У Клубу Тесла 22. децембра одржана је Комеморација посвећена преминулом Николи Церовцу. Никола Церовац је преминуо на свој имендан, Никољдан, а читав свој живот посветио је очувању српске баштине у Далмацији. Комеморацији су присуствовали и Николина супруга и двојица синова Владимир и Милан.
Комеморацију је организовало Удружење Срба из Хрватске. Врло брзо се цијели клуб Тесла напунио поштоваоцима и пријатељима Николе Церовца, те многима од њих није био проблем ни да стоје све вријеме желећи да присуствују одавању почасти овом великом човјеку, Крајишнику.
Први се присутнима обратио Данко Перић наводећи биографске податке, да је рођен у Стрмици, Економску школу завршио је у Книну у једној од њених првих генерација. У Београду је завршио Вишу економску школу. Цијели радни вијек провео је у Удружењу ликовних умјетника Србије.
– Био је изузетно вриједан, породичан човјек. Он је био и још нешто, а то ће и остати у успоменама, поштовалац вриједности српске националне културе, а посебно заљубљеник у ликовно стваралаштво. Стекао је изузетно велики број пријатеља међу ликовним ствараоцима и то без обзира на припадност различитим генерацијама и различитим ликовним интересовањима.
Друштвена заједница је то цијенила, па је Церовац добитник Златног беочуга КПЗ Србије и још неколико друштвених признања.
Био је међу оснивачима Српског културног друштва Зора 1989. године. То је било прво друштво или установа са српским именом у Социјалистичкој Републици Хрватској и једно од ријетких с тим именом у тадашњој СФРЈ.
– Зора је убрзо по формирању постала симбол националне еманципације на подручју сјеверне Далмације, а данас је у пуном смислу ријечи културна институција – рекао је Перић.
Већ у љето 1990. године почела је да дјелује ликовна колонија Умјетничко братство манастира Крка, која је активна и данас, а већи број мјеста у сјеверној Далмацији обишли су тада истакнути српски књижевници.
– У манастиру се данас налази око 250 дјела истакнутих српских ликовних стваралаца од којих је њих неколико та дјела у том манастиру и стварало. Колонија је обновила рад послије Олује, већ 1997. године. У обезбјеђивању услова за њен рад незаобилазан је учинак и ентузијазам Николе Церовца. Он је био и међу особама најзаслужнијим за обнављање активности Книнског ликовног салона који се сада одржава у Београду и назив му је Крајишки ликовни салон.
Зора под Церовчевим вођством објавила је више од 150 књижевних и других наслова, седам бројева часописа Српска зора, десет бројева зборника Книнска Крајина, а у сарадњи с Удружењем Срба из Хрватске, организовала више ликовних изложби, пјесничких и других књижевних сусрета, промоције књига од којих су многе дјела аутора чији није била издавач.
Установила је награде Сребрни прстен Умјетничког братства манастира Крка и Награду Борис Маркош Минго у знак сјећања на талентованог вајара који је погинуо бранећи Крајину. Награда се додјељује младим ликовним уметницима који учествују на крајишким ликовним салонима.
Секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир се подсјетио потреса који је 1986. захватио Книнску Крајину.
– Никола је међу првима желио да помогне, а могао је само онако како умије и зна да прикупи ликовне умјетнике који су тада дјеловали. Ту је био и наш Никола Кусовац. То је било изузетно пријатељство јер све што је Никола Церовац планирао, Никола Кусовац је радио. То је посебно дошло до изражаја када је требало спасавати нашу културну баштину која је била угрожена. Тада сам радио у Книнском музеју и послије те аукције дио тих слика стигао је у Книн, један дио у Босанско Грахово, а стигла је и финансијска помоћ за манастир Крка.
Од деведесете године када је вихор рата захватио Крајину, Никола је стигао са хуманитарном помоћи, а оно што је још важније, доводио је књижевнике, пјеснике, умјетнике у Крајину…
– Чак је и наш Кнински ликовни салон основан осамдесетих година, преживио и те ратне године. Све бисте наших заслужних Крајишника поставили смо на више мјеста. Нажалост, послије Олује да није било Николе Кусовца и Николе Церовца сигурно да би те наше иконе које су биле по нашим манастирима и црквама, нестале. Оне су на вријеме пренесене у Народни музеј гдје су конзервиране, рестауриране, направљени су и каталози.
– Заиста један испуњен живот, који је рано завршио. Ми ћемо се трудити да наставимо гдје је стао, и да оснујемо награду која ће понијети његово име – закључио је Будимир.
Велики пријатељ Николе Церовца, још један Никола, али Кусовац, није крио жалост за пријатељем, наводећи да је његова жалост дубока, велика и вишеструка.
– Мислио сам да када одем на онај свијет имаћу једног искреног пријатеља који ће жалити за мном. Упознао сам га врло рано, било је то вријеме када нас је борбени Миха Петров окупљао у Павиљону Цвијете Зузорић. Никола је био спреман да брани тај павиљон од оних који су на њега насртали. Таквог бранитеља оног што је наше нисам још упознао.
– Када смо с Николином организацијом преко Голубића стигли до Книна и видјели све што има да се чува, и какав је тај крајишки народ схватио сам са ким имам посла. Више за Николу нисам имао ниједно НЕ, никада се нисам извлачио, прихватао сам све обавезе које је наметао, а стално је тражио да се нешто ради, да се ствара, да се његује српски дух отпора и слободарства.
Кусовац каже да је Никола родну Стрмицу чувао и у свом дому у Сремчици.
– Када сам отишао код ове дивне породице у Сремчицу, осјећао сам Стрмицу. Он је Стрмицу пренио у све, осјећао сам се у његовом дому као да сам у Крајини. Захтијевао је да дјелујемо са нашим народом и за наш народ. Готово да нисмо свјесни каквог смо човјека, организатора, родољуба, патриоту изгубили. Нека му име остане вјечно међу нама и нека се оснује једна награда коју ћемо у његово име додјељивати и тако чувати га од заборава.
Члан УЛУС-а Милорад Тепавац је рекао да у вријеме несрећног рата је био предсједник Удружења ликовних умјетника Србије.
– Никола Церовац је радио као шеф рачуноводства. И када је све ово почело, сви су се укључили и учествовали у свим донацијама. Све је то прошло кроз руке Николе Церовца, а да се за његове прсте ништа није закачило. Новац смо возили у аутомобилима у Далмацију. Овдје се често понавља флоскула интерес народа. Заборављају народну изреку: „Руку рука мије, образ обадвије”. Никола је имао образ. На његовом образу ништа ружно било није, нељудско. Одајем му овом приликом поштовање.
Присутни су како је то и обичај код православаца, попили ракију за покој душе и уписали се у књигу жалости.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
