• Један од наших најпознатијих спортских новинара за портал МОЈ НОВИ САД говори о својој каријери, односу према спорту и љубави према Новом Саду.

ФОТО: Александар Јовановић / www.mojnovisad.com

Шансе да пратите домаћи спорт, а да не знате ко је Лазо Бакмаз су заиста минималне. Лако се препознаје по гласу и појави, а памти по професионализму и шармантним извештајима, који одликују само страствене и духовите новинаре. Свој радни век провео је у Радио-телевизији Војводине, мада се поред телевизије и радија опробао и у штампаним медијима. Није се либио ни да проба различите жанрове и формате телевизијског новинарства, па ће његово име остати забележено на емисијама различитих редакција, као и на више документарних филмова. Овај доајен спортског новинарства у Војводини, на свом радном месту проводи последње месеце пред одлазак у пензију. Четрдесет година рада заокружује свеже пристиглом наградом за животно дело Удружења спортских новинара, а за портал Мој Нови Сад направио је осврт на своју каријеру.

Ауторка текста С0ња Слијепчевић у разговру са Лазом Бакмазом – ФОТО: Александар Јовановић / www.mojnovisad.com

• Када је и како један Требињац заволео Нови Сад?

– Ја у Новом Саду важим за новосадског Требињца, рођеног у Дубровнику. Мој отац је био железничар, па је тако по намештењу био у Дубровнику, где смо живели до моје треће године. Како је он добијао премештаје, тако сам и ја стигао до Требиња и ту одрастао, завршио основну и средњу школу. За мене и дан данас кажу „Отераше њега из Требиња али Требиње из њега никад и никако“ (смех). Давне 1976. године, на екскурзији у средњој школи, имали смо организовано путовање по целој Југославији, па смо лепо из Требиња кренули до Београда, где је било прво ноћење, а сутрадан смо дошли у Петроварадин и ту ноћили. Увече, око осам, девет сати, добили смо слободно неких сат времена и ја сам изашао на бедеме Тврђаве. Када је пукао поглед преко Дунава према Новом Саду, где су светла била упаљена и правила одсјај на површини реке, рекао сам „Уколико заиста постоји рај, ово су његове димензије. Ја могу живети само овде и нигде више“. Тако је и било. У Нови Сад сам се доселио након средње школе, са непуних 20 година.

Не могу рећи да сам дошао случајно али знам да сам остао намерно

• Како је почела ваша каријера на телевизији?

– Јавио сам се на оглас који је изашао у „Дневнику“, у којем су тражили хонорарне сараднике реализаторе, спикере и новинаре. Ја сам се пријавио на све три позиције, па шта ме закачи (смех). Било је изазовно јер је Телевизија Нови Сад била млада, то је било 1980. године, и постојала је тек неких пет година. У то време није иза сваког ћошка било телевизијских студија, већ је у свакој републици и покрајни постојала само по једна телевизија. Добио сам позив и ушао у најужи избор између 250 кандидата, заједно са најбољом спикерком у историји ове куће, Снежаном Петовић, удатом Живковић. Био сам на пробном раду нека три месеца и у то време су биле Олимпијске игре у Москви, где сам помагао у спортској редакцији, мада сам уз то радио и неке друге ствари, попут прогнозе времена, на пример. Ваљда су видели неки потенцијал у мени па су ми убрзо понудили хонорарну сарадњу, што сам наравно оберучке прихватио и тако остао у телевизији. Не могу рећи да сам дошао случајно али знам да сам остао намерно.

ФОТО: Александар Јовановић / www.mojnovisad.com

• Како је изгледало ватрено крштење на малим екранима и како су реаговали ваши укућани?

– Моје прво појављивање уживо на телевизији било је три месеца након што сам почео да радим и то је била вест која је гласила овако: „Наша најбоља тенисерка Мима Јаушовец није успела да се пласира у полуфинале великог турнира у Келну. Њу је у четвртфиналу зауставила Американка Били Џин Кинг са 6:4, 6:4“ и малтене пао у несвест. Онда ми је мама рекла – „Виђела сам те синко мој на телевизији“ – „И мајко, јесам ли нешто паметно рекао?“ – „А ко те слушао мој сине, ја само гледала у те’“ (смех).

• Да ли сте цео радни век провели у спортској редакцији?

– Јесам. Спортска редакција је моја матична редакција, мада сам из ње ишао у различитим смеровима: од прогнозе времена, преко војске и полиције, до блокова из политике. У раном периоду мог новинарског изазова сам био и спикер у Дневнику, а онда сам почео да радим ауторске емисије, попут „Недељног поподнева“. Уређивао сам и водио емисију „Српска Атина ноћу“, а сваке недеље сам радио и ауторску спортску емисију „Треће полувреме“, у трајању од 100 минута. Сваки нови посао сам прихватао, уз услов да ми спортска редакција остане матична. Када сам добио понуду да радим јутарњи програм, за мене је то био велики изазов јер код нас, у то време, није било јутарњег програма. С обзиром на то да су га многе телевизије уводиле и да се показао као добар начин да се подигне гледаност програма, тадашњи директор телевизије Стевица Смедеревац ми је понудио да учествујем у њему, тако да сам од почетка био један од оснивача и утемељивача тог дела нашег програма.

ФОТО: Александар Јовановић / www.mojnovisad.com

• Године 1987. сте се запослили у „Дневнику“ као спортски уредник, и тамо се задржали седам година. Шта су изазови штампаног новинарства у области спорта, и на који начин вам је то искуство помогло у даљем раду?

– Тадашњи генерални директор Јован Смедеревац је имао намеру да од „Дневника“ направи тиражни лист. Суботу је заснивао на ТВ додатку, недељом је излазио ревијални број, а понедељком је ишло девет страна спорта. Тражио је новинаре са којима ће моћи да постави основу за ту причу, па је претпоставио да бих ја могао да будем један од њих. Тако сам добио понуду која се не одбија и из телевизије прешао у новине, што је био обрнути смер жељама свих новинара у то време, јер је већини била амбиција да из новина пређу на телевизију. Мени је ово искуство доста помогло зато што сам развијао стваралачке могућности у сопственој причи, јер је на телевизији писана реч у функцији слике, а у новинама мораш читаоцу својим речима да дочараш слику, коју гледалац на телевизији види и без твоје приче. Тако се развија дар за писање и мислим да је велика ствар за новинара да прође сваки вид новинарства – штампано, за електронске медије и, у новије време, за интернет портале.

• Једно време сте провели и на радију.

– У Радио Нови Сад сам отишао на позив Лазара Куртеша, мог колеге, више да бих пробао и ту врсту новинарства него што ме је нешто нарочито привлачило у радио. Напротив, тамо сам се задржао само годину дана, тек толико да бих видео и употпунио све оно што сам о новинарству размишљао и оно што сам желео да постигнем, дакле писано, радијско и телевизијско.

Први спортиста којег сам испратио од почетка до краја његове каријере јесте олимпијски шампион и првак света у боксу, Слободан Качар

• Каријере којих спортиста пратите од самог почетка?

– Први спортиста којег сам испратио од почетка до краја његове каријере јесте олимпијски шампион и првак света у боксу, Слободан Качар. То је било једно прелепо искуство. Најлепше тренутке сам доживљавао управо у његовим победама, а један од најтежих тренутака ми је био када је у Венецији нокаутиран, док је бранио титулу светског шампиона. Сви смо очекивали да ће победити, јер у полуфиналу победио Енглеза Осбија, који је био највећи изазов. Слободан је заиста преживео тежак нокаут и то је био крај његове каријере. Колико год ми је било лепо док сам га пратио раније, толико ми је било тешко тада. Нисам спавао целу ноћ и није ми било нимало лако да пошаљем извештај, али сам успео објективно да пренесем оно што се дешавало у рингу.

Приватна архива саговорника

– Ивану Шпановић пратим од њених почетака, из основне школе, до бронзане медаље на Олимпијским играма у Рио Де Жанеиру, а у међувремену је постала четворострука европска шампионка и светска шампионка у дворани. Прве информације о њеним скоковима преко шест метара сам ја пренео и, још док је била ученица у Зрењанину, препознао у њој будућу шампионку, захваљујући људима око ње, пре свега великом атлетском тренеру Ференцу Камасију, који је најавио њене успехе. Она је имала ту срећу или несрећу, да се у исто време појавила једна одлична Рускиња Дарија Клишина и Ивана је редом губила од ње. Шести пут су се састале на званичном првенству, на Европском првенству млађих сениорки у Острави 2011. године, и Дарија је поново победила. Онда ми је Ивана рекла, парафразирам „Ја сам свесна да испред себе имам Дарију Клишину и да је уз мене још неколико такмичарки, али нећу се смирити док не прескочим Даријиних 7.05“. Ивана је имала толико снаге, не да прескочи тих 7.05 него да доскочи до 7.24 на европском првенству у Београду, освоји европску титулу и онако сва раздрагана, поред свих новинара који су је чекали, прво дотрчи пред микрофон Радио-телевизије Војводине. То је био један од најлепших тренутака моје спортске новинарске победе, јер је поред свих домаћих и иностраних новинара прво дала интервју мојој кући, мојој екипи и на крају крајева мени, и тек онда је отишла пред шпалир где је модератор постављао питања за све остале новинаре. То је за мене била велика ствар.

• За вас је карактеристично то што одувек пажњу посвећујете младим, неафирмисаним спортистима и мање популарним спортовима. Због чега вам је то важно?

– Од школске олимпијаде у Новом Саду ‘85. године и Радничке олимпијаде у Врбасу 1987. па све до данас, био сам носилац посла на свим школским и радничким олимпијадама. Људи ме питају „Добро шта ти то треба, већ си профилисан новинар, зашто се још увек бавиш школским и радничким олимпијадама?“, а ја се увек сетим Меше Селимовића који је говорио „Немојте ми потурати моју ружну слику под нос, учинићу све да буде још ружнија из потребе да будем још гори, када већ нећете да будем оно што јесам“. Дакле ја сам тај, онај који не дели спортове на велике и мале. Сви су ми подједнако важни.

• За четрдесет година каријере, посетили сте много држава. Која путовања су вам најдража?

– Иначе веома волим да путујем и имао сам две велике жеље што се тиче путовања – једна је да одем у Јапан, а друга да одем на карневал у Рио. У Токио сам отишао ‘91. године, на треће Светско првенствено у атлетици, на којем је Југословенска штафета освојила четврто место и трчала четири пута четристо метара брже од три минута. У то време су сви медији у свету пренели да је то прва бела штафета која је трчала испод три минута. Та изјава би данас прошла са великом осудом и сматрана расизмом, али се то факат десило први пут у историји.

Приватна архива саговорника

– Када сам већ изгубио сваку наду, до Рија сам стигао 2016. године, али не на Олимпијске него Параолимпијске игре, захваљујући Параолимпијском комитету Србије који ми је, за разлику од куће у којој сам радио, дао подршку за пут у Рио као једином новинару из Србије изван Београда, који је присуствовао том великом догађају. Ту сам доживео један прелепи тренутак. Када говоримо о стоном тенису, прва асоцијација су Кинези, како међу спортистима тако и међу параспортистима. Тамо сам добио могућност да извештавам са догађаја на којем је свирала српска химна и на највишем јарболу се виорила српска застава. Борислава Перић Ранковић је била шампионка, а сребро и две бронзане медаље су освојиле Кинескиње. То је била једна велика победа. У круговима параспортиста сам осетио много позитивне енергије, од њих заиста може много да се научи и ја са задовољством извештавам са свих догађаја спортиста са инвалидитетом. Дакле, доживео сам и Рио Де Жанеиро, иако не током карневала (смех) и ишао сам на врх до статуе Христа. Кажу да је одозго најлепши поглед на свету, али ја се не бих сложио, јер је мени лепши поглед са Петровардинске тврђаве или са Требињске Црквине, поред Дучићевог почивалишта.

• Где нисте успели да одете, упркос жељи?

– Остао је један велики жал за европским првенством у Шведској 1992. године. Квалификовали смо се победом 2:0 у Бечу, међутим, тада су увели санкције Југославији. Испрва је било речи да ће из тога бити изузети спорт и култура, да би се на крају испоставило да су санкције уведене за све, па и за спортисте. Наши фудбалери су већ били у Шведској, па су морали да се врате назад и покојни Стеван Попов, наш чувени пилот, је отишао да их врати назад. Међутим, тада је издата наредба да се заплене југословенски бродови и авиони, који су у том тренутку затечени у иностранству. Стеван је познавао аеродроме свуда по свету и тачно је знао где су могли да држе наше фудбалере. Тамо су отишли, заиста их пронашли и укрцали их у авион. Он је знао да нема довољно горива за повратак и радио везом је добио наређење да не сме да полети. Одговорио им је „Ја полећем, спустићу се на аутопут код Хамбурга и чистим све пред собом“. Они нису веровали да ће то остварити док није заролао по писти и кренуо. Последњи позив је био „Точи гориво и нека те ђаво носи“. Тако је он успео да спаси авион и да доведе фудбалере назад, али ја нисам успео да одем у Шведску.

• Када смо код анегдота, сигурно је било и неких ваших „гафова“. Који бисте издвојили?

– Војводина је у Београду играла финале Купа у фудбалу са Јагодином. Ми смо овде правили план реализације и како ће изгледати извештавање са тог догађаја. Правио сам два плана. Уколико Војводина победи, план А је подразумевао праћење и снимање радости у аутобусу и дочек на Тргу слободе. Све је то већ било организовано и завршено, јер би Војводина освојила Куп по први пут. Ишли смо по трофеј који недостаје у витрини. План Б је подразумевао да Војводина изгуби, завршетком утакмице, правимо извештај и идемо кући. Сутрадан, мислим да је у Куриру прво изашло, верујте ми на пола стране је била моја глава где је наслов био „ЈАВИЛО МУ СЕ: Новинар РТВ зна да Војводина узима Куп“. Објављена је фотографија мог плана А, али нико није објавио план Б већ је речено како је Бакмаз испланирао победу Војводине и већ прославио титулу, а Војводина је изгубила у финалу. Вест су даље преносили други таблоиди и медији су тиме били преплављени. То је урадио неко из наше куће и ја сам био бесан у први мах, али онда сам схватио да су лоше рекламе најбоље рекламе.

ФОТО: Александар Јовановић / www.mojnovisad.com

• У ваше руке дошле су бројне значајне награде. Које су вам најдраже?

– Када сам имао 31 годину постао сам добитник „Златног пера“, Удружења спортских новинара. То ми је једна од најдражих награда јер сам остао упамћен као најмлађи добитник овог признања у целој Југославији. Те награде више нема, као што нема ни Удружења спортских новинара Војводине, нажалост, еснаф се угасио. Године 1996. сам био новинар године, у анкети Спортске асоцијације Новог Сада, следеће године добио сам награду за ауторско дело за документарни филм о Бојану Цинги, када је препливавао Ламанш, а када је установљена годишња награда Радио-телевизије Војводине, био сам први добитник. Најзначајније друштвено признање из области спорта и физичке културе је „Мајска награда“ Спортског савеза Србије, коју сам добио 2012. године, а три године касније сам добио „Спартакову награду“. На крају, сводећи рачуне стигла је награда за животно дело Удружења спортских новинара Србије, на предлог колега из Београда.

• Којим спортом сте се бавили у младости а како се данас рекреирате?

– Тренирао сам фудбал и био сам голман омладинске екипе „Леотара“, а по доласку у Нови Сад покушао сам да играм у „Кабелу“, али није ми ишло, знате како то иде – дошао у нову средину, девојке… Нисам имао времена да тренирам (смех). Данас ми је омиљена рекреација пливање на базену у Спенсу и у овом времену пандемије, лако бих корони опростио полицијски час и затварање разних објеката, али јој базен не могу опростити. Годину дана без базена је превише. Волим и да возим бицикл и бициклизам је један од спортова у мом сектору од ‘80. године, када сам први пут извештао са трке кроз Војводину. Тада ми је то ушло у крв и до дан-данас сам остао веран бициклу и бициклистима, тако да сам ишао и на трке кроз Југославију, од Триглава до Ђевђелије, кроз Србију, кроз Војводину и једино ми је остала неостварена жеља да одем на „Тоур де Франце“.

ФОТО: Александар Јовановић / www.mojnovisad.com

• А на помен ког спортског клуба вам срце заигра?

– Био сам ватрени навијач „Вележа“ из Мостара, то ми је био омиљени клуб. Једном ми се десило да у Мостару извештавам са њихове утакмице против „Војводине“, и толико сам био против „Вележа“ у жељи да будем објективан, да су ми они рекли „Хајде мало немој навијати за нас, молим те“ (смех). Међутим, смрћу Југославије је умро и „Вележ“, сада то више није клуб из тог времена. Пошто сам веома емотиван човек и не могу без изражавања тих емоција у неком смеру, питао сам се за кога ћу да навијам. За „Партизан“ и „Црвену Звезду“ нећу, јер као њихов навијач не бих имао шта да пожелим, они су освојили све што се у овој земљи могло освојити. Ја желим да навијам за некога ко није освојио све, а стреми ка томе. Шта има логичније од тога да навијам за „Војводину“, која је у граду у којем живим и са чијим се члановима управе и фудбалерима дружим? Тако сам почео да навијам за овај клуб и јако ми је драго када чујем да је Лазо један од омиљених новосадских „Сланинара“ (смех).

Разговарала: Соња Слијепчевић
Фотографије: Александар Јовановић и приватна архива саговорника

Извор: mojnovisad.com