• У оквиру пројекта „Исидора нас слуша“, у Кући крања Петра I, 29. априла одржано је врло успешно и посећено књижевно вече под називом Дуг прецима. Представљена су два романа будуће трилогије: Државни удар херцега Стефана и Државни удар – Дуг прецима, песника, прозног и драмског писца Божидара Бјелице Јапана.

На почетку вечери Лаура Барна, аутор пројекта и водитељ програма, Јапану је поставила питање: „Откуд тако необичан наслов, односно наднаслов за оба романа – Државни удар?“

Писац је одлучно одговорио: „Ја сам једини човјек који не крије да спрема државни удар!“, а онда је прочитао одломак из романа:

„Ова казивања су припреме за, до сада невиђени, државни удар, какав заслужује и који је неопходан скоро читавом свијету – први без крви. Доста је и нама и овој нашој залуталој планети крви и погибељи! Наш ће започети свештеномученик Светислав. Све гријехове да сперемо у нашој ријеци Јордан! Сви безимени јунаци и страдалници и сва безимена велика дјела да добију имена! Да прекинемо ћутање и лажи о својој прошлости. Да прекинемо ћутање и лажи о садашњости и сви се промијенимо, одбацимо безвољност, отргнемо се од себичности и саможивости и вратимо се доброти и истини. И не дозволимо да нас држава одгурује од отаџбине!“

Божидар Бјелица Јапан у својој новој, деветој по реду, књизи успео је да сагледа у савременом књижевном маниру многе тешке националне и историјске теме о којима би врло озбиљно требало да се позабави наше друштво. Надати се да би и овај роман могао дати бар мали подстрек у прекидању вишегодишње некултуре ћутања. У причама о породици налазимо прошлост многих наших породица од страдања и мучеништва до херојства, а у другом делу романа, кроз казивања о стварним историјским личностима, које назива безименим, скрећући нам тиме поново пажњу на наш грех ћутања и заборава, подвлачи да коначно схватимо важност недељивости националног бића. Истовремено упозорава: „Знам да смо ми били дио херојских и страдалних Срба, али ако они нису дио нас, онда нама нема будућности!“ Пажљиво је одабрао многе, за нас, тако важне, а нажалост, скоро заборављене личности и историјске догађаје из ближе и даље прошлости, о којима мало знамо, а грандиозни су и често на ивици нестварног, а требало би да су их пуне наше сваковрсне читанке.

Јапан у своја два, изузетно занимљива, романа уноси елементе фантастике и религиозности, а може се рећи и да је етика постала део његове естетике, док изнова трагајући за добротом указује и на могући пут нашег спасења.

Томислав Кресовић, наш познати публициста, истакао је да за разлику од већине добитника НИН-ове награде последњих година, који су гајећи дух самопорицања блатили и омаловажавали српску историју и прошлост, Бјелица све ради супротно од њих и говори на основу историјских чињеница. Успева да прикаже суштину наше историје и живота кроз више од шест векова и могло би се рећи да је на трагу српске криптоисторије.

Лаура Барна и Тома Кресовић су сагласни да Јапанови романи нису за читање у авиону или возу и да се после тога оставе на аеродрому или станици, јер су врло озбиљна литература, али, без обзира што обрађују врло тешке теме, читаоцу их доноси на лак и лежеран начин. Писани су допадљивим језиком и припадају штиву које се не испушта из руку док се не прочита. Апострофирали су и језичку чистоту и савремен стил казивања, али је Кресовић инсистирао и да јако подсећа на српске класике.

Господин Кресовић је издавачкој кући „Филипу Вишњићу“ и издавачу Дејану Мастиловићу предложио да роман о херцегу Стефану, који је врло филмичан, достави Емиру Кустурици, јер би он од њега снимио одличан филм о тако комплексној личности и слојевитој радњи, пошто једино он може да пренесе причу из романа где се главни лик истовремено јавља у петнаестом веку и у нашем времену. Нагласио је да Бјелица у Дугу прецима јасно стаје у одбрану ћирилице и српског језика и да су све његове књиге штампане на ћирилици.

Требало би нам много више простора да пренесемо све утиске и теме којима су се бавили учесници ове вечери, коју је успешно водила и осмислила Лаура Барна, и сама врло цењен писац. Томислав Кресовић је био изузетно занимљив и допадљив и показао је посебну умешност у анализи и познавању тема којих се дотичу ова два романа. Простор је био премали да би примио све заинтересоване, а публика је активно учествовала све време. Вече је завршило пригодним дружењем на коме је аутор потписивао своје књиге, током којег је један господин рекао: „Знаћемо да нам је издобрило кад ове књиге буду део школске лектире!“ .

Божидар Вуковић