• Од када се зна за хлебно жито, превасходно за пшеницу, а као алтернативу раж, оно је било најдрагоценији артикал за људску исхрану и људски опстанак.

Многи трговци су своје богатство стицали тргујући овом робом. Још крајем 18. века Требињац, трговац и бродовласник Јован Куртовић из Трста, и браћа трговци и бродовласници, Мостарци Тодор и Алексеј Вуковић из Ријеке, свој иметак базирали су и на трговини и превозу житарица речним путем. И Сарајлија Стефан Ризнић, који је с браћом из Дубровника дошао у Трст, па је после смрти најстаријег брата Јована с Требињцем Петром Паликућом из Трста удружио флоту и учествовао, поред морског, и у речном транспорту робе. Превозили су својим лађама жито из Угарске, Срема, Баната, Бечкерека и Тамишке жупаније, Тисом, Моришем, Бегејом, Дунавом, Савом и Купом, преко Земуна, Сиска, Карловца и Ријеке као транзитних лука и станица, ка Краљевини Сардинији на северозападу данашње Италије, ка Трсту. Лука у Трсту је могла да прими све врсте бродова, а у луци у Ријеци, саграђеној на ушћу реке Фиумаре, могли су да се усидре само мањи бродови, па су већи бродови усидравани код тврђаве града. Житарице су биле намењене углавном за потребе војске, поготово у периодима када је на Апенинском полуострву владала суша. Обимне војне потребе за житом и кукурузом биле су покретач трговине на велико.

Речни превоз је ишао до Карловца, а даље се обављао сувоземним путем до Ријеке. Због повезаности лука на мору са залеђем, још 1728. године изграђен је Каролински пут од Карловца ка лукама Ријека и Бакар, назван по римско-немачком цару, угарско-хрватском и чешком краљу Карлу VI, који је иницирао градњу.

О овим речним транспортима сведоче документа Земунског магистрата која се чувају у Историјском архиву града Београда. Јован Куртовић као превозник регистрован је у периоду од 1790. до 1795. године, Стефан Ризнић 1793, а браћа Вуковић 1799. године. Земун је тада био значајно војнокрајинско место у Петроварадинској регименти. То је било најбоље насељено и економски најразвијеније градско насеље у Војној крајини.

Главни центар трговине пшеницом у то време био је Бечеј; то је било највеће трговинско место пшеницом у целој Монархији. Трговци су такође својим лађама превозили дуван, со, овас, лан, дрво и друге производе од Подунавља до Јадранског мора, а доносили робу за потребе земљорадника и земљопоседника ових крајева. У овим крајевима, због лоших сувоземних путева који су често били без камене подлоге, највећи део трговинског промета обављао се речним транспортом. Превозници лађари ових артикала добијали су разне повластице од државе како би развијали ову врсту трговине. Трст и Ријека, као слободне луке, биле су кључне луке за проширење и јачање хабзбуршке трговачке политике 18. века на Јадранском мору, чему се противила Млетачка република, али није имала довољно снаге да то спречи.

Бродовласници Куртовић, Ризнић и Вуковићи имали су, поред бродова који су пловили морима, и бродове лађе који су имали плићи газ и пловили по рекама, остварујући добре профите. Често су имали проблема с ниским водостајем река, па су транспорти дуже трајали. Стефан Ризнић је своју флоту 1794. године из Трста преместио у Одесу, одакле је из долине Дњепра превозио пшеницу, брашно, конопљу, лан, дуван и друге ствари, транспортујући их до Дубровника, Трста и других трговачких центара.

Било је још Херцеговаца који су се бавили трговином житарицама; тако су, због повољнијих услова бављења трговином и наговора епископа горњокарловачког Данила (1751–1771), из Сарајева 1769. године у Ријеку доселили Херцеговци: Ристо Петровић, Никола Рајовић, Крсто Рајовић, Вучен Вуковић и Томо Остојић, који су се такође бавили извозом жита и других производа. Групација православаца у Ријеци добила је загарантовано право испољавања своје вере и право да сагради православну цркву. Интересантно је да су се у почетку изјашњавали као „грко-источњаци“, а тек почетком 19. века, према националном кључу, као Срби.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић