Исповијест за лист Српско коло једине жене која је као ратни извјештач препјешачила читаву Републику Српску Крајину свједочећи истину. Професионална знатижеља надвладала је страх од свих опасности.

Разговарао: Трифко Ћоровић

Новинарку Гордану Јанићијевић гледаоци у новије вријеме памте као уредницу култне емисије Српки св(иј)ет која jе у 146. издања до прошле године емитована на националној телевизији ИН4С. Назив ове емисије као да је био магнет за политичаре како домаће тако и стране, па је синтагма српски св(иј)ет добила неку сасвим другу конотацију.

Међутим, многи не знају да је Гордана Јанићијевић једина жена која је у вријеме ратних дешавања извјештавала са свих српских ратишта, а највише из Републике Српске Крајине. Професионална знатижеља надвладала је страх од свих опасности.

У разговору за Српско коло Гордана описује како јој је Божја воља предодредила судбину у којој је била свједок многих дешавања везаних за опстанак и пропаст Републике Српске Крајине. Све оно што је доживљавала ревносно је биљежила и сакупила у рукопису још увијек необјављене књиге Крајина која некад бејаше.

– Истина је да сам књигу написала, али је објавила нисам. Благослов за рад на књизи добила сам давне 1996. од блаженопочившег патријарха Павла. Питала сам га када ће књига изаћи, рекао ми је: „Када дође вријеме.” Тако се ја тјешим 26 година.

Како се уопште десило да се усред рата нађете у Републици Српској Крајини?

– У вријеме распада земље и почетка рата, радила сам у РТВ Политика. И, вјероватно, као деведесет одсто људи, појма нисам имала шта се заправо дешава. Постојала је ТВ Београд, није било много снимака са терена, били су углавном фоно извјештаји. Мој зет је био на вуковарском ратишту и два мјесеца нисмо имали никакву информацију да ли је уопште жив. Двоје дјеце, беба и старији син, који је имао мало више од годину дана, плаче и зове оца. Ја се погубила. И одлучила сам да покренем све везе и одем у Вуковар. Била је недјеља вече. У уторак сам била у Вуковару са групом америчких новинара које је довео Дејан Караклајић. У Вуковару – ниједно цијело дрво. Код фамозне Циглане – 140 лешева чека на обдукцију. И дванаесторо дјечјих лешева. Тада сам упознала дивног проф. др Зорана Станковића. И то је био тај преломни тренутак када сам имала дуг разговор са самом собом. Ако сам новинар – треба да будем новинар коме је мјесто на терену. Треба да пишем и извјештавам о ономе шта се догађа и што видим. На дан проглашења РСК, на Св. Николу 1991. била сам у Петрињи да видим своју једину „везу” преко Дрине – породицу моје другарице Маре Чучковић из Доње Бачуге код Петриње. Водила ме је једна сјајна жена, Хрватица, удата за Србина. И, тако је почело. Зет је, хвала Богу био у Ернестинову, на другој линији.

ЕСЕЈИ УГУШИЛИ ЖИВУ СЛИКУ

Како је изгледао новинарски живот у ратним околностима у Крајини?

– За домаће новинаре и дописнике београдских медија – је све било уобичајено. Осим што су постали ратни извјештачи. У Книн су долазили новинари РТС-а, Јединства, Побједе, ТВ Нови Сад… и ја. Они су добијали аутомобиле, ја нисам возач, па сам путовала аутобусом док су саобраћали, а послије сам се сналазила. Наши новинари су писали есеје, а хрватски дописник из Госпића, рецимо, у једној руци држи микрофон у другој кишобран, јер пада снијег. Извјештај – минут и по. Норма. Наши имају покривалицу и расписаног новинара који чита свој есеј. Па чак и да није постојала намјера, да сам рецимо ја сједала у некој евровизијској размјени, у Бриселу, рецимо, о ситуацији у Госпићу прије бих узела новинарку са сликом са лица мјеста.

Какви су били Ваши први утисци?

– Ја сам ратом била шокирана. Срби су били потпуни дилетанти. Тотални. Нико у Београду није био свјестан шта се дешава на пар стотина километара даље. Ни политичари, а камоли обичан свијет. Није постојала реална слика, нити је, чини ми се, био дефинисан политички циљ и одговарајућа стратегија. Вјеровало се у некакву Југославију које фактички, није било ни прије, а поготово послије Титове смрти. Медији су били недопустиво неспособни и инертни. Један од ријетких који је препознао сву озбиљност ситуације и потребу да се дође до што више информација са ратом захваћених терена био је тадашњи директор Политике Живорад Жика Миновић. То је човјек захваљујући коме је написана бар трећина моје књиге. Он ми је био најзначајнија подршка. Не могу да се пожалим ни на тадашњег уредика Александра Тијанића који ми ниједном није направио проблем да останем дуже од предвиђеног рока. Чак се дешавало да због неког догађаја прекида програм да би пуштао мој извјештај.

КОГА БРИГА ЗА ЕСНАФСКА ПИТАЊА

Били сте члан УО НУНС. Како би оцијенили медијску слику у Србији и да ли еснафска удружења штите струку на прави начин?
– Ушла сам у ту причу 1997. да покушам да оснујемо синдикат новинара јер се оба удружења нису бавила положајем новинара, колективним уговором, заштитом права новинара. Тада нисам знала да је Бранислав Чанак из синдиката Независност то право прибавио својој организацији и бавио се само бенефитима. Еснафска питања га нису занимала. Нису нам уплаћивали стаж, чак ни хонораре. Тада је дефинитивно почео суноврат новинарства. Критеријуми су пали одласком старе гарде уредника, нових није било, јер су уредници извршавали наређења надређених, а не учили младе новинаре занату. Од тада па до данас новинарством се може бавити коме год то падне на ум. Дно дна!

Да ли је по Вашем мишљењу било слоге у Крајини имајући у виду да је ратна несрећа спојила многе људе и њихове судбине?

– Управо је то највећи српски усуд. Ја сам била шокирана када сам схватила колики анимозитет и у таквим условима постоји између Личана и Далматинаца, па Личана и Кордунаша. Некако су ми Банијци били најблажи. У самом Книну, па фактички и у цијелој РСК, постојао је латентни сукоб између Бабића и Мартића. Славонија и Барања су физички биле далеко, па су и тамо имали, додуше, блаже сукобе. Паспаљ није био дорастао функцији која му је допала… У све њихове сукобе, уплитала се српска ДБ и „досољавала”, али и кадрирала и сада долазимо до другог српског усуда – лоших и неспособних, полтронски настројених кадрова. Нажалост, прошло је 30 година од рата, а лоше кадрирање имамо и данас.

Које сте све личности срели у Крајини?

– Многе. Неке домаће сам поменула, али било је много странаца који су нас „мирили”. Нећу их помињати јер о њима пишем, а и др Милан Гулић је многе од њих назначио у рецензији. Поменућу један детаљ. Из Београда сам заказала интервјуе са градоначелником Осијека Златком Крамарићем и сутрадан са тадашњим осјечким жупаном Бранимиром Главашем. Из вуковарског прес центра ме довезу до моста на Драви, ту ме сачека возач г. Крамарића, инкогнито уђем у Осијек, урадимо добар интервју, вратим се у Вуковар и спремам за сутрашњи са Главашем. Те ноћи ухапсе градоначелника Вуковара Славка Докмановића, Главаш одмах побјегне и ја останем без интервјуа…

Можете ли нам изнијети неке своје личне утиске о њима?

– Генерално, ми смо од тих странаца очекивали мир и рјешење. Крајње наивно. Мислим да нисмо имали појма о новој геостратешкој прерасподјели сфера утицаја послије рушења Берлинског зида. Испоставило се да су били лицемјери са задатком. Да, упознала сам оца садашњег генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга Торнвалда. И он је био у некој мировној мисији. Срела сам и Венса и Овена. Поставила сам неко конкретно питање, нису ми одговорили, устала сам и рекла да нисам задовољна одговором и замало да избије дипломатски скандал. Послије конференције за штампу буквално ме ходником данашње Палате Србија јурио Миодраг Перишић, тадашњи савјетник Добрице Ћосића. Био је и бисер са амбасадором САД у Загребу Питером Галбрајтом. Често је долазио у Книн и новинари, као новинари, уз осмијех псовали су га свјетски. Послије двије–три године, у једном тренутку је течно проговорио српскохрватски. Многима није било пријатно.

Ко је на Вас оставио најпозитивнији утисак?

– Портпарол УН Филип Арнолд. Пошто сам често боравила у Вуковару у вријеме реинтеграције много ми је помагао. Умро је у међувремену.

Припремили сте пуно новинарских прилога. Шта би издвојили као најупечатљивије тренутке?

– Боравак у Винковцима 13. марта 1992. на преговорима о размјени заробљеника. Скинула сам текст са траке и направила га у форми драме. Топло препоручујем, ако се књига, једног дана, појави. Али, ја не бих била ја, када не бих издвојила и најневјероватнији догађај у цијелој мојој новинарској каријери. И зове се Најневероватнија ратна прича. То тек препоручујем.

Каква је била комуникација са ЈНА? Да ли сте имали сусрете са паравојним формацијама?

– Имала сам заиста сјајну сарадњу са ЈНА. И у Београду и на терену. Знате, женско на ратишу! Сви су се трудили да ми максимално помогну. Била сам у Брушкој у кампу за обуку Капетана Драгана, а у Обровцу сам била на ручку код Арканових јединица. На менију је био, шта би друго, до војнички пасуљ. Срела сам у Бенковцу и Оливера Мандића, ПР Арканових јединица. Они су сви формално били под командом Територијалне одбране.

Да ли је било цензуре?

– Само сам једном доживјела праву цензуру. На Тргу републике у Београду, био је митинг подршке Милану Бабићу. Прочитано је и писмо подршке попа Ђујића. Онда је Милошевићев кабинет звао Жику Миновића, а он одмах Радио Политику. Моје колеге не признају да се то чуло са наших таласа. Онда је тај дио исјечен са магнетоскопа што је готово немогућа мисија.

ПОРИЈЕКЛО

– Одрасла сам у старој, честитој српској породици у Умчарима. Прадједа је погинуо на Солунском фронту, дјед је био за краља тако сам ја у породици слушала другачију причу од оне званичне. Комунисти су нас послије рата ојадили и мислим да се никада нисмо опоравили. Управо дјед ми није дозволио да одем на оснивачку скупштину нове Демократске странке јер је на њеном челу био Драгослав Мићуновић о коме је дјед Костадин имао ружно мишљење. Заправо, имао је информације о којима ја нисам имала појма. Опет, старином, татини су крајем 18. вијека дошли из Црне Горе. Од Васојевића су. Мамини су од Бјелопавлића са Слапа. Наш предак Јосип Павићевић био је игуман Острога, подигао је Доњи манастир, био Његошев духовник и мијењао га је у црквеним пословима када је владика био ван Црне Горе. Е, када саберете све ове гене, ваљда сам све ово морала да радим. Само што би било лакше да сам била мушкарац.

Да ли сте имали неке непријатне ситуације током рада на терену?

– Пар пута сам била у небраном грожђу. Због необиљеженог пута, замало да уђемо у Осијек. Онда смо се ноћу враћали из Хан Пијеска и умакли за длаку, па смо носили хуманитарну помоћ за вријеме бомбардовања Пала… А када је пробијен коридор послије оне трагедије бањалучких беба, била сам у конвоју цистерни са бензином и нафтом и било је довољно да само неко преко Саве испали рафал у једну цистерну.

Да ли су Крајишници до сада знали да искажу неку врсту захвалности за Ваш рад?

– О томе уопште нисам размишљала. Упознала сам много драгих људи са којима сам и данас у контакту и то је сасвим довољно. Радила сам свој посао.

Какав је био Ваш новинарски пут након пада Крајине, да ли Вам је репортерски стаж у ратним условима донио неке бенефите?

– Како тада, тако и сада. Била хонорарац, и сада чекам да наставимо емитовање Српског св(иј)ета. Била подстанар, остала подстанар. Од око 33 године колико радим, имам уписаних 18,5 и пензија ће бити социјала, па ћу, ако ме здравље послужи, радити док сам жива. Просто, проблем је у мени. Нисам умјела да се „снађем”, да уђем у неку партију будем послушна, а не своја, а не волим ни кафане, ни кланове, полтроне…

Крајина која некад бејаше – траг у времену

Гордана Јанићијевић је објаснила да је послије Олује почела да прикупља текстове са намјером да их сабере у књигу – траг о времену.

– Један од најдивнијих људи, и врхунски новинар Драган Влаховић, покојни, нажалост, једини је коме сам испричала шта намјеравам. Рекао ми је да нисам свјесна у шта се упуштам, али ме је охрабрио и подстицао све вријеме. Добила сам благослов од патријарха Павла. Потреба за једном таквом књигом је настала јер сам нешто истраживала о животу у поробљеној Србији за вријеме Великог рата када су скоро сви способни мушкарци, међу њима и мој прадједа Петар (није се вратио), били на фронту и када су заправо жене биле те које су четири године одржавале Србију, радиле уз своје и све мушке послове и скоро ништа о свему томе нисам нашла. Нешто о томе сам нашла у Коренима и у књизи Туђинче хиландарског монаха оца Јована (Радојичића), иначе мог Умчарца. Сматрала сам да ја треба да направим микс ратних и позадинских дешавања у Крајини у то ратно вријеме. Првобитно, књигу сам насловила Крајина које више нема, али је тај исти наслов, неколико година касније, пишући рецензију за неку књигу на ову тематику, дао Вања Булић.

Рецензију за књигу Гордане Јанићијевић написао је историчар др Милан Гулић препоручујући је као изузетно свједочанство.
„О Крајини које више нема, а „која некад бејаше”, и Крајишницима, који су сада далеко од своје Крајине, писала је у вријеме свих тих догађања и постојања Крајине и млада београдска новинарка Гордана Јанићијевић… Прокрстарила је Крајину уздуж и попријеко, видјела све оно добро што је у њој било, али и много лошег што је, на крају, и допринијело да она нестане са карте. Видјела је срушене куће, згаришта, свједочила о људским трагедијама, дубинама подјела, о људима и нељудима, разговарала са војницима југословенске и крајинске војске, а обрела се у два наврата и на „другој страни”. На дан проглашења Републике Српске Крајине била је у Петрињи, на Банији, и свједочила о нечему што данас нема своје мјесто у корицима књига, а било је важно „обичним људима”, становницима тога краја – о недостатаку струје, воде, отежаном снабдијевању, али и пљачкама у недјељама безвлашћа…” – стоји, између осталог у рецензији др Милана Гулића.

Српски св(иј)ет је синтагма која је данас у региону означена као неки великосрпски пројекат. Шта је Ваш српски свијет?

– Национална ИН4С тв је почела са емитовањем на Видовдан 2020. Српски св(иј)ет је емитован викендом и водио га је колега Веља Чупић. Он је мало тврђе национално опредијељен. Ја сам почела да радим радним данима 15. септембра и главни и одговорни уредник Гојко Раичевић ми је дао потпуну слободу. Српски свијет сам доживјела као прилику да радим на „увезивању” Срба из региона, али и дијаспоре. Бавила сам се свим темама које су биле мање-више забрањене, а спадају у српски идентитет, културу сјећања, забрањене истине о Србима, језику, писму… Долазили су људи усред короне из Бањалуке, Источног Сарајева, Новог Сада, Крагујевца, Пала, цијеле Црне Горе. Јављали су се гледаоци из Мелбурна, Торонта, Чикага, са Флориде, из Европе… Урадила сам 146 емисија од сат и 45 минута и једном паузом од пет минута. Било је бар 130 различитих гостију. Показали смо да нисмо хомофобични па нам је гост, и то сјајан, био покојни (раметли) Муамер Зукорлић, Горан Шарић… Просто, оваква емисија је нама Србима баш неопходна јер се деценијама гомилају неријешени проблеми и некаква наша попустљивост и снисходљивост. Дакле, српски свијет је све што је српско: лијепо, ружно, проблем, рјешење… И никада нисам дозволила да се Срби међусобно блате. У мом српском свијету нема позиције и опозиције. Тога има на свим другим каналима. Морамо да радимо на успостављању, његовању и поштовању институција система уз, како сам већ рекла – најквалитетније могуће кадрове.

Из Вашег угла како изгледа перспектива Срба у региону?

– Положај Срба у цијелом региону је баш тежак. Без обзира на нашу добру вољу, на помоћ, мирољубивост. Нажалост, наше комшије су и даље у реторици деведесетих, макли нису. На мржњи према нама се добијају избори и правдају привредни не неуспјеси, него дебакли. Трагично је што је и обичан свијет увучен у то врзино коло мржње и безизлаза. Била бих срећна да сам већи оптимиста, али нама, због свјетског прегруписавања моћи, тек предстоје проблеми и притисци. Ја се надам, уз Божју помоћ, да би неко зло могло и да нас мимоиђе.

Извор: Српско коло

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.