• Не мислим о локалитету, насељу у близини града, већ о предграђу разума које је успело да овлада њиме. Мислим, још прецизније, на маргину предграђа, доминанту епицентра моћи. Мислим на феномен додвориштва, ректалног алпинизма, подрепаштва, профитабилног опортунитета, на баштоване сујете, на носиоце угланцаних осмеха, с’ наклонима дворских скутоноша…

Мислим на такозване посленике јавне речи, боље рећи упосленике у борделима општења са јавношћу.

Мислим на успешне и добро ситуиране грађане. На “господу” без иједног манира господства. На усвињену “елиту” одумрлих чула, антрофирале емпатије спремне да туђим животима брани “плодове” незајажљиве грамзивости.

Мислим на јавне делатнике, на гласноговорнике клептомана, осиљених пљачкашким отимачинама народног зноја, устоличених ћоравим кутијама, “бугарским возовима” и фантомским гласовима.

Мислим на све оне који за мрвице служе, без достојанства и самопоштовања. Таквих је на претек у професији где је морал замењен слузавом материјом, налик на остатке постељице у коју су умотана младунчад већине сисара.

Народ је назива пометина, а она симболише део личности човека чији је карактер облепљен том љигавим супстанцим, која виси из репродуктивног органа тек отељене или оштењене женке.

Е, управо су такви или такве пометине јуче насрнуле на оца Јована Пламенца, примереног пастира своје цркве, једног од најбољих новинара у историји Црне Горе. Ретког посленика јавне речи, чији се ставови нису сукобљавали са чињеницама.

Тужно је да један медиј хајку на оца Јована почиње насловом: “Поп Пламенац позива на линч полицајаца”, интерпретирајући тоном полицијског билтена наводе старог новинарског вука, Јована Пламенца, који позива грађане да прибегну јединој могућој заштити, а то је – суд јавности, тако што ће уходе и батинаше у полицијским униформама снимати, фотографисати и објављивати на порталима и друштвеним мрежама.

Други доушнички медиј подршку терору над грађанима манифестује јавним позивом тужилаштву да формира предмет против ова Јована због ставова и објаве фотографија полицајаца.

Позив оца Јована грађанима, да објаве фотографије и имена носилаца и извршитеља репресивног апарата, није позив на линч и жигосање, већ само начин да се сутра, приликом смене режима, такви насилници спрече да постану део нових структура власти, што се догодило након петокробарског пуча 2000. године у Србији.

Осврт да је само слободан онај човек који не робује материјалном и одолева етичким компромисима, Пламенац је поткрепио личним примером када 1995. није прихватио егзистенционалне уцене руководства дневног листа

“Побједа”, већ је, бранећи лично и достојанство тада већ посрнуле новинарске професије, остао на улици, са супругом и троје малолетне деце.

“Данас њих троје имају четири факултетске дипломе…” – охрабрује својим примером на хиљаде оних којима страх и привилегије прете да их сместе у категорију великих штеточина и корисних будала.

А отац Јован је јединствен. И као новинар, и као поп, и као човек, и као брат.

А свако од нас бира: или на депонију или у историју!

Мишо Вујовић / ФБ