• Међу научницима који се баве српском историјом новијег времена, својом продуктивношћу истиче се Илија Петровић. Зашао је у девету деценију живота, а до сада је написао 101 књигу од којих је 98 одштампано. Његов изузетно плодоносан рад био би несумњиво још богатији да се историографијом није почео бавити тек од 1990. године.

Илија Петровић на штанду реномиране издавачке куће „Крајишки привредник“ – ФОТО: ДРАГАНА ШИПОВАЦ

Његове књиге посвећене Српској Крајини представљају не само неисцрпан историјски извор, него и детаљно свједочанство из прве руке. У њима је хронолошки поређан читав низ прећутаних и широј јавности непознатих детаља који су веома битно утицали на коначан исход вјерског рата на простору брозовске Хрватске.

За разлику од историчара који се изучавањем баве на основу архивске грађе и осталих писаних извора, Петровићева дјела о Српској Крајини ослањају се на његове личне записе јер, како сам каже, не само да је учествовао, него је и утицао на стварање и живот Републике Српске Крајине.

У разговору за Српско коло каже да је имао одлучујућу улогу у смјени Милана Бабића, износи занимљиве детаље око усвајања Устава Републике Српске Крајине, а тврди да она није настала, како шира јавност сматра – на Никољдан 1991, већ на дан Светог Симеона Мироточивог 1992. године.

Његови сарадници и саборци из тог времена истичу да је у тешком ратном времену било мало појединаца на које се могло ослонити. Чак и они који су дјеловали „на крупном плану”, трудили су се да их „чаша жучи” мимоиђе. У времену када су крајишки Срби гледали у Матицу као у свијећу и у коме је сваки мост према Србији био од изузетног значаја, појавио се Илија Петровић, као добри дух Крајине и појединац који је своје знање, вријеме, новац и невјероватну енергију уложио да би помогао општу српску ствар. Управо животно искуство које је стекао у то тешко ратно вријеме отворило је листу његове богате библиографије која је у библиотечкој каталогизацији обиљежена до тада непознатом синтагмом „српско питање”.

– Рођен сам 1938. године у Косору код Подгорице, али сам се у послијератној колонизацији (1945) обрео у Војводини српској. Пола животног вијека провео сам радећи као поштански чиновник, а у једном периоду био сам и директор поштанског саобраћаја Војводине. Био сам посвећен струци, па сам писао и уџбенике за поштански саобраћај. Како ме је увијек интересовала историја, ванредно сам се уписао на групу за историју Филозофског факултета у Новом Саду и дипломирао 1967. године. Био је то велики изазов, између осталога и зато што сам многе „историјске” приче чуо од родитеља – мој отац као члан Комунистичке партије Југославије од 1920. године знао је многе људе и догађаје из тога времена.

• Шта су Вам они причали о том времену?

– На основу очевих прича (а ни моја мајка није била мање обавијештена), о многим од тих догађаја формирао сам слику која није одговарала ономе што нам је нуђено у званичним историчарским уџбеницима. Требало је доста времена да се неке ствари поклопе, па сам се тако крајем осамдесетих година укључио у поступак за покретање првог приватног листа у тадашњој Србији, назван Самоуправа (као истоимене новине које је 1881. године почео да издаје новинар и политичар Пера Тодоровић), а чији је оснивач био Синиша Николић, ондашњи шеф представништва Политике у Новом Саду. Некако истовремено нашао сам се у Иницијативном одбору за стварање Савеза радикалних демократа, првом изванкомунистичком политичком групацијом у Србији.

Насловна страна Српског кола број 72

• Како је Вама у том тренутку изгледала перспектива Срба у Хрватској?

– Слутио сам шта ће се десити. Крајем 1989. године, на једном састанку поменутог Иницијативног одбора изложио сам своју замисао о стварању Српске Крајине на територијама некадашње Војне крајине. Недуго затим, почетком 1990. године, недавно преминули Миле Дакић дошао је у Бијело Брдо, код Осијека, како би тамо представио своју тек формирану Југословенску самосталну демократску странку. Скокнуо сам до Бијелог Брда, срео сам се са Дакићем, одслушао његову политичку причицу, али сам му без устезања разголитио цијелу концепцију: рецитовао је многе јуначке пјесме, али за политику није имао дара.

• Шта Вам је конкретно сметало?

– Дакић је одбио мој приједлог да успостави контакт са Јованом Рашковићем који је у међувремену формирао Српску демократску странку.

• Да ли сте Ви сарађивали са „крајишким Ћаћом”?

– Са Рашковићем сам се први пут срео 1. маја 1990. године у Београду, у посластичарници хотела Москва. Са њим је била принцеза Јелисавета. Изложио сам му идеју Српске Крајине. Све то пратећи с извјесном збуњеношћу, Рашковић рече да није толико далеко размишљао – имао је на уму изборе за хрватски Сабор и „игре и пјесме до Динаре”. (Рашковић се у то вријеме доста дружио са Добрицом Ћосићем који је заступао демократске идеје, а двовјековно искуство показало је да је такво друштво нанијело човјечанству више несрећа него све куге и колере заједно). Нови сусрет на оснивачком скупу СДС у Београду (10. маја) и подужи наставак започетог разговора о Српској Крајини, одлучујуће је утицао да ту идеју прихвати. Наредних мјесеци више пута долазио је код мене у Нови Сад, а сретали смо се и на скуповима по Западном Срему и Барањи.

• Да ли сте имали још неке сугестије за Рашковића?

– У једном од тих сусрета сугерисао сам Рашковићу да оформи српско национално тијело које би артикулисало интересе српског народа у будућој Српској Крајини. Он је за 25. јул 1990. године организовао Српски сабор у Србу. Дан уочи најављеног догађаја, негдје око 10 сати, стиже паничан позив из Книна. Нема озвучења. Према српским подацима, на сабору је било присутно 40.000 људи, Хрвати су навели број од 150.000. И сад можеш мислити, унапријед се знало да ће доћи велики број људи, а нема озвучења. Ја сам тада био директор Поштанског саобраћаја Војводине и преко својих веза нашао сам озвучење у једном селу код Врбаса, за 3.000 марака које сам позајмио. Договоримо се, момак натовари опрему на камион и увече крене са сарадницима на пут. Цијелу ноћ сам звао успутне српске полицијске станице да им обезбиједе пролаз јер се и по Босни нешто „кувало”. Стигао је на вријеме и Сабор је одржан. Започео је по киши, а кад је Рашковић стао за говорницу синуло је сунце, па је рекао: „Ево, браћо Срби, и Бог је са нама”. Тога дана донесене су Одлука о формирању Српског националног вијећа и Декларација о суверености и аутономији српског народа.

Илија Петровић (Фото: Трифко Ћоровић)

• Једна од Ваших књига носи назив Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема. Шта је њен садржај?

– Учествовао сам у стварању овог Вијећа, што није било нимало једноставно јер сам дуго морао да убјеђујем челне личности Српске демократске странке у Западном Срему. Подухват је успио тек на Дан Рождества Христова 1991. године, кад је у Шидским Бановцима створено Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема. Током прве половине 1991. године, у вријеме заоштравања југословенске кризе, ово политичко тијело залагало се за опстанак Југославије и имало за циљ да заштити права српског народа у тој области. Три дана уочи Видовдана 1991. године, Хрватска је прогласила једнострано отцјепљење од Југославије, услијед чега су представници српског народа из ове oбласти на својој Великој народној скупштини одржаној истога дана у Борову Селу, прогласили стварање посебног политичког ентитета названог Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем (АО СлБаЗС). Према одлуци Скупштине, дотадашње Српско национално вијеће наставило је да дјелује као њен извршни орган. У књижици коју помињете, садржано је седамдесетак саопштења Српског националног вијећа: сва сам их ја писао, а у раној фази објављивана су само у новосадским медијима: телевизији, радију и Дневнику. Београд је све до усташког упада у Борово Село (2. маја) избјегавао причу о Крајини. (Бавећи се Крајином, у телевизијским емисијама провео сам око 18 сати, а у радијским више од 120 сати. Тешко је сад набројати сва учешћа на трибинама по разним мјестима… Понешто од тога записано је у мојих пет књижица под насловом Записи са западне стране).

У Уставу усвојеном у Белом Манастиру писало је да се све три српске области уједињују, док је „кнински устав” проглашавајући „своју” Крајину предвидио да јој се оне „преостале” двије области могу „прикључити” уколико се она умилостиви да их прими у „своју републику”.

• Може ли се рећи да су свједочанства заснована на сјећањима магловита и пуна накнадне памети, па се зато и не могу сматрати поузданим извором.

– Тачно тако. Моје књижице нису писане по сјећању. Оне су настале на основу аутентичних записа из тог времена. Увијек сам за собом вукао роковник и оловку, а био сам „ријетка звијер” којa није обукла маскирну униформу и носила револвер. Исписао сам једанаест (11) роковника у којима сам приљежно биљежио појединости о догађајима у којима сам учествовао. Сада ми пада на ум неки скуп у београдском Дому војске и, у паузи, разговор са потпредсједником српске Владе проф. др Будимиром Кошутићем и тројицом генерала ЈНА. Кад је генерал Јово Кокот (пензионисан из српске мисије у Уједињеним нацијама) почео да хвали садржину дотле писаних саопштења Српског националног вијећа, посебно је истакао писмо лорду Карингтону, предсједнику Конференције о Југославији, „написано на највишем дипломатском нивоу”. Кад је сазнао да сам га ја писао рекао је: „Човјече, гдје си ти био до сада?!” На мој одговор: „У пошти” – сви смо се грохотом смијали. А било је и другачијих искустава. За ту моју књижицу, академик историчар Чедомир Попов одбио је да напише предговор, с образложењем да је „писано толико јасно да је превише јасно”.

• Реците нешто о уједињењу српских аутономних области?

– У јавности слови да је Република Српска Крајина оформљена на Никољдан 1991. године. Међутим, то није истина. Република Српска Крајина је створена на дан Светога Симеона Мироточивог, 26. фебруара 1992. године.

Интервју са Илијом Петровићем објављен је на средњим странама листа Српско коло, број 72

• Откуд сад то?

– Све ћу да објасним. Скупштине српских области, заказане да одлуче о формирању Републике Српске Крајине, засједале су одвојено, у Книну и у Белом Манастиру. Требало је да буде и у Пакрацу или у Окучанима, али то се није десило. Ја нисам присуствовао сједници у Белом Манастиру, јер сам неколико дана раније сломио ребро у саобраћајној незгоди. Лежао сам код куће и пратио телевизијске вијести о реченим скупштинским засједањима. Кад се мој сарадник Илија Кончаревић, иначе родом из Ервеника вратио из Белог Манастира и још са врата исказао своје одушевљење оним што је тога дана остварено, морао сам га разочарати: у Белом Манастиру усвојен је један текст Устава, а у Книну други. Наиме, Милан Бабић је „удесио” да Скупштина Книнске Крајине (за ту прилику „унапријеђена“ у Скупштину Републике Српске Крајине), у складу са тек усвојеним „книнским уставом”, изабере предсједника Скупштине РСК, њега за предсједника РСК, те да именује све министре у Влади РСК и предсједника Владе. Свега тога није било у уставном тексту разматраном у Белом Манастиру – Велика народна скупштина СлБаЗС одлучивала је само у уједињењу Книнске Крајине, Славоније, Барање и Западног Срема и Западне Славоније у Републику Српску Крајину.

• Зар ни у ратним временима није било слоге?

– У вријеме прихватања Венсовог плана данима је на српској страни владала неодлучност. Три дана је трајала сједница Предсједништва Југославије. Из Книнске Крајине дошло је десетак делегата, а међу петорицом из Западног Срема и Барање био сам и ја. Све покушаје да се изнађе неки јединствен став према Венсовом плану, Бабић је одбијао ријечима да „нема елемената за расправу”. Кад се даје пауза, он се појављује послије сат–два. Трећег дана то ми је дозлогрдило, те сам рекао да Милан Бабић и није интересантан за оно око чега смо се скупили јер је он „самоизабрани предсједник Републике.” Сви су зинули, а ја сам затражио од Кончаревића да прочита у чему се разликују уставни текстови усвојени у Книну и Белом Манастиру. Најважније појединости о книнском избору републичких органа већ су исказане, а у Уставу усвојеном у Белом Манастиру писало је да се све три српске области уједињују, док је „кнински устав” проглашујући „своју” Крајину предвидио да јој се оне „преостале” двије области могу „прикључити” уколико се она умилостиви да их прими у „своју републику”.

СВЈЕДОК ВРЕМЕНА: Једна од 98 одштампаних књига историчара Илије Петровића

• Какав је био расплет?

– Послије је све брзо окончано: сагласност на Венсов план дао је Миле Паспаљ, предсједник Скупштине РСК, Милан Бабић је „отписан” као предсједник РСК, што је међу Србима проширено као вијест да га је смијенио Слободан Милошевић који се ту није ни налазио; није га он смијенио, „смијенио” сам га ја. А да се пред јавност не би износио крајински „прљав веш”, током наредних дана, у тишини су обављене потребне формалности, те је све елегантно окончано усвајањем амандмана на „кнински устав”, на дан Светога Симеона Мироточивог, 26. фебруара 1992. године, кад је уистину и створена Република Српска Крајина. (Благодарећи тој амандманској процедури, 19. децембар 1991. године и даље слови као дан када је створена Република Српска Крајина; једино у мојим књижицама пише шта се и када стварно дешавало).

• Стиче се утисак да је било доста бирократске конфузије?

– Било је свега. Десило се да је један наш политичар, иначе професор на Правном факултету у Нишу, Павић Обрадовић, потпредсједник Скупштине Србије, измислио израз „источна Славонија” којим је требало „разграничити” однос према у међувремену створеној Западној Славонији. Наиме, кад је стварано Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, појмом „Славонија” обиљежавано је славонско подручје западно од линије Осијек–Чепин– Ђаково– Трњани (на десетак километара западно од Славонског Брода кога неки хрватски „стручњаци” сматрају највећим градом у Западном Срему!) укључујући и Мославину. Један од разлога због кога Славонци нису присуствовали оснивању Српског националног вијећа, био је и тај што су, из сигурносних разлога, и мјесто и дан предвиђени за скуп мијењани три или четири пута. Да би се избјегле могуће несугласице, једна делегација из Западног Срема скокнула је послије неколико дана у Пакрац, код тадашњег владике славонског Лукијана, са намјером да се код њега нађе са Вељком Џакулом, предсједником регионалног одбора СДС Западне Славоније. Нажалост, он се није одазивао на више позива једнога његовог страначког сарадника, иначе предсједника епархијског црквеног одбора. Послије неких мјесец–два дана на једном скупу у Београду сретнем Џакулу и питам га зашто се није одазвао нашим позивима. Рекао ми је; „Ви сте на мој терен дошли ненајављено. То тако не може.”

• Да ли то значи да нису сви Срби били на истом задатку?

– Вељко Џакула је имао амбиције да буде министар шумарства у Туђмановој влади. Не само он, и Бабић се понашао крајње неразумно, па је у доброј мјери крив за многа каснија штетна дешавања; уз помоћ својих људи, он је елиминисао Јована Рашковића и то у вријeме кад је овај отишао у Америку да тражи новац којим би се покренула српска телевизија. Многи детаљи су остали непознати и неиспричани.  Желим да истина доспије до шире јавности и савременицама, а посебно будућим генерацијама, буде од помоћи да на најбољи начин схвате суштину проблема српског питања. Очекујем да у томе помогне и Српско коло.

Драгана Шиповац / Српско коло број 72