• Пребиловци су мјесто страдања и завјета, гдје тишина Неретве и близина мора свједоче о злочину, али и о истрајности народа да преживи и памти. Tекст Стефанa Филиповићa је лично ходочашће кроз историјску рану која нас обавезује на одговорност, саборност и трајно сјећање.

Фотографија преузета са сајта prebilovci.net

Рано јутро у Херцеговини, боље рећи источна обала реке Неретве и Брегаве, може да се осети мирис мора које је тик иза првог брда, готово да чујем хук Неретве која се ту недалеко улива у Јадранско море, али оно што се једино чује јесте страшна и тешка тишина Пребиловаца.

Поглед на пребиловачку костурницу и храм у праскозорју августовског јутра истовремено указује и на свирепу 1992. годину и мрачну и злу 1941. годину. На самом почетку грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. године јединице ХВО-а минирале су и детонирале у ваздух костурницу пребиловачких мученика. Пред сам крај Југославије, док се још могло безбедно кретати по околним херцеговачким брдима и јамама, Српска православна црква уз лично залагање блаженопочившег патријарха Павла подиже костурницу за све страдале Пребиловчане, које убише по други пут. На тај начин, нажалост, прве комшије (сусједи), праве јасну историјску, идеолошку и симболичку паралелу са својим усташким претходницима који су августа месеца 1941. године убили преко 800 Пребиловчана, махом жена, деце и стараца као и Срба из других околних места, Клепаца, Чапљине, Житомислића итд…

Према извештајима фашистичких италијанских окупатора дубине мрака, зла и људског (не)ума, у који су се спустиле Усташе, убијајући учитељицу Стану Арнаут у учионици, испред својих ученика и ученица су до тада незамисливе ни најокорелијим фашистима. Данас име Стане Арнаут носи библиотека у Културном центру „Свети краљ Милутин” који се налази у заветној згради некадашње школе унутар чијих су зидина убијана пребиловачка деца.

И даље се у ваздуху може осетити то зло деведесетих година које нас директно враћа у моменте и дубине мрака 1941. године и које нам приближава, сву муку пребиловачких новомученика који су страдали, на готово непојмљив начин и завршили у јамама доње Херцеговине. Страдали су само зато што су били Срби? Само зато што су били православни? Можда само зато што су били православни Срби у близини ушћа Неретве у море.  Изгледа да је забрањено Србима да буду и живе на обали мора. То је питање које стоји, зашто? Сама помисао рационализације злочина и потраге за објашњењем је злослутна, зло је зло, само за себе, није потребно објашњавати га.

Тишина Пребиловаца и доње Херцеговине између Чапљине, Неума и Стоца може нам дати делимичне одговоре на та питања. С друге стране бодри нас и храбри јуначна и слободна источна Херцеговина која се својом борбом спасла новог покоља. Радује нас близина Требиња и живота који се ту поново рађа  и буја око манастира Тврдоша, Херцеговачке Грачанице и Јована Дучића. То парче слободне земље показује да Срби, ипак, могу да живе на географијама близу Јадранског мора а недалеко од Боко-которског залива – „најљепшег залива на свијету“ како га описује Никола Маловић, савремени српски писац и књижар на обали где још једино, и још увек, наш народ живи поред сињег мора.

Кренули смо касно увече из Преоца, мог родног села, недалеко од Грачанице и још ближе до Приштине, прошли смо кроз мраком и страхом (ненаданим) прекривене Косовске Митровице, преко Подгорице, Никшића и Требиња до Мостара, града Алексе Шантића. Шантићев споменик Неретва није могла или није желела да понесе у заборав, ономад кад га 1992. године помрачени умови првих комшија и сусједа бацише, као какав непотребан камен, у реку на чијим је обалама порастао у горостаса српске књижевности.

Након Мостара одмах, са неком зебњом, запутисмо се у Пребиловце, село у коме живи још само неколико српских породица које одолевају историјској али свакако неразумној мржњи која убија и после толико деценија.  Пресвлачимо се на паркингу, да се спремимо за службу, за истинско поклоњење жртвама пребиловачког злочина, да се спремимо за оно, за шта смо се дали на ово поклоничко путовање.

Сасвим неочекивно на паркингу, мало даље од храма Васкрсења Христовог, који је уједно и костурница где почивају пребиловачки мученици, појави се аутомобил црногорских, будванских регистрација,  из аута излази отац Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, које ће служити литургију у храму. Литургија би посебна, истовремено и тешка и лепа, са осећајем да нас све време мило посматрају очи мученика, нисмо их заборавили, нисмо их оставили, дошли смо чак са Косова и Метохије, где и ми сами имамо своје муке или их молитвено помињемо у Христу, са вером, надом и љубављу Божијом. У беседи је отац Рафаило говорио о васкрсењу као централној теми људске историје и да је „васкрсење епицентар нашег живота и да се оно као такво супротставља животноме овоземаљскоме духу који је од нас прави ограничена бића и да од нашег живота прави концентрациони логор“. Након његовог благослова и обећања да ће нас обићи вратисмо се у Мостар.

Мостар је леп град, који треба видети и доживети, али у својој суштини и он је велики мученик. Град је подељен и поцепан, израњаван и измрцварен са тенденцијом да ће га докусурити белосветски туристи који не знају ни где су дошли ни зашто су дошли. Подсећа нас на Косовску Митровицу, Неретва на Ибар а чувени Стари мост на Неретви, грандиозан и магичан, који већ једном би рушен, уместо на мост подсећа на неку међу која дели источни од западног дела Мостара. Помислих да је, сам Самјуел Хангтингтон, писао своје велико дело „Сукоб цивилизација“ баш управо на обалама Неретве, и то су преписали од нас, помислих.

На обе обале Неретве, људи су идентично природно љубазни и фини, обрадују се човеку незападноме, нашем човеку, и служећи добру турску кафу у источном делу или хладно, баш како треба, Карловачко пиво, у западном делу града. На обе обале Неретве, људи све време запиткују: „Да ли сте ви из Београда? “, а ми као из топа одговарамо, „Не, нисмо из Београда! “. Колеги и нашему сапутнику, да не кажем сапатнику, доктору историјских наука и предавачу на нашем Приштинском универзитету, не би право што тако одлучно негирамо да смо из Београда, као да је то какав грех или казна… Видевши његов прекорни али истовремено и тужан  поглед, запитасмо се, колега историчар из Дома културе Грачаница и моја маленкост, шта се то толико лоше чуло у нашем одговору љубазној конобарици из источног Мостара, на питање да ли смо из Београда. Дефинитвно да то није питање само за нас… Како год, конобарица се окрену сва разочарана што нисмо из Београда, није била једина, тог, за нас тешког дана.

Свануо је још тежи дан, треба поново ићи за Пребиловце. Колеге из Музеја жртава геноцида из Београда отварају изложбу о мученичком страдању Пребиловаца, која ће ту имати своју сталну изложбену поставку. А пре саме изложбе, која је била заказана за касно увече, јер херцеговачке августовске врућине и не дозвољавају други термин, ми смо имали времена да још мало упознамо Мостар, подељен град између данашњих Бошњака и Хрвата који су пре тога заједнички протерали 30.000 Срба. Чини се, да их нису протерали да би још били везаних барјака баш као 1992. године када су отпочињали оно зло од грађанског рата.  Један од првих „трофеја“ тог заједништва ХВО, Хрватског вијећа одбране, како су то називали репортери Телевизије Београд на самом почетку рата, као да се ради о хору бечких дечака,  и Армије БиХ била је Саборна црква Свете Тројице, највећа српска православна црква до изградње Храма Светог Саве у Београду, коју 1992. године минираше до темеља. Иначе, црква је изграђена 1873. године уз помоћ три цара, османског, аустријског и руског, наравно највећи део „терета“ изградње су поднели Срби из Мостара, градећи себи  и Господу ову велику задужбину, коју је Епархија Захумско-херцеговачка и Приморска поново подигла и чија обнова на неки начин још увек траје. Нека се обновом Саборног храма Свете Тројице обнови Мостар какав је био, јединствен и у снажном планинском загрљају између Хума и Вележа, које дели Неретва, па да река поново дели планине, а не људе, који се исто осмехују, исто певају и радују гостима из Београда.

Кренули смо поново ка Пребиловцима, чим се изађе из Мостара низ реку Буну, па низ Неретву брзо се долази до манастира Житомислића, посвећеног празнику Благовести, који обновише у 16. веку браћа Милорадовићи, локални српски племићи, касније пребегли за Русију. Манастир је поделио исту судбину као и Пребиловци 1941. године, братија је позвана на попис у суседно хрватско село, и уместо да буду пописани, бивају побијени и бачени у јаму Видоњу на десној обали Неретве, а 1992. манастир је поделио судбину Саборног храма Свете Тројице у Мостару, манастир је спаљен па миниран од стране ХВО-а. Уз благослов патријарха Павла и прегалаштво Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске, и уз лично залагање блаженопочившег епископа Атанасија Јевтића 2005. године манастир је обновљен,  а од 2019. године при манастиру функционише и музеј са вредном поставком. Окрепљени молитвом и братским разговором са сјајним архимандритом Данилом, настависмо свој пут ка Пребиловцима.

Фотографија преузета са сајта prebilovci.net

Како се приближавамо Пребиловцима, све је више полиције и других јавних служби, углавном из Чапљине која је у непосредној близини села. Безбедност подигнута на виши ниво. Слеће хеликоптер из Бањалуке, председник Републике Српске Милорад Додик дочекује госте из влада из Београда и Подгорице, што је посебан куриозитет, као да се Црна Гора, полако али сигурно враћа себи. А црквене великодостојнике на челу са митрополитом Црногорско-приморским Јоаникијем, дочекује добри владика Димитрије, епископ Захумско-херцеговачки и Приморски.  Желећи да избегнемо гужву пролазимо поред храма и настављамо ка селу, ка школи и културном центру „Свети Краљ Милутин“. Дочекује нас полиција из Чапљине, која нам пристојно показује место за паркинг и момци из обезбеђења председника из Бањалуке, схватају да смо „наши“ и само климају главом. У самом школском дворишту дочекује нас млади српски историчар, директор Музеја жртава геноцида, један од најзаслужнијих што ће Пребиловци имати сталну поставку, поред бившег директора Дејана Ристића, драги колега Бојан Арбутина. Не може да сакрије узбуђеност и трему због читавог догађаја који следи и истовремену радост што смо ту и што му пружамо подршку.

Испред улаза у школу у којој су Усташе од јуна до августа 1941. спроводиле свој крвави пир, на малом импровизованом кошаркашком игралишту два дечака из Пребиловаца играју кошарку не марећи пуно за све нас, један је Јокић а други је Богдановић, колико сам могао да чујем. Један у дресу фудбалске репрезентације (какав неочекивани омаж онима који то једини нису заслужили) а други у мајци на којој пише „Нема предаје“,  снага српског духа, који нико и ништа не може да сломи, исто као и наше кошаркаше у Паризу који су тих дана играли одлучујуће дуеле против Аустралије и САД-а. Једино су прекинули своју игру кад је председник Републике Српске пролазио, била су им интересантна она велика и дугачка црна возила у колони.

За говорницом се смењују један за другим владика Димитрије, директор Арбутина, представник председника Републике Србије г-дин Адам Шукало, испред српске Владе министар Дејан Ристић посебно емотиван, због свог ранијег доприноса да Пребиловци добију сталну изложбену поставку. На самом крају председник Републике Српске Милорад Додик. На његов карактеристичан начин, избегавајући лажну политичку коректност, даје предлоге о томе да се Пребиловци прогласе за место од специјалног интереса Србије и Српске. Иницира да се у Пребиловцима подигне велики културни и образовни центар већег обима, него постојећи, са потребним капацитетима, који ће будућим нараштајима из читаве Србије, Српске и Црне Горе пружити могућност да сазнају и схвате шта се десило и шта се дешавало 1941. године. Програм води девојка из Пребиловаца, потомак оних ретких који су успели да преживе пребиловачку трагедију.

Међутим, најупечатљивије је то, да се све ово дешава у школи, у учионици која је 1941. године била стециште великог усташког злочина, у учионици где је пред ученицима убијена учитељица Стана Арнаут. Посебан сплет емоција у човеку се комеша том у тренутку али чист херцеговачки ваздух и мирис недалеког Јадрана враћају нас брзо у садашњост Пребиловачку, која додуше није много светлија, где поред центра „Свети краљ Милутин“ и пар српских кућа нема ничега. Село нема уличног осветљења, пут се распада, чак је тешко и пронаћи само место, готово да нема обележја, заборав првих сусједа, намерна и свесна, је трећи покушај да их убију. Међутим тешко то могу да учине док они дечацима са кошаркашком лоптом знају ко су и шта су, они не маре за све њих, Пребиловци ће преживети кроз те мале кошаркаше.

Високе званице су напустиле место, остали смо само ми и колеге из Требиња из Музеја Херцеговине и Задужбине „Кнез Мирослав Хумски”. Чује се тишина и осећа се тешка мука остављених људи у дубоком мраку Херцеговине. Уз комешање косовско-ресавског и источно-херцеговачког дијалекта које једино пара ту тишину покушавамо да нађемо решење да ове људе не остављамо тек тако, како да се повежемо, како да се усагласимо, како да направимо сарадњу између Грачанице и Косовске Митровице на једној страни и Требиња и Пребиловаца на другој.

Усагласили смо да једино заједно можемо нешто да померимо и променимо, те вечери су политичари пуно тога рекли али ми смо ти који морамо нешто и да урадимо. Сутрадан смо посетили Требиње и Задужбину „Кнез Мирослав Хумски” , како смо и обећали. То нам је улило додатну наду у Граду сунца на Требишњици, да све ово неће остати само једна тешка српска прича.

Стефан Филиповић, политиколог
Преоце – Приштина, 16.08.2024. године
Текст је објављен у „Видовданском гласнику”, годишњак за културу /Грачаница 2025. /година XXXIV / број 33/