• Велики празници су дани су дани када пред собом са зебњом, а помало и непознаницом, отварамо мапу властите душе, као када радознали туриста пред собом рашири мапу града и земље у којој је већ био, а толико тога није видио. Свјестан је да, противно свом првобитном увјерењу, ту земљу заправо мало познаје. Човјек се, у суштини, много плаши да упозна најмрачније поноре властите душе, али исто тако често није свјестан ни фантастичних могућности свог духовног изграђивања.

Пише: Дарка ДЕРЕТИЋ

Нема бољег дана да се запитамо ко смо то, куда идемо и шта је смисао нашег битисања овдје на земљи од Васкрса. Васкрс је централни дан у животу сваког хришћанина, а вјера у васкрсење је полазна тачка цјелокупне хришћанске вјере, њен смисао и испуњење.

Други дан Васкрса, васкршњи понедјељак, крсна је слава Храма Св. Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Пребиловци су јединствено мјесто на свијету гдје се васкрсење управо догађа, а прича о васкрсењу добија свој пуни смисао. Једно од мјеста за људски ум најпоразнијег и најстрашнијег страдања у 20. вијеку, духовни орјентир и опомена за све нас. Нигдје другдје ми се појмови вјечног и пролазног нису учинили тако ништавним и бесмисленим. Паде ми је на памет чувени стих Васка Попе о Косову пољу : „ Поље као ниједно/ над њим небо / под њим небо“. Сјећање ме врати у  прошлогодишње празнично јутро поред нестварно  лијепог Храма пребиловачког који се купао на јутарњем сунцу и стапао са плаветнилом небеским. Чини ми се да никада и нигдје небо није ближе земљи било.

Из невјероватног осјећања које ме је на тренутак обузело прену ме мисао на семинар  о Холокаусту коме смо морали да присуствујемо посљедњег радног дана пред прољетњи распуст. На семинару који је руку, на срце био прилично користан, предложише нам модел јеврејског  образовног приступа теми холокауста  који би  ми могли да примијенимо на учење о властитим жртвама. Колико је за нас паметно и прихватљиво да учимо о својим жртвама на јеврејском моделу, друга је ствар. Чињеница је да се у српској културној јавности убрзо након тога развила огромна полемика да ли је овај семинар заиста усмјерен на изучавање холокауста или је то био само модел да се крене у озбиљно и темељно изучавање српских жртава.  Као и око много чега другог, ми Срби увијек некако успијемо да се посвађамо и занемаримо суштину проблема који и даље остаје неријешен.

Могло би се рећи да су Јевреји причу о свом страдању знали и те како добро да презентују и упакују  јер је са њиховим страдањем у Другом свјетском рату упознат безмало цијели свијет. Не треба занемарити чињеницу о снази јеврејског лобија у свијету који је томе сигурно веома допринио. Поред  подизања меморијалног центра Јад Вашем на Брду сјећања у Јерусалиму  у коме је, на неки начин, сачувано сјећање на сваку јеврејску жртву, снимљено је много филмова и написано исто толико књига које су ушле у наставне планове и програме широм свијета. Оно што је можда најважније јесте да је овај меморијални центар у Израелу основан већ  1953, свега осам година по окончању Другог свјетског рата. 1993. Отворен је Mузеј холокауста и у Вашингтону што  значи да је јеврејско културно памћење пренесено и на амерички континент. Образовање о холокаусту у Европи присутно је од 1998. на разним образовним нивоима. При томе треба напоменути да већи дио свијета ни данас нема појма о страдању Срба у 20. вијеку од првог свјетског рата и логора у Добоју, преко злогласних логора у НДХ до страдања Срба  у посљедњем рату у БиХ и Хрватској, као  и на Косову  и Метохији. Нужно се намеће питање шта смо ми Срби урадили у знак спомена на масовно страдање у 20. вијеку? Ништа или скоро ништа?

Може ли нас оправдати педесет година прикривања и заташкавања ове проблематике страхом од тадашње комунистичке власти?

Чињеница је и да након смјене комунистичкe власти деветесетих већ скоро двадесет година нисмо много одмакли по овом питању. Како је могуће да о стварима које су се збиле прије седамдесетак година или четрдесетак година прије нашег рођења тако мало знамо?  Зашто је наше колективно памћење тако кратко и зашто немамо континуирану културу сјећања? О култури сјећања и памћења на нашем семинару сугестивно и надахнуто је говорио Предраг Лозо. Шта нам је то потребно да унаприједимо наше културно памћење које је својина колектива, а не појединца? Зашто смо смо кроз историју често дозвољавали да изгубимо битке у ратовима памћења и зашто су нам други сервирали своју верзију историје? То су само нека од многобројних питања.

Када смо се деведесeтих вратили националним вриједностима чини се да тaj повратак  није био потпуно освијештен. Педесет година комунистичке идеологије изродило је људе који су веома мало знали о својој вјери, традицији и историји. Ти људи у себи су носили једну врсту  духовне пустоши коју је требало испунити духовним садржајима. Култура Запада било је нешто на чему су одрастале генерације седамдесетих и осамдесетих година. Учили су их да није битно којим писмо пишу и коме Богу се моле, ако су се уопште неком и молили. Чак су  и хипи покрет и рок музика  у бившој Југославији стављени у функцију националног заборава. Парадоксално, док је комунистичка Југославија по идеологији била ближа Источном блоку, култура и умјетност су биле под  доминантним утицајем Запада.

Међутим, пројекат рађен почетком овог вијека под називом  Песме изнад истока и запада  доказао да се и рок музика може итекако добро уклопити са текстовима православне духовне садржине  и да није, као што су неки погрешно тврдили, антидуховна и антиправославна. Текстови по којима су пјесме рађене су дјело Св. владике Николаја Велимировића. Интересантно је да је тај исти владика Николај сам био заточеник нацистичког логора Дахау и  да је његово опсежно дјело има и те како наглашену умјетничку вриједност. Не само да ниједан текст владике Николаја никада није уврштен у наше школске програме, иако то по својој вриједности заслужује, него до прије петнаест или двадедесeт година, већина Срба није ни знала за њега. Слично је било и са нашим књижевним горостасима као што су Јован Дучић или Милош Црњански. Само зато што су били идеолошки неподобни, Дучић, Црњански, Борислав Пекић и многи други велики српски писци били су  свјесно гурнути у заборав.

Jaсно је да се у школске програме мора увести учење о масовним геноцидима у 20. вијеку. Но, наша дјеца не треба да примарно уче о холокаусту и успут помену српске жртве. Као посебно корисно и изузетно конкретно навела бих предавање доц. др Горана Латиновића са Филозофског факулета у Бањалуци који је, у опсежном предавању, изнио низ већини непознатих, а заправо фрапантних чињеница о иделошкој основи усташког геноцида у НДХ која је настала још седамдесeтих година 19. вијека.  Та идеологија је брижљиво његована у хрватским државним круговима све до почетка Другог свјетског рата и стварања НДХ.

Чини ми се да је познавање балканског историјског контекста за ову тему много важније од познавања истине о холокаусту. Наравно, не спорим значај било чијих жртава нити поштовање према њима, али мислим да је јако битно познавати историјску подлогу ових злочина која је укључује бар три претходна вијека. Зашто би нам јеврејски модел био образац и зашто нисмо у стању да изградимо свој сопствени?

Кад размишљам како тринаестогодишњацима и петнаестогодишњацима говорити о ужасним и монструозним злочинима какве човјек тешко може да појми, схватам колико је ова проблематика заправо комплексна. На семинару нам рекоше да дјеци показујемо слике страдалих појединаца, онаквих какви су били током живота, прије страдања. Добро, то можда има смисла да дјеца не буду шокирана призорима ужаса. Међутим, мислим да је оно што се сликовитије од сваке слике је писана ријеч. Наиме, сматрам да ученик најснажнији доживљај страдања може имати читајући умјетничке текстове. Такође, мислим да је књижевност одувијек била најснажнији носилац колективног памћења. Оно што је, по мом мишљењу, најпотребније је изабрати одговарајуће умјетничке текстове који својим садржајем прате ову проблематику.

Неки такви текстови већ су дио наших школских програма ( Стојанка мајка кнежопољка, На петровачкој цести ). Поред чувене пјесме Рајка Петрова Нога Нека пада снијег, Господе коју је велики пјесник први пут изговорио у Пребиловцима, могло ди се наћи још текстова ( прозних и поетских ) неких мање познатих аутора. У реду је да се чита Дневник Ане Франк или записи јеврејске дјеце из гета, зарад стварања хуманије слике свијета код младих читалаца. Мислим да ће наша дјеца, ипак, више научити  о страдању посјећујући Пребиловце и многа друга, мање позната, а једнако значајна мјеста страдања.

Прије тога треба да буду духовно припремљени и довољно информисани како би ова мјеста могли да доживе на прави начин. Морају пажљиво да проуче сваку икону, свако име на страшним списковима који украшавају зидове пребиловачког храма. Било би добро када би дјеца била упозната са историјатом села прије страдања у другом свјетском рату, гдје се Пребиловци описују као једно од најразвијенијих српских села у долини Неретве. Требало би да знају да је од укупно око хиљаду становника, више од осамсто њих побијено, поклано и бачено у неку ид сусједних јама. Да идеја о истребљењу Срба на овим просторима не застаријева показује чињеница да су потомци тих истих злочинаца 1992. у једној од својих акција потпуно спалили село и минирали споменик пребиловачким жртвама. Тако су жртве изложене двоструком мучењу и понижењу. Мислим да би ово требало да зна сваки наш ученик, заправо сваки Србин.

Међутим, породично, па онда и национално сјећање превасходно би требало да се гаји у породици. Породица је полазна основа формирања сваке личности, њених  ставова и односа према властитој култури. Све док у породици не будемо не будемо гајили културу сјећања, не можемо је ваљано изргадити ни на институционалном нивоу. Свако од нас у властитој породици има примјера, ако не ближих онда сигурно даљих рођака, који су страдали у неком од погрома у 20. вијеку.

Прво морамо чувати сјећање и поштовање према њима и даље га преносити на потомке. Неоспорно је да наша дјеца мало знају о прошлости, а ни са одраслима ствари не стоје много боље. У августу 2015. пошла сам на освјећење храма Васкрсења у Пребиловцима  организованим превозом. Аутобус је био пун средовјечних људи, па чак и пензионера, који су се успут напили и пјевали. То најбоље говори да многи од њих нису имали свијест о томе гдје иду и зашто , па би требало образовати и одрасле, а не само дјецу.

При томе је јако важно да наше сјећање не буде усмјерено на распиривање мржње  према починиоцима јер тада бисмо се поистовијетили с њима. Мржња даље изазива мржњу и ствара зачарани круг. Наше памћење мора бити усмјерено на то да познајемо прошлост и да не дозволимо да нам се иста понови.

Нашу дјецу нећемо заштитити, ако их не будемо „оптерећивали“ оваквим темама. Напротив, оставићемо им могућност да, ако не буду познавали прошлост, нешто слично доживе у бидућности. Зато се страдању Срба у 20. вијеку мора посветити  значајан простор у образовним програмима из националних предмета за средње и основне школе.  Ово образовање мора постати дио опште културе сваког појединца који без тога не може имати потпуну представу о својој нацији, историји, вјери и традицији.

Дарка Деретић / Слободна Херцеговина