CRIMEN IMMORTALE И ГИЉОТИНА САВЈЕСТИ

  • Чињеница даје просвјетитељство измислило терор као праксу масовног злочина у име чишћења човјечанства, изложена је владавини мртвих, безличних, сивих погледа.

Исто просвјетитељство, у чије се „здраве разуме“ заклињемо, измислило је гиљотину, као средство за релативно брзо, безболно и уредно уништавање великог броја људи. Она је, не само у техничком смислу, креација просвјетитељства. Гиљотина је израз просвјетитељског хуманизма: декапитације, пролијевања крви и убијања из љубави према човјечанству. Гиљотина је хируршки прецизна: супротно мишљење се одстрањује одстрањивањем главе у којој настаје.

На данашњи дан, 21. jануара 1793. године на Тргу револуције у Паризу погубљен је француски краљ Луј XVI.

Када погледамо судбине српских краљева и када се – на временској дистанци од Другог свјетског рата – сјетимо комунистичке револуционарне праксе и превентивних ликвидација, незапамћених у другим револуцијама, које су означиле братоубилачки терор, превентивно убијање угледних домаћина, учитеља, свештеника, старих и истакнутих ратника, носилаца Карађорђеве звезде, Албанске споменице или Обилића медаље – морамо се, уколико желимо сачувати елементарно достојанство, грозити свих лијевих револуција и свих револуционара.

Кант је писао да „од свих грозота државног преврата побуном чак ни убиство монарха није најгора; јер може се замислити да га је народ починио из страха да ће монарх, ако остане на животу, поново прикупити снагу и одмјерити му заслужену казну, па то не би била одредба казнене правде, него пуко самоодржање. Формално смакнуће је оно од чега душу испуњену идејама људског права одмах подиђе језа када год замисли такав призор попут судбине Карла I или Луја XVI. (…)

Такво се смакнуће сматра злочином који је вјечан и некада се не може избрисати (crimen immortale, inexpiabile) те је сличан ономе што теолози називају гријехом који се не може опростити ни на овом ни на оном свијету.“

Када овим именима додамо судбину вожда Карађорђа, сверуског императора Николаја Другог и мученички вијенац генерала Драгољуба Михаиловића – пред нашим очима искрсне страшни печат ужасавајућег злочина у својој пуноћи.

Дакле, убиство Драгољуба Михаиловића је crimen immortale, страшан и бесмртан злочин. Тај злочин наставља своје трајање у безумним манифестацијама мржње према генералу једине легитимне војске на југословенском тлу, чија је судбина, попут Лазареве и Карађорђеве, у величини својег мучеништва, изузетан дио опште, колективне судбине српскога народа.

Лажна разумност, лажна емпатија, лажно моралисање над жртвама Другог свјетског рата и најбезочнија пропаганда либерално-демократских насљедника „револуционарно-модернистичких“ егзекутора јесу гиљотине српске савјести. Сваког јутра, сваког дана и сваке вечери, гледајући „јавно одговорне“ емисије, читајући либералне твитове и статусе, посматрајући наше грађанисте како моралишу на сваком кораку као неприкосновене судије јавног морала и елеганције, пратећи незаустављиву плиму њиховог сајбер-активизма и равнодушно стојећи пред њиховом сабласном најездом, ми се заправо пењемо према гиљотини, потурамо своју савјест под оштрицу и допуштамо погубљење наше савјести, опредјељујући се за комфорно становиште ћутње.

Док тонемо у све мучнију и несавјеснију тишину, приближавамо се кулминацији неименованог, назови „либерално-демократског” тоталитаризма, који се, за разлику од двају својих претходника из 20. стољећа, још није окитио славом концентрационих логора.

Као што данас наша погубљена савјест пада у корпу равнодушности, тако ће сјутра нечија непослушна глава, кратким летом и тупим ударом, пасти у „потрошачку корпу“, као кеса чипса и флашица Пепсија, сасвим безвриједна и достојна само каквог случајног лајка.

Хоћемо ли се тада, напокон, запитати: Гдје нам је била савјест?

Но, не бива, јер као што каже народна пјесма:
“Мртве кости мегдан не дијеле”.

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар