ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Хаџи Максо Деспић – Гачанин за којим је плакало цијело Сарајево

  • У Херцеговини у засеоку Самобор у близини Гацка родио се Ристо Слијепчевић. Ристо се око 1760. године запутио у Сарајево на изучавање заната. И како то обично бива уз науковање се деси и љубав између њега и Сарајке Деспе која је крунисана браком и рођењем синова Максима и Николе.

Хаџи Максо Деспић са супругом

Како је Ристо био дошљак и због тога мање познат сарајлијама него његова супруга Деспа, њихову дјецу Сарајлије прозваше по њој – Деспићи и то остаде тако учвршћено у историји. Ристини синови су се по старом обичају презивали уствари Ристић, али није први пут да обичаји постоје да се мијењали.

Потомци Ристе Слијепчевића су били успјешни људи и бавили су се углавном крзнарским занатом и трговином између Константинопоља и западних градова. Били су власници више кућа и много радњи у којима је било запослено и по двадесетак радника. Деспићи су уживали велики углед којег су потпомагали и женидбеним везама са осталим угледним српским породицама: Јефтановић (некадашњи власници хотела “Европа”), Јосиповић, Давидовић, Скршкић, Одовић итд.

Најмаркантнији од Деспића је био Хаџи Максо Деспић, који је добио титулу хаџије након посјете Јерусалиму. Рођен је 1836. године.  У вријеме Османлијске окупације Максо је био чак два мандата градски благајник, а у вријеме Аусто-Угарске окупације је био градски вијећник. Био је противник Аустро-Угарске окупације и својим агитовањем код западних држава изражавао јасно противљење анексији. Својим новчаним прилозима су Деспићи у то вријеме помагали многе акције у граду, као и изградњу Саборне цркве. У соби Максе Деспића, просторији која се одликује прелазом између османског и аустроугарског периода, налази се много његових успомена с путовања. Но, он није доносио класичне сувенире, већ предмете који су се користили, попут перзијског ћилима, сата енглеске производње или рахли за читање из Јерусалема.

Преминуо је 1926. године. Прича се да је “цијело” Сарајево дошло на његову сахрану. У тестаменту од 29. марта 1921. године хаџи Максим Деспић забранио је ношење црнине и окупљање у кући. Наредио је да се његов новац подијели православној, муслиманској, католичкој и јеврејској сиротињи. Тражио је спровод без много вијенаца, да му тијело преноћи у цркви, а уз њега да пробдије и сиротиња која ће за то бити добро награђена.

Кућа Макса Деспића

За позоришну умјетност је највише заслужан Мићо Деспић који је и сам био глумац и наступао у представама које су се организовале у њиховој кући у великој соби у којој се уствари и становало. Посвећеност позоришној умјетности чији је саставни дио и музика објашњава и постојање клавира у кући Деспића, инструмента којег је у оно вријеме могао да себи приушти само прилично богат човјек. Представе су углавном били шаљиви комади Јована Стерије Поповића и Косте Трифковића, које су одржаване за родбину и блиске пријатеље. Гледаоци су сједили на сећијама, или на јастуцима на поду. Били су то зачеци позоришне умјетности у Сарајеву, што је нову власт ускоро навело на градњу Народног позоришта.

Породица Деспић обилним прилозима помогла је градњу првог позоришта у БиХ. Први глумац је био Максо Деспић, иако је понекад глумио и његов млађи брат, а понекад је позивао и учитеље из града. Инсистирао је да он изводи позоришне представе, док је за репертоар бирао комедије. Волио је да госте забави и развесели, то је био начин друштвеног живота у то вријеме, што је видио у западној Европи и одлучио и сам покренути. Позориште у то вријеме у БиХ није постојало. Гости из богатијег слоја града који су долазили на представе послије би остајали на договорима о послу.

Интересантно је да су у то доба муслиманске куће и српске биле слично намјештане, једина разлика је била у томе што су српске куће имале икону и кандило и у раном периоду на сећијама простирке тамно црвене боје (бордо).

Последњи Деспићи су се одселили у Белгију 1967. године и поклонили граду Сарајеву свој преостали иметак у музејске сврхе.

ИЗВОР: Град на Миљацки за сву рају и цијели свијет / ФБ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар