• Древна јеванђеља дванаест јеврејских патријараха описују рајске предјела које је Господ намјенио за првих двоје људи. Све је било складно, услужно и угодно.  Анђели су добили благослов да засаде сваковрсно благородно биље – воће, поврће, мирисно грмље и племенито дрвеће. Све је било на украс и корист човјеку, круни Божије разиграности.

Тако је и свака рајска биљка добила особености анђела од чије љепоте и врлине је и засађена. Било је ту воћки и усјева разног сјемена и корисности.  Јабука, крушка, шљива, дуња, орах, дуд, трешња, лимун,…рузмарин, лаванда, кадуља, ловор….пшеница, хељда, пиринач, лан…маслина, чемпрес, кедар, липа. На крају када све небеске силе и свјетла засадише свој дар и први међу анђелским хоровима, Луцифер, тај од Неба слављени носитељ зраке Божије силе и премудрости, добио је прилику да засади своје сјеме, да по својој вољи допуни и украси Рај, тај перивој Божијег престола.  Свјетлоносни и најмудрији Серафим засадио је тада винову лозу.

Гријехом и незахвалношћу људи су изгубили достојанство и славу Раја и бијаху невољно, а нужношћу лијечења прогнани у свијет кушања и мучног покајања. У том новом свијету гдје све на тренутак цвјета и вјечно трули, ту гдје само трн и драча сами себе гоје, сачекала их је и винова лоза! Њу је пали Серафим, лажљиви противник, унио са својим падом.  Но као и он и винова лоза је на Земљи постала замка за лов на људске душе. Од њеног вина човјек је пао у страст пијанства, коју до тада није познавао. Како кажу апокрифни списи најгори гријеси се и чине у опјањености. Опјањеност је најбржа пречица за блуд. А из блуда у све друге пролазе пакла.

Господ је жалећи над пропашћу људском ублажио казну изгнанства дозволивши да анђели унесу племенита сјемена на Земљу. Да бар међу трњем и коровом човјек нађе укус и утјеху Добра. Нек` га мирис опомиње на чистоту душа, боја на раскош љепоте, љековитост на вјечни живот у човјековој првој и правој отаџбини. Господњим вртовима. Јата анђела тада унесоше сјемена воћа, поврћа и љековитог биља за све болести земаљске. И до данас међу трњем и коровом оно цвјета, но човјек га са муком и трудом налази и гоји. Зато сваки цвијет љековите и корисне биљке није ништа друго већ лице Божијег анђела које нам доноси утјеху са првом заповјешћу да не заборавимо од куда смо сами себе изгнали и гдје се морамо својим покајањем вратити.

Почетком марта испод снијега и зимског мртвила као први цвијет васкрсења новог живота, расцвјета се једно анђелско лице. Стари Латини су га звали prima rosa – прва ружа. То је јагорчевина или јаглица; колико лијепа толико и љековита. Она је савршени надземаљски спој љепоте и љековитости. Таква је била и сила која је спустила њено прво сјеме. Цвјета у прозрачним и добро осунчаним шумама и пропланцима, испод жбуња на завјетринастим странама бријега. Воли бити осунчана, заштићена од удара хладних струја и без сувог тла. Њено ботаничко име је (Primula vulgaris), у преводу примарна,а уобичајена – тј. благослов који се нуди свима.  Распрострањена је широм Европе, од Норвешке на сјеверу до Алжира на југу, од Фарских острва на западу до Крима и Ирана на истоку. За лијек се користи у цјелости, њен коријен, стабљика, лист и цвијет. За лијечење и ублажаваље кашља и избацивање плућног секрета сируп од јагорчевине нема замјену. Ублажавање несанице, узнемирености, срчаних сметњи, за „чишћење“ крви, за убоје и модрице – све су то здравствени проблеми које јагорчевина може ублажити или исцјелити. Због тога су је људи са непажњом брали и искорјењивали, па је данас постала угрожена врста. Неке земље имају и закон који штити јагорчевину.

Колико су стари Срби вољели и поштовали јагорчевину свједочи и то што је једно од најљепших старосрпских женских имена, данас потпуно нестало, било Јаглика.

Горан Лучић