• Кукујевце нисмо бирали, али јесте оно нас!

Овако би се у једној реченици могла описати порука данашњих житеља Кукујеваца, углавном прогнаних Срба из Славоније, који нису ни сањали да ће једног дана управо њиховим трудом ово мјесто постати једно од најперспективнијих села у Срему.

НАЈУСПЈЕШНИЈЕ СЕЛО У СРБИЈИ

Ово мјесто данас нема незапослених, у 700 кућа живи нешто мање од 2.000 становника. Прије пет година Кукујевци су проглашени за најуспјешније село у Србији у оквиру манифестације „Сусрети села Србије” које је организовала Културно-просвјетне заједнице Србије.

Прочитајте и ово:
ВЕЛИКО ОСВЕШТАЊЕ ХРАМА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ: Кукујевци обиљежили јубилеј – 30 година од оснивања СПЦО (ФОТО)

Историја Кукујеваца била би потпуно другачија да се у периоду од 30. октобра до 4. новембра 1991. године није десила злочиначка акција Откос у којој су припадници хрватске полиције и паравојске за пет дана протјерали више од 4.000 људи из 40 западнославонских села српске националности. У овој акцији убијено је 30 људи, углавном старијих од 50 година живота.

ГОСТОЉУБЉЕ БРАЋЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Поучени искуством из Другог свјетског рата у коме су страдали од стране усташа, као и чињеницом да се на том простору налазила најсвирепија фабрика смрти логор Јасеновац, Срби из тог дијела Славоније су напустили своја огњишта, прешли Саву и своје прво уточиште пронашли на простору данашње Републике Српске. Како је био сам почетак сукоба Срби из западне Славоније су били први прогнаници, па се стиче утисак да су можда и боље прошли од оних које је иста судбина чекала неколико година касније.

– У вријеме наше избјегличке голготе нико нас није тако топло и искрено дочекао као српска браћа са простора тадашње СР БиХ у којој тада није било рата. Провели смо неколико дана у бањалучкој дворани Борик. Долазили су ту бројни људи од ауторитета, међу њима и Брана Црнчевић, тадашњи предсједник Матице исељеника Србије, са намјером да нас наговори да се стационирамо негдје на простору БиХ. Међутим, свима нама је било у глави, ако смо већ морали да одемо из свог дома да је Србија једина нова адреса – прича за Српско коло Рајко Црнобрња, родом из славонског мјеста Ћералије на Папуку, које је тада административно припадало општини Подравска Слатина.

У хладним децембарским ноћима се само из овог села 350 породица на тракторима упутило за Србију. Идеја је била да се стигне до побратимског мјеста Чортановци, међутим, успут су неки мијењали планове одлазећи код породица, пријатеља или кумова по Србији.

ТРИ ИЗБОРА

Они који се нису могли на тај начин снаћи живјели су у колективним избјегличким центрима. Временом је постојала могућност избора или да остану у колективним избјегличким центрима или да се врате на подручје Хрватске и уселе у неку од празних хрватских кућа на простору Славоније, Барање и Западног Срема. Између та два избора појавила се и трећа могућност, а то је размјена кућа са житељима Кукујеваца. Наиме, ово насеље које се налази недалеко од границе са Хрватском, у саставу општине Шид, било је етнички чисто хрватско село.

Ратна дешавања су донијела бројна искушења, па су тако и тадашњи житељи Кукујеваца закључили да је у њиховом интересу пресељење у матичну Хрватску. Оно што им је ишло у прилог јесте чињеница је је број избјеглих Срба био далеко већи, па су имали велики избор у одабиру новог мјеста пребавишта и некретнине у којој ће наставити живот.
Кукујевци као пасивно насеље уз саму границу нису били атрактивни. Међу размијењеним кућама било је и оронулих страћара, па се може закључити да су новопридошли становници ово мјесто изабрали из нужде.

– У то вријеме био сам у Товарнику и покушавао сам своју кућу да замјеним са неком другом, али једноставно није се дало. Имао сам више позива из Кукујеваца које сам одбијао, јер ми се овдје није долазило. Надао сам се да ћу наћи нешто ближе Београду или Новом Саду. Међутим, једна породица из Кукујеваца, која је већ обишла моје имање у Славонији, је била упорна у настојању да своје некретнине замјени са мојим. Видјевши да вријеме пролази, а да се ништа не дешава, већ се свака кућа за коју сам заинтересован брзо замјени, са супругом сам дошао у Кукујевце. Плашећи се да ће временом избор бити све лошији пристао сам да се овдје трајно преселим – прича Црнобрња.

Он се нашао међу првих десетак Срба који је свој нови дом пронашао у Кукујевцима. Уговор је закључен 9. маја 1993. године.

СКЛОПЉЕНО 600 УГОВОРА О РАЗМЈЕНИ НЕКРЕТНИНА

Многи прогнани Срби су долазили на невиђено, не знајући ни гдје долазе ни каква их некретнина чека. Неки су били и обманути, јер би им била потурена фотографија неке туђе куће пристојног изгледа, док су их у реалности сачекала стара трошна здања – навели су наши саговорници.

Према њиховим тврдњама хрватске власти су спријечавале да се замјени пољопривредна земља власницима који су били војни обвезници. Упркос свим проблемима, статистички подаци говоре да се након хрватске злочиначке акције Олуја у Кукујевце доселио велики број прогнаних Срба из више од 100 мјеста из Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Славоније, док је мањи дио пребјегао са простора данашње Федерације БиХ.

У насталим сеобама највише су профитирале агенције за промет некретнина. Наиме, у том периоду је у Кукујевцима склопљено око 600 уговора о размјени кућа, земље и локала.
Тако је ово село потпуно измјенило своју демографску слику, а нови становници су се суочили са новим изазовима. Поред сређивања крова над главом, требало је наћи запослење, одшколовати дјецу, саградити нову цркву, основати православно гробље које до тада није ни постојало.

ПОЗНАТИ ПО ДУВАНУ И „АГРОПАПУКУ“

Мада су многи село доживљавали као недођију знали су добро да од кукњаве нема вајде. Засукали су рукаве и кренули вриједно да раде. Данас су Кукујевци познати као као највећи узгајивачи дувана у Србији, а поред тога веома је развијена месна индустрија. Сеоска домаћинства су се бавила ратарством и сточарством, а регистроване су и прве породичне фирме. Једну од њих је основао и кум новоизграђене цркве и велики добротвор овог села Братислав Брацо Богатић.

Можда се на његовом примјеру најбоље може примјенити изрека „(през)име је знамење“. Обилазећи село, могли смо запазити и игралиште за дјецу, обновљене просторије ФК Обилић, а по ријечима мјештана тешко би се ишта урадило нешто„да није било Браце“…

Као што је камен темељац уградио у Храм Успенија Пресвете Богородице у Кукујевцима из истоимене цркве свог села Лисичине код Подравске Слатине, Богатић је пренио своје навике и знања из старог завичаја. Ослонивши се на породичну традицију у којој је одувијек сточарство било примарно занимање, основао је предузеће „Агропапук“ које се временом развило у препознатљив бренд српске месне индустрије, са више од 500 запослених радника.

СЛОГОМ ПРОТИВ ПРОБЛЕМА

У овој компанији ради и велики број мјештана. Једна од њих је и Драгана Марић. Мајка је четворо дјеце, а поред посла као одборница, уз Радмилу Бобић, представља интересе села у локалној самоуправи општине Шид.

-У Кукујевцима живе вриједни домаћини који се из године у годину труде да створе нешто ново. Зато смо у локалној заједници препознати као сложно село које увијек смогне снаге да се само избори са својим проблемима.

Мада општина Шид значајан дио буџета остварује управо у Кукујевцима веома нас је изненадило сазнање да у селу у коме нема незапослених нема банке, па чак ниједног банкомата. Да би подигли своју зараду или пензију мјештани Кукујеваца морају да се упуте до Шида.

Село још од средине двадесетог вијека има амбуланту, али за разлику од неког ранијег периода кад је љекар био доступан сваки дан, сада ординира три дана у недјељи.

НЕОПХОДНА ГРАДЊА ВРТИЋА И СПОРТСКЕ САЛЕ

Оптимизам за будућност овог села доноси све већи број дјеце. Према ријечима директорке подручног одјељења вртића „Јелица Станивуковић Шиља“ Светлане Смолић у двије просторије борави око 70 дјеце.

– Подстанари смо у школској згради. Користимо двије просторије, у којима имамо групу од 29 дјеце у цјелодневном програму и двије групе од по дведесетак дјеце за предшколски програм. За разлику од осталих села у којима се вртићи затварају, Кукујевци имају константан прираштај. Нашем вртићу гравитирају и малишани из оближњих села попут Кузмина и Бачинаца. Постоји потреба за већим капацитетима, било би добро да имамо своју засебну зграду, али за сада жеље су једно, а реалност друго – каже Смолићева.

Мјештани су веома поносни на даровиту дјецу која тренирају фудбал, одбојку, карате. Имају и фолклорно друштво, ту је и фитнес секција за жене. Као најприоритетнији проблем истичу потребу за градњом спортске сале.

У постојећој сали МЗ Kукујевци трошан плафон и лош под са ламинатом који се стално крпи је разлог да неки родитељи радије дјецу остављају код куће, него да их укључе у неке активности.

За градњу нове спортске сале урађен је пројекат који предвиђа да буде саграђен поред школе, а чија процјењена вриједност износи око 300 хиљада евра.

Кукујевчани оцјењују да је Закон о локалној самоуправи који је ступио на снагу још 2011. године умањио значај мјесних заједница и тако неповољно утицао на развој малих средина. Ипак, вјерују да ће од општине или надлежног министарства добити подршку за овај пројекат.

СОЊА ВИДОВИЋ: ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ НОВА СПОРТСКА САЛА

Потребу за градњом спортске сале истиче и директорка ОШ „Бранко Радичевић“ из Кукујеваца.

– Сала МЗ Кукујевци је неусловна и налази се ван круга школе. Свакако би градња спортске сале увелико допринијела квалитету како наставних, тако и ваннаставних активности наших ученика – каже Видовићева.

Она истиче да је школа, у датим околностима, максимално функционална и опремљена готово исто као и она матична у Шиду. Школа се налази у самом центру са једне стране окружена је са лијепо уређеним парком, дјечјим игралиштем, клупама за одмор, дрвећем и уређеним стазама.

– Основну школу похађа око 150 ученика. С обзиром да смо двије просторије уступили вртићу, настава се одвија у двије смјене. Радимо на побољшању инфрастуктуре. Потребно је замјенити канализационе цијеви, а бринемо и о безбједности наших ученика и очекујемо се да ће ускоро бити уведене и камере – каже Видовићева.

Пуна је хвале за родитеље који су веома коопетаривни и који активно учествују у друштвеним активностима.

С друге стране родитељи средњошколаца су нам се пожалили да су укинуте ђачке аутобуске линије за Шид и Митровицу. Да би похађали наставу дјецу морају возити у неком приватном аранжману или изнајмити стан у Шиду или Сремској Митровици, што изискује додатне трошкове, а омладини већ у раној фази живота ствара навику да одлазе из свог мјеста.

СРЂАН ТОДОРОВИЋ: ДОБРА САРАДЊА СА ОПШТИНОМ ШИД

Предсједник МЗ Кукујевци Срђан Тодоровић припада ријеткој старосједелачкој популацији у селу. Сагласан је у оцјени да Кукујевцима недостаје спортска сала и зграда за вртић, али је изразио забринутост за демографску слику.

– Годинама уназад имамо негативан прираштај. Годишње се роди око 15-20 беба, док је број умрлих око 35-40. Готово сви житељи Кукујеваца поред српског имају и хрватско држављанство, па су се неке породице иселиле у западне европске државе у којима су пронашли боље плаћене послове – каже Тодоровић и истиче да је сарадња са општином Шид веома добра.

– У посљедњих неколико година на територији Кукујеваца је асфалтирано осам километара пута, међу којима су три улице које су биле макадамске.

ЧАСНИ КРСТ У ЦЕНТРУ СЕЛА

У центру Кукујеваца постављен је Часни крст као симбол православља, а на спомен плочи пише да је постављен 28. августа1992. године. Код њега је служена прва света литургија на Велику Госпојину те године.

Поводом десетогодишњице оснивања ЦО и парохије Кукујевачке овај крст је рестаурирала и подигла на постоље Мјесна заједница Кукујевци. Освећење крста обавио је епископ сремски Василије 17.11.2002. године.

Испод крста је постављена спомен плоча са, по азбучном реду, исписаним именима страдалим житељима Кукујеваца у посљедњем рату, а то су: Алексић Радован, Алексић Жељко, Бјеливук Миле, Бузаџић Јовица, Брешки Саша, Видић Љубомир, Вучковић Миле, Галијаш Зоран, Жарковић Жарко, Зарић Чедомир, Зарић Владимир, Капелац Богдан, Новаковић Драгољуб, Продановић Чедомир, Полиманац Радомир, Суботић Јовица, Самарџић Јово, Узелац Миле, Цвијетић Раде и Шкорић Стеван.

Спомен плоча је поклон каменоресца „Тадић“.

ФК ОБИЛИЋ 1993 – СЕЛО ЖИВИ ЗА ФУДБАЛ

Предсједник ФК Обилић 1993 из Кукујеваца Деан Ускоковић је шест година на челу овог клуба који је раније носио назив Фрушкогорац.

Фудбалски терен се налази на крају села, иза пруге, а по ријечима нашег саговорника Кукујевчани су веома привржени клубу који се такмичи у Другој сремској лиги, гдје је тренутно на четвртој позицији. Tакмичарске амбиције су улазак у виши ранг у коме су некад били стабилни лигаши. У томе имају свесрдну подршку навијача који их бодре не само код куће, већ и на сваком гостовању. У селу се још препричава чувена утакмица одиграна у Јамени на коју су стигли сa 24 аутомобила из Кукујеваца и послије које је изборен пласман у садашњи ранг такмичења.

– Од 23 регистрована играча првог тима половину чине рођени Кукујевчани, а остали су из оближњих мјеста. Међу кадетима од 2004. до 2008. годишта имамо 15 играча, док у школи фудбала која обухвата генерације од 2009. до 2014. годишта тренира 40 дјеце.  Веома се успјешно такмиче на турнирима и наше просторије су пуне њихових трофеја. Средином априла Кукујевци су домаћини турнира за овај узраст. Посљедњи пут смо окупили чак 48 екипа. Долазиле су екипе из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Суботице. Турнир је трајао два дана, а на њему се окупило више од хиљаду људи.

Поред Ускоковића управу клуба чине још потпредсједник Игор Тргић, Бојан Братић, Мирослав Медић и Немања Болић. Тренер првог тима Драган Јандрић има и улогу играча.

Ускоковић је изразио велику захвалност Братиславу Брацу Богатићу који је спонзорисао реновирање клупских просторија. Од некад трошне и запуштене зграде фудбалери су добили веома функционалан и лијепо уређен простор у коме се налазе свлачионице за први тим, млађе категорије, судије и службене просторије.

Као посебну занимљивост Ускоковић је навео и ревијалну божићну утакмицу.

– Прије двадесетак година успостављена је традиција да се за Божић у вријеме ручка окупимо, без обзира на временске прилике и међусобно одиграмо фудбал. Након тога се дружимо у ресторану „Голф“. Ријеч је о локалу који уз помоћ спонзора из дуванске индустрије реновирамо, а план је да га заједно са удружењем жена користимо.

КАРАТЕ ОДСЛИКАВА ПРАВИ КРАЈИШКИ МЕНТАЛИТЕТ

У Кукујевцима је веома популаран карате, а једна од најтрофејнијих и најталентованијих каратисткиња овог клуба била је Александра (Јовановић) Хорина која је више пута проглашавана за најбољу спортисткињу општине Шид. Међу њеним највећим успјесима је треће мјесто на Европском првенству у Украјини, као и освојено прво и друго мјесто (појединачно и екипно) у катама на првенству у Мађарској.

Данас је мајка троје дјеце и од удаје живи у Сремској Митровици, али са носталгијом се присјећа времена када је освојала медаље на татамију.

– Карате клуб „Шид“ основан је 1993. године, а са радом у Кукујевцима је започео почетком овог вијека. Тренер Милан Стојшић из Беркасова је одржавао три пута недељно тренинге који су трајали по два сата. Било је двадесетак активних чланова и отрилике петнаестак који су ишли на такмичења. Наш клуб је имао нешто више дјевојчица него дјечака. Постизали смо завидне резултате како на домаћим тако на иностраним такмичењима.

Алесандра истиче да је са клуб обишла цијелу Србију и да је тадашња генерација каратиста из Кукујеваца представљала „страх и трепет“ за противнике.

– Наш темперамент смо најбоље представили кроз карате. Као посљедица свега онога што су преживјели наши родитељи васпитавани смо тако да вјерујемо само у себе и свој рад. Заиста смо били веома конкурентни. С обзиром да смо у односу на друге клубове имали мање чланова постизали смо изузетне резултате. Карате захтјева татами подлогу, а ми смо тренирали на голим плочицама. Зими није било гријања, па смо тренирали у зимским јакнама. Упркос тако суровим условима ништа нас није спријечило да будемо редовни и дисциплиновани на тренинзима. Природно је да тако добар и посвећен рад донесе одличне резултате – у даху прича Александра.

Да крв није вода потврђује и њена ћерка Катарина која данас у много бољим условима тренира карате у Сремској Митровици

Карате клуб још увијек постоји у Кукујевцима, а Александра која је одавно завршила каријеру прижељкује да младе генерације добију адекватне услове за тренирање и на тај начин надмаше њу и њену генерацију.

И ДАМЕ МЕЂУ ЛОВЦИМА

Дарио Марић предсједник ловачког друштва „Фазан“ Кукујевци каже да ово удружење функционише од 1992. године и окупља 36 чланова.

Друже се у свом ловачком дому и имају добру сарадњу са осталим ловачким друштвима, посебно са Ердевиком и Шидом. Чланство чине људи средње и старије животне доби, док подмлатка скоро да и немају. Занимљиво је да су међу чланством донедавно биле и три жене. Једна од њих се недавно преселила у Београд.

– Ловиште се простире на 3.500 хектара, али је шума заступљена на свега 150 хектара. Због тога нема бројне дивљачи. Од штеточина најзаступљенији су шакали и лисице, док су дивље свиње и јелени у пролазу – каже Марић.

Он је додао да је амбиција да се уреди ловачки дом који се налази на обронцима Фрушке горе, али због скромних финансијских средстава та обнова тече доста успорено.

ДРУЖЕЊА ПЕНЗИОНЕРА

Милан Ћурчија је предсједник, а Симо Ђукић (са слике) благајник удружења пензионера које окупља око 170 чланова. Како нам је Ћукић рекао број активности није превелики, јер све сами финансирају.

– Наше активности смо ускладили са програмом Удружења пензионера из Шида. Са њима понекад идемо на излете по Србији. Једном годишње организујемо забаву. Трудимо се да у оквиру наших скромних могућности уприличимо што више дружења.

ЗАПИС ИЗ 1702. ГОДИНЕ: „ПРАВОСЛАВНО СЕЛО ОД ДАВНИНА“

Предсједник МЗ Кукујевци Срђан Тодоровић је историчар који је о свом селу написао и мастер рад на Филозофском Факултету у Београду под менторством проф. др Мире Радојевић.

У њему наводи да се Кукујевци у историјским изворима први пут 13. вијеку, а у каснијем периоду наводе се разна имена (Kukurkudbel, Chuturtuchel, KukoyeWez, Kukey, Kwkwyewcz, Kukuyofci). Село је дуго било под угарском управом да би у периоду од 1536. до 1688. било под влашћу Турака. Под утицајем аустријско-турских ратова, село је опустјело, а у запису из 1702. године се наводи како је „село Кукујевци од давнина било насељено православним рашанима“.

Велике демографске промјене дешавају се 1713. године када се у село досељава католичко становништво. Према попису из 1887. године у Кукујевцима је живјело 1.761 становника од чега само два православца. Пред Први свјетски рат увећава се њемачко становништво. Подаци из 1910. године говоре да од 2.287 становника њемачким матерњим језиком говори 378.

Хроничари су забиљежили да је игром случаја крајем 1919. регент Александар Карађорђевић посјетио Кукујевце и да му је том приликом приређен срдачан дочек. У међуратном периоду број становника се незнатно увећао.

Према попису из 1931.године од 2.510 становника у селу је живело 2.415 римокатолика, док је православаца било 70. Већина њемачког становништва напустило је село по завршетку Другог свјетског рата, а нове власти су населиле углавном српско становништво из околине и из Босне.

Највећи број становника у Кукујевцима је забиљежен 1948. године – 2.671. Од тада се број становника стално умањује.

Према попису из 2011. године број становника је 1.905, док се резултати овогодишњег пописа очекују.

ВРИЈЕДНЕ И ХУМАНЕ КУКУЈЕВЧАНКЕ

У Кукујевцима је веома активно удружење жена „Мајке златног срца“ које предводи Николина Тупенарац, а једна од најактивнијих чланица је Драгана Марић.

– Трудимо се да организујемо што више хуманитарних акција на којима прикупљамо новац за обољелу дјецу. Поносни смо што смо за помоћ малој Јани преко фондације Буди Хуман прикупили и уплатили 310.000 динара. Организујемо разне креативне радионице са најмлађима. На Велики петак заједно фарбамо јаја, а најљепша уз симболичне награде проглашавамо на Васкрс. За празнике учествујемо у декорисању центра села, приређујемо новогодишњи вашар на коме уз припрему хране организујемо представе за дјецу и дружење. Скупљени новац прилажемо као помоћ онима којима је то најпотребније у локалној заједници – каже Марићева.

Поред овог удружења од 1992. године у Кукујевцима постоји и удружење жена „Вретено“ којим руководи Милка Поповић, а које се бави очувањем народне традиције и рукотворина.

 

ЗАХВАЉУЈУЋИ ПОМОЋИ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ХРВАТИ ПРОФИТИРАЛИ У РАЗМЈЕНИ НЕКРЕТНИНА

Како су нам рекли наши саговорници Хрвати из Кукујеваца су у материјалном смислу веома добро прошли. Наиме, приликом размјене имали су подршку римокатоличке цркве која им је доставила на стотине адреса некретнина прогнаних Срба.

Тако су прије било каквих преговора о размјени имали могућност да прикупе све релевантне информације и да се лично увјере какву ће некретнину добити у замјену. Због велике тражње имали су повлашћенију преговарачку позицију што су јако добро искористили.

ЖИВКОВИЋИ УМЈЕСТО ЖИВКОВИЋА

У размјени су добијали већу површину кућа, локала или земље, а десило се и да је један од мјештана Кукујеваца у замјену за своју кућу, добио некретнину на мору и то у једном од највећих хрватских градова – Ријеци.

Занимљивост је да се приликом размјене кућа десило да се умјесто хрватске породице Живковић у Кукујевце насели српска породица истог презимена.

Према тврдњама мјештана то је посљедица миграција током периода НДХ, када је Павелић у Кукујевце довео одређен број покатоличених породица са простора западне Херцеговине.

ЦРКВА ПРЕДВИЂЕНА ЗА ВИНКОВЦЕ САГРАЂЕНА У КУКУЈЕВЦИМА

Некадашњи мјештани хрватске националне мањине повремено долазе у село како би обишли гробове својих предака. Римокатоличко гробље се редовно одржава, док се римокатоличка црква Светог Тројства у Кукујевцима обнавља уз подршку Владе Србије. За ово мало мјесто ријеч је о неуобичајено великом објекту (919,84 квадрата).

Према неким изворима, на бечком двору, случајно или намјерно, тек дошло је до замјене планова. Тако је пројекат винковачке катедрале доспио у Кукујевце и по њему је захваљујући ангажовању Марије Терезије 1772. године саграђен овај импресиван објекат.

Ова црква је током Другог свјетског рата доста оштећена (минирана новембра 1944. од стране Немаца вјероватно да се високи торањ цркве не би користио као митраљеско гнездо).

Категорисана је као културно добро од великог значаја, а уз подршку надлежних институција Републике Србије у току је њена обнова.

– Кад год пожеле бивши житељи овог мјеста дођу и не могу да се ишчуде колико је нових кућа изграђено и којим темпом се развијају Кукујевци. Село се шири, али ниједно обиљежје није дирано од њиховог одласка.

Да је то заиста тако свједочи и спомен табла подигнута на Дан борца 1961. године, која се налази у центру Кукујеваца, на којој су исписана имена палих жртава у НОБ.

Текст: Трифко Ћоровић
Фотографије: Трифко Ћоровић и приватна архива саговорника
Извор: Српско коло, број 82