• У Вардарској бановини 1937. обележена је 25-годишњица ослобођења 1912. Том приликом је Просветни одбор Савеза Сокола издао маја 1937. књигу „Јужна Србија”. Уредио ју је професор Богољуб Крејчик, подпредседник Просветног одбора Савеза СКЈ. У тој књизи  је Крсто Љумовић, директор гимназије у Штипу, онаписао чланак „Јужносрбијански приповедачи”, о писцима Старе Србије. Стара Србија обухватала је Рашку, Метохију, Косово и Македонију.

Преко српске штампе у Отоманској империји српски приповедачи су се учили књижевном занату. Имали су прилике да се упознају са делима српских књижевника из других српских области. Први зачеци књижевног рада била су дела Никодима С. Савића (Пећ, 1865-1897) и Стевана Самарџића (1877-1910). Никодим С. Савић приказивао невоље и тешкоће народа у свом крају. Био је први уредник „Цариградског гласника”, сарадник „Српчета”, „Невена” и „Голуба”. Његове приповетке биле су „Пушка је несрећна играчка”, „Бундева”, „Несташко”, „Молитва једног Старосрбијанчета”, „Немирко”, … . (1)

Стеван Самарџић приказивао је Рашку област у књизи „Из наше нахије”. У својим радовима представио је живот сељака и његових духовних вођа учитеља и свештеника. Ставио свој рад у службу буђења и одржавања националне свести код народа, што је био исти случај са већином писаца Старе Србије. Зарија Р. Поповић (Гњилане 1856-1934) значајан је више у тежњи за ширењем и одржавањем српског имена на Косову, Гњилану и околини него у уметничким амбицијама. Његове приповетке („Слике из Старе Србије” I, II и III књига)  и белешке „Пред Косовом”  из времена 1874-1878 су слике, белешке, причице и згоде из Гњиланске нахије које приказују прикљештеност српског народа на Косову и око Биначке Мораве од Албанаца и Турака.  Најасније се то приказује у приповеци „Сутка” : „У гори вуци, у граду Турци – не може се више живети. Ако се скоро не ослободимо, не остаје нам друго до или да се истурчимо, или да с голом душом пребегнемо у Србију”. Нешто развијенији приповедачки дар Зарија Р. Поповић показао је у дужим и развученим приповеткама „Неоплакани гроб”, „Патник” и  „Здравко Протођеров”. Крсто Љумовић истакао је у свом чланку његове приповетке „Српска борија” и „Неџиба”. (2)  Зарија Р. Поповић учествовао је у раду Књижевног одсека Друштва Светог Саве. Објавио је у „Браству” за 1926.  „До издисаја” од 169 до 192 стране  и „Без цара” од 193 до 196 стране. У „Браству”за 1927. објављена је „Његова вера” од 255 до 262 стране и  „Свет ден” од 263 до 289 стране. (3)  Објавио је у „Браству” за 1926.  „До издисаја”. У њему је писао о поповима у Гњилану. Посебно је истицао борбеност попа Павла. Он је био  храбар и спреман на све. Писао је да су Пасјане биле српско село. Поп Ђорђе је као заслужан за српски народ добио на поклон пиштољ од црногорског кнеза Николе. Чекао је да српска војска дође на Ропотовски Рид. Није доживео ослобођење Гњилана. (4)  У  „Без цара” је писао  како је деловала вест о паду царства међу Русима и Србима у Женеви. За оне који су се молили у цркви за повратак у поробљену отаџбину светлела је кроз тмину једна једина звезда Русија. Али у марту 1917. у Русији је револуција срушила царски престо. Истицао је : „Чујемо шапат утучених правих синова руских; …. “. Надали су се : „Можда ћемо довече чути противне гласове; можда ће нас зором пробудити химна „ …… царствуј  на страх врагам” – храбримо се ми. Ову наду казујемо Русима, да нам је они појачају; а они је уздахом својим обарају, тужним махањем главе руше је. …. „Сутра је недеља : чућемо хоће ли се Царево име поменути у цркви” – хватамо се ми за ову једину сламку.  И руска црква у Женеви пунија но икад: и Руса и нас, Срба. Па како смо се обрадовали кад је ђакон пуним басом загрме : „Императора Николаја!” При помену овога имена, које толико нада носи, крсте се Руси и Рускиње, крсте се и падају ничице; а крстимо се и ми, иако нисмо издашни у овом спољном знаку унутрашњих осећања. Тражимо погледе Руса да у њима нађемо радост своју. Затим у току недеље све мутније небо; …. И данас је црква пуна света. Све је хладна зебња обузела. Са стрепњом очекујемо почетак литургије и место у ектенији где се има поменути император.  Испред мене стоји један старац Рус инвалид. …. Утом ђакон, реч по реч, као гушећи се, поче изговарати, место Императорова имена, „временоје правитељство”.   На мах се утрнула осећања излише : …. Неки се спустише и клекоше, ударајући се у прси и тресући се од плача, …. . Писац је писао о руском инвалиду који се у том тренутку сећао како цар њему лично прикачује крст Св. Ђорђа, за њега најсрећнији тренутак у животу. Литургија се наставила али као „заупокојена”. И наставио : „Црна је слутња притисла срца наша, …. .” (5) У „Браству”за 1927. објављена је „Његова вера”. Главни јунак Богдан кафеџија радио је у Главном Одбору Друштва  „Српска браћа” у Београду. Брат му је умро у аустријском затвору. У Првом светском рату јавио се да буде комесар у болници. После повлачења из Србије болница је распуштена у Подгорици. Богдан је прешао у Италију и тамо туговао и очекивао повратак у Србију. (6) У „Свет  ден” писао је о судбини дечака Јована који је побегао после албанског напада на његову кућу, у селу у тетовском крају. Албански разбојници су отели њихове овце али је у нападу погинуо један албански нападач. Због тога су се Албанци осветили, нападом на цело село. Његов отац Риста и мајка Србинка страдали су у том албанском нападу. Пошто су побегли Јован је живео у Београду, а његов брат Сокол у Солуну. Јован је примљен у српску породицу као сироче. Није знао ни која му је слава. На крају су се срели кад је Сокол дошао у Београд. (7)

За Љумовића неоспорни таленат међу писцима Старе Србије био је Анђелко Крстић.  У својим приповеткама  приказао је менталитет раје под бегом и под оним који ће доћи после бега. Циклус приповедака из муслиманског живота био је најлепши део његовог приповедања :  Бегови, беговски конаци, .. . Створио је прве социјалне приповетке из Старе Србије. Поред приповедака дао је обиман роман „Трајан” То је повест печелбара Трајана Славка Радевића. У роману је било доста аутобиографских црта из живота Крстића. Љумовић је сматрао да је Крстић настављач дела Боре Станковића. У роману је описана и четничка акција.  (8)

Григорије Божовић рођен је у Колашину крај Косовске Митровице 1880. Посветио је своја дела свом крају.  Прва свеска приповедака „Из Старе Србије”  изашла 1908. у Мостару. (9)  Сем књижевних дела Григорије Божовић је писао о заслугама одбора госпођа „Кнегиња Љубица” за Стару Србију пре ослобођења у „Споменица друштва „Кнегиња Љубица” о четрдесетој годишњици друштвеног рада” из 1939.  (10)

Крсто Љумовић је у свом раду „Јужносрбијански приповедачи” навео и приповедаче Тому Смиљанић-Брадина, Јанићија Поповића, Михаила М. Велића, Ст. Симића, … . У чланку је дат укратко преглед књижевних напора од 80-десетих година 19 века до 1937. Љумовић је сматрао да су писци из Старе Србије дали видан прилог српској књижевности. По његовом мишљењу  поједини  приповедачи из Старе Србије успели су да створе уметничка дела трајне вредности. (11)

После Другог светског рата власти Нове Југославије давале су своје оцене књижевности. Глигорије Божовић био је стрељан. Писци као Анђелко Крстић били су потиснути. Власти Нове Југославије подстицали су  књижевност на македонском и албанском  језику. У Енцилкопедији Југославије из 1962. за  Анђелка Крстића је истакнуто да је највећи домет достигао у роману Трајан, али у коме су дошла до  “изражаја и пишчева великосрпска схватања у односу на македонско питање.  Написао је и драму о четничким акцијама у Македонији (Заточеници).” После Другог светског рата рата објављене су му 1954. „Одабране приповетке” у Београду. (12) О Глигорију Божовићу је у Енцилкопедији Југославије забележено да је плодан приповедач, крајње реакционаран “национални радник”, конзервативни православац. …. “чак са неприкривеном великосрпском тенденцијом”  … . (13)   У Малој енциклопедији Просвета  о Божовићу  је написано да је био књижевник и публицист. У младости је учествовао у раду националистичких организација за ослобођење од Турака али је у међуратном периоду био на разним поверљивим положајима монархистичког режима. О раду у књижевности истакнуто је да је написао неколико књига приповедака од којих су неке значајне по богатству језика. (14) У „Ларусу” који је издало издавачко предузеће Вук Караџић  Глигорије Божовић се не помиње.

Српска књижевност у Старој Србији развијала се од осамдесетих година 19 века  до Другог светског рата. Књижевници су подржавали борбу свог народа за ослобођење. Била је део народа који је дотле био под притиском Отоманске власти па је после ослобођења доживљавао економски и друштвени успон. Њен уметнички врхунац био је у међуратном периоду. Књижевници нису морали да се баве одбраном народности него писањем уметничких дела. На пример Зарија Р. Поповић учествовао је у раду Књижевног одсека Друштва Светог Саве.  Анђелко Крстић био је  најталентованији међу писцима Старе Србије. После доласка на власт комунисти су подстицали нову књижевност у којој није било места за предратне српске књижевнике и њихову књижевност. Они су се трудили да развију македонску и албанску књижевност у некадашњој Старој Србији.

Саша Недељковић
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

 Напомене  :

1. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 111;

2. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 112, 113;

3. „Браство”, XX, 1926, XXI, Београд, 1927;

4. Зарија Р. Поповић „До издисаја”, „Браство”,   XX, Београд,1926,стр. 186;

5. Зарија Р. Поповић „Без цара”, „Браство”, XX, Београд,1926, стр. 193-196;

6. Зарија Р. Поповић „Његова вера”,  „Браство”,   XXI, Београд,1927, стр. 262;

7. Зарија Р. Поповић, „Свет ден”,  „Браство”,   XXI, Београд,1927, стр. 263-289;

8. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 112, 113;

9. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 114;

10. Гр. Божовић, „Значај рада одбора госпођа „Кнегиња Љубица” за Јужну Србију”, „Споменица друштва „Кнегиња Љубица” о четрдесетој годишњици друштвеног рада” , Београд, 1939, стр. 20, 21;

11. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 116;

12. Ј.Бки., „Крстић И. Анђелко”, „Енцилкопедија Југославије”, Загреб 1962, том 5, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, стр. 430;

13. Е.Ф., „Глигорије”, „Енциклопедија Југославије”, Загреб, 1956, том 2, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ,стр. 171;

14. „Мала енциклопедија Просвета”, друго издањеБеоград 1975, стр. 174;