовање на којем је изградио дјело које несумњиво припада највећим тековинама свјетске културне баштине.

Ристо Драгићевић је рођен 1901. године у Пиперима. Као дјечак преселио се на Цетиње, гдје је његова породица, од војводе Мијајла Вучинића, купила кућу у Бајовој улици. Ту је, у годинама ратова, похађао основну школу, а 1922. завршио гимназију.  Наставио је школовање у Београду и 1928. године дипломирао историју и југословенску књижевност  на Филозофском факултету.

Запослио се као професор средњих школа на Цетињу (Гимназије и Богословије). Од 1937. до пензионисања 1965. ради у Државном музеју на Цетињу. Обављао је дужност државног библиотекара, архивисте, директора Музеја и стекао највише звање – научни савјетник. Савјесно и посвећено је чувао музејско благо за вријеме и послије рата.

Један је од оснивача Цетињског историјског друштва 1934, а послије рата Историјског друштва ЦГ и Института за проучавање историје црногорског народа.

Извор: Седмица