• Има текстова чији се аутори знају добро намучити размишљајући како да направе увод, а ја сам, без много двоумица, умјесто увода уметнуо један цитат, сасвим прикладан за почетак, по мојем мишљењу, исправног разумијевања духовне ситуације једног давно минулог времена.

„Али, завереници нису ни помишљали да ће њихов атентат бити повод рату. Они то казују током процеса, и кају се што се тога тиче. Завршавајући свој чланак о атентату, Гаћиновић пише: „Мој млади друг није ни помишљао да ће његов метак изазвати Светски рат. И верујте ми, кад ја читам ратне извештаје, у мојој се глави врти страшна мисао: зар смо ми, одиста, то све изазвали?“

Почивајте мирно, наивни млади јунаци. Ви ништа нисте изазвали. Догодила се друга, иначе тако честа, ствар: лукави, зрелији од вас, послужили су се вашим дечачким делом и протумачили га како је њима требало. То ваше дело било је честита нека лудост, неопрезни један гест понижених и увређених – али какво је да је било, оно је ваше и само ваше.“

Тако пише Перо Слијепчевић у тексту „Омладина и Сарајевски атентат“.

Коме се, заиста, током читања ових ријечи, не пробуди искра знатижељног нестрпљења да чује нешто више о тој знаменитој омладини српској, о једној дугој и непрегледној колони бунтовника, о младости која је с правом носила своје име, управо стога што је у њеном средишту, за разлику од дубоких очаја савремене генерације, била жила отпора ?!

Наш водич кроз сентименталну повијест једне генерације је Перо Слијепчевић, српски омладинац из гатачког села Самобора који је био прекинуо студије током Великог рата да би се, тијелом слаб и болешљив, али својом челичном вољом и неустрашивошћу духа, здрав и узвишен, прикључио својој српској браћи и својој отаџбини у паклу Првог свјетског рата, прелазећи чак 22 180 километара пута кроз Америку, све до Аљаске, окупљајући добровољце и сакупљајући тамо помоћ од српске емиграције за мученичку српску војску.

Кроз реченице беспријекорног стила, кроз фрагменте из Слијепчевићевих дјела, не намјеравам представити један нови историјски поглед, него најприје испоставити српском народу, поглавито Херцеговцима, једну збирку узвишених националних осјећања, родољубља које се потврђује жртвом и свијетлећих порука са српског светионика, не само за оно, него за сва времена. Не говори ли о нашој некадашњој снази националног духа управо то што смо имали апсолутно савршену врсту националних радника: ратника у рату, интелектуалаца у миру ?! Јесте, имали смо такве људе: и пером и пушком су бранили отаџбину, док ће многи наш савременик рећи: ни пером ни пушком, ни куцнут’ Србијо! Но, каква је, дакле, била српска омладина 1914 ?

„Ако бисте ми тражили да за елиту наше предратне генерације кажем само једну и најбитнију психолошку црту, ја бих рекао да је то била нека надасве етичка оријентација. Била је то нека страст за правдом, неки понос оних младића да сачувају своје етичко девичанство, неко држање људи дужника. Тој кардиналној особини подвргавало се и схватање национални метода, и лични начин живота и однос према уметности. И у тој тачки, чини ми се, разилазе се предратна и послератна генерација. Ова последња реалнија је и физички јача: она је у политичком погледу кашто и пожртвованија и страствена бар као и она пре, али је сигурно мање поетична. Они су били етични, ови прагматични. Кад ови баце бомбу, чине то по јасној дужности доктрине, по дубокој мржњи на постојећи поредак; док они први нису никад били потпуно слободни од неке сањалачке романтике; и баш зато су осећали сами у себи неку романтичну занесеност као слабост, они си сами себе дресирали за реалан рад, и стално грмели против празнословља, и одрицали се чистог естетизма и живовања у животу, и бацали на жртву земљи не само живот свој него и душу своју, тј.наклоности своје.“

Путовали су Перо Слијепчевић и Владимир Гаћиновић у Америку, сакупљали помоћ за српску војску, окупљали добровољце и звали у име отаџбине и за отаџбину. Ко су ови људи?

Перо Слијепчевић, Владимир Гаћиновић и Љуба Мијатовић са групом студената у Бечу 1911. године

Ако једна слика вриједи хиљаду ријечи, онда пријатељство два велика човјека на малој и стољетној фотографији вриједи хиљаду пута више. Посматрајући ову фотографију као какво умјетничко дјело које би требало, обративши пажњу на сваки детаљ, описивати у цјелини, посматрача запљускује талас немоћи, а за њим, и један вал одговорности коју изазива свијест о нашој недораслости да тако удаљени – и све удаљенији – од теме нашега интересовања, проговоримо о двије знамените српске личности, о два Херцеговца, два пријатеља и сапатника.
На фотографији направљеној у Бечу, са српским студентима 1911. године, у горњем реду, први с лијева је Перо Слијепчевић, Гачанин, професор универзитета и најзнаменитији српски германиста, „свијећа која гори у подруму“, један од највећих хуманистичких духова свога времена, а доцније, у Брозовој Југославији оклеветан и дискриминисан. Иво Андрић је, на позив да постане члан Српске академије наука, одговорио да је њега срамота да буде члан академије у којој се већ не налази један Перо Слијепчевић. Поред Пера, на слици је Владимир Гаћиновић: Билећанин, писац и идеолог Младе Босне који је сматрао да је југословенство мијешање доброг, српског вина са хрватском водом. Тврдио је да се мора проповиједати „култ националне догме“ и национализам као највећа тенденција живота. Кључни чинилац Гаћиновићеве револуционарне борбе било је „косовско тираноубиство“. О Гаћиновићевим утицајима на Принципа, Боривоје Јевтић је 1920. записао: „Први тренуци с Гаћиновићем претворили су се за Принципа у трајне. Он је био с Гаћиновићем и онда када није боравио уз њега.
Импоновала му је његова морална
снага као и његово апостолство које је у име циља коме је служило прелазило
мирно преко свих патњи, не сустајало пред препрекама, не јењавало пред про-
гонима.“

Владимир је отрован је у Фрибургу 1917, у координасаној акцији тајних служби. Имао је свега 27 година. О двадесетогодишњици Владимирове смрти, Слијепчевић је писао да је „у тој његовој сети“ било „оно што је Цвијић називао код наших Динараца „историјском сетом“. У тексту „Пут Владимира Гаћиновића у Америку“ Слијепчевић пише да су се „у његовој души сударале двије идеологије: националистичка и социјалистичка. По теоријскоме уверењу социјалиста, он је био по стварноме своме раду националиста. Таква је била нужда времена. Његови руски другови нису то увек разумевали и понеки су се, као нпр. Лав Троцки, чудили томе младићу чији је социјализам и одвише преплетен националном романтиком.“ Владимир је, пише Слијепчевић, „у две три песме у прози (…) показао колико је сав његов социјализам (представљен у „Другарици с Волге“) и бунтовни национализам (симболизиран у „Кватернику“) у основи својој био поетичан, и како је Гаћиновић у дубинама своје душе био песник, а бомбаш тек по етичкој свести по дугу нашему према људима невољницима, а такав је био наш народ.“ На другом мјесту, Слијепчевић каже: „Меланхолија је била главна црта његова темперамента.“

У „Помену о четрдесетници Владимирове смрти“ који је Слијепчевић изговорио 2.септембра 1917, у Грчкој цркви у Лозани, стоји и ово: „Најраснији човек у целом нашем младом колену, он је био сама инкарнација наше расне душе, и није је само доживео умом, него је проживео и пропатио животом. Говорити о души Владимира Гаћиновића, песника и револуционара, то је дакле говорити о последњој еволуцији песничке и хајдучке српске душе уопште, или о српском расном проблему данашњем и то специјално српском и са српске тачке гледишта.
Кроз целу нашу историју осетили су и гуслари, а осећамо и ми, да иде ватрена струја неке месијанске мисли, повијајући за собом целе генерације, и кршећи их, и претапајући, и дижући и сагоријевајући опет….Али има у нашој крви један отровни бакцил који се предаје с колена на колено. Има осим сада описане беле страсти једна црна страст, у којој се геније наше расе слама као прави манијак. Та је страст, да је одмах кажем, нетрпељивост. Ја не знам у колико је она плод словенске крви, знак непросвећености, или зараза од Оријента. Али изгледа нам, док су други народи нетолерантни у питањима религије, да је српски народ један од најтолерантнијих у томе погледу, а један од најнетолерантнијих у питањима друштвено-политичким. То је управо невероватно како тај разорни бакцил делује данас у нашој крви као што је деловао у крви поданика Уроша Последњег.“ Ове Перове ријечи, као звоно опомене, треба да одјекну и данас, након свега, а опет, некако, у свему.

И опет, на концу, ко су били Владимир Гаћиновић и Перо Слијепчевић? Ко си људи које видите на овој фотографији у горњем лијевог углу и које вам престављам у фрагментима само да бих представио дух једне генерације, једне несрећне, али виталне омладине у још несрећнијем, али херојском времену ?

Они су, драги читаоче „Слободне Херцеговине“, управо Млада и Слободна Херцеговина, витално „срце наше земље“, које је, непрестано, у мрачним стољећима, истискивало и жртвовало своју најдрагоцјенију младу крв, у духу видовданске етике и косовског завјета, и које и данас, након свега, а опет некако у свему, мора наставити да из својих малобројних жила вуче посљедње капи крви и да својим грчевитим трзајима, покушавајући да обнови некадашњи ритам, улијева млазове своје крви у покидане српске артерије, јер се наше вријеме не мјери годинама него покољењима, као што се наша покољења не мјере тржишним кантарима него жртвовањима.

Срећан Видовдан!
Косово и Метохија су Србија!

Раде Црногорац