• На Лучиндан 1993, митрополит Амфилохије је окупљеним вјерницима показао руку св. Јована Крститеља, за коју нико није знао да се налази у Цетињском манастиру. У ствари, знао је само један човјек – архимандрит Марко Калањ, који је тада био игуман манастира Прасквица. Тих дана, срео сам оца Марка у Манастиру Морача, и испричао ми је целу причу, коју сам објавио у „Вечерњим Новостима“

Прибиљежио: Донко Ракочевић

Било је то, отприлике, 1976. године, када сам био на Цетињу, једног љетњег дана, мислим да је био јул или август. Дежурао сам у музеју, у ризници, и наишао је један господин. Повео сам га кроз ризницу, испричао му о свим експонатима.

Када смо изашли, упитао ме: „Оче, овдје не видим неке предмете из Острога.“

Одмах сам реаговао: „Какви су то предмети из Острога’“

Испричао ми је да је радио у Удби, да је имао 19 година 1952. године, када су открили оно злато у Острогу и да су неке црквене предмете са тим златом донијели у Титоград. Када је Комисија злато предавала у државни трезор, поставили су питање тадашњем предсједнику Црне Горе, Блажу Јовановићу, шта да раде са црквеним предметима. Он им је одговорио да их ставе у трезор и да их не дирају.

Замолио сам га да ми каже своје име и презиме. Није хтио, иако сам био упоран. Рекао ми је само: „Није сада вријеме за то. Можда ће доћи дан када ћу вам рећи.“

Добио сам неку надљудску силу и потребу, ако тако могу да кажем, да тражим те „црквене предмете“. Пошао сам у Титоград, код секретара Вјерске комисије Извршног вијећа Црне Горе, господина Божа Мартиновића, који је својевремено био архијерејски замјеник на Цетињу.

Кад сам му рекао зашто сам дошао, дословно ми је одговорио: „Бог с тобом, оче Марко, што Ти пада на памет!? Да у ово вријеме тражиш тако нешто… Нема од тога ништа!“

Рекао сам му: „Ипак, ја ћу их тражити.“

Рачунајући да о тим „предметима“ нешто знају и свештеници који су у вријеме рата живјели у Острогу – прво покојни отац Серафим, који је у то вријеме био ђак – одмах сам се спремио и отишао тамо. Отац Серафим о њима није ништа знао. Тако ми је одговорио.

Онда сам питао покојног проту Саву Давидовића, који је често боравио у Острогу, и још неке свештенике и свештеномонахе. И нико ништа није знао.

Поново сам отишао у Титоград. Господин Божо ми је одговорио исто што и прошли пут.

Потом сам разговарао са покојним оцем Геогријем Мирковићем, који је једно вријеме био у Острогу. Рекао ми је да му је причао отац Герасим Чечур да му је покојни архимандрит Леонтије Митровић, старјешина Острога у вријеме када је злато донијето, испричао да су са златом однијели и крст, односно Часно дријево, руку св. Андреја Првозваног и једну икону Пресвете Богородице. Тако ми је казао…

Отишао сам код оца Герасима у манастир Бању и испричао што ми је рекао отац Георгије. Све ми је потврдио. Још ми каже: „Мој оче, Марко, ја мислим да од тога нема ништа, да су узели злато и остало побацали.“

Поново сам ишао у Титоград и молио Божа. И тако је то трајало скоро двије године. Али, био сам упоран. Последњи пут саму му рекао: „Ја ћу, господине Божо, ићи код предсједника Извршног вијећа – мислим да је тада био Радивоје Брајовић – и захтијеваћу да провјеримо у трезору има ли ишта од тога.“

А он ми је одговорио: „Не можеш ти ићи код предсједника Извршног вијећа мимо Вјерске комисије и мене.“

Рекао сам му: „Макар и кроз прозор, ускочићу!“

И тако, за те двије године, Божа Мартиновића сам посјетио пар десетина пута. Негдје 1978 године, колико се сјећам, обавијестио ме да има нешто. Био сам пресрећан.

Рука Јована Крститеља

Након тога, господин Божо је дошао у Манастир, са предсједником Вјерске комисије Ђедом Војводићем и возачем. Њих тројица су донијели званични акт, „руку светог Андреја“ (како је то мени отац Герасим казао) и крст у којем је уграђено Часно Дријево. Примили смо их блаженопочивши митрополит Данило (Дајковић) и ја.

Када су отишли, митрополит Данило ми је рекао: „Оче Марко, ове двије светиње морамо негдје да сакријемо, да знамо само нас двојица гдје су. Ако један умре, онда треба повјерити још једноме, тако да вазда двојица знају.“

Били смо свјесни каква је одговорност на нама, јер нијесмо имали начина да светиње заштитимо.

Ризница је обнављана од 1985. до 1987. године. Када је обнова завршена, у једну витрину сам изложио „руку св. Андреја Првозваног“ и Часно Дријево. Тако сам и написао на витрини.

Међутим, једне ноћи, како лоше спавам, нешто сма тражио у старој ризници. Преврћући, тако, нађем, дио „Мисионара“ из 1934. године у коме пише о тим светињама. Мислим да је владика Николај писао. И прочитам да је то, у ствари, рука Св. Јована Крститеља, а са њом Часно Дријево у крст уграђено, и икона Пресвете Богородице (коју нам нијесу вратили). Одмах сам промијенио натпис и ставио да је то рука св. Јована Крститеља, како ми свједочи „Мисионар“.

Након што је ризница отворена – мислим да је била 1988 година – дошао је Марко Орландић, који је једно вријеме био наш амбасадор у Москви. Иначе, био је члан Централног комитета, утицајна личност. Познавао сам га још од времена када је био предсједник Извршног вијећа Црне Горе. Са њим сам имао неке сусрете по службеној дужности, у име Митрополије и Цркве. Довео је руског амбасадора да види ризницу Цетињског манастира.

Када смо дошли до руке св. Јована Крститеља и часног Дријева, испричао сам му све што знам, и рекао да сам нашао податак да је уз њих била и икона Пресвете Богородице, али да је сада нема. Он је застао и, онако, мисли, мисли и каже: „Имењаче, ја знам гдје се та икона налази. Она је у Двору Краља Николе, у Државном музеју. Ја сам био у комисији 1952, или 1954. године), сада не знам прецизно, када је предата у Државни музеј.“

Фотографија иконе Богородице Филермосе први пут је публокован маја 1994 године у ревији Исток

Замолио сам га да се заложи да се донесе у ризницу Цетињског манастира, јер она припада овим светињама, а и природно је да буде ту. И обећао ми је.

Сјутрадан сам отишао код директора Музеја господина Јакова Мрваљевића и замолио га да ми каже да ли се икона Пресвете Богороцие налази код њих. Није хтио да ми каже. Али, пошао сам још неколико пута и, на крају, када сам му рекао да ми је то казао Марко Прландић, рекао ми је да се икона налази у трезору Музеја, да је веома вриједна, да не би била заштићена ако би је изложили и неко би могао да је украде.

Након извјесног времена, можда неких три-четири мјесеца, поново је дошао Марко Орландић и рекао сам му: „Нећу те остављати на миру (били смо на „ти“, јер смо се добро познавали), све док нам се не преда икона Пресвете Богородице…“

„Имењаче, часну ти ријеч дајем, ја ћу се заложити да се икона врати…“

Међутим, дође АБ револуција, промијени се власт у Црној Гори и Марко оде с власти, тако да је и икона остала у Државном музеју.

Три светиње су, прије него су доспјеле у Острог, биле у Дворској капели у Београду, на Дедињу. Руси су их поклонили Карађорђевићима. И зато је отац Герасим мислио да је то рука св. Андреја Првизваног, јер су Карађорђевићи славили св. Андреја.

Човјек који ми је казао за ове светиње, никада се више није јавио. Жао ми је, врло ми је жао. Ако је жив, волио бих да га поново сретнем. Цркви је направио велику услугу.

Седмица.ме