• Хладни су дани када умиру пјесници. Јер пјесници су баш исто што и птице када у прољеће најављују зору. Заједно и безмитно подсјећају на љепоту и виши смисао. Цвркут и стих од истог су почела.

Шумске јагоде у Придворици

Затекла ме је вијест да нас је јутрос напустио пјесник Рајко Петров Ного. Осјећам да је то прерано, сигуран сам да нам је сада најпотребнији. Оригиналан глас српскогa језика са високо наглашеним динарским акцентима и живим даровима херцеговачког Загорја. Чистоћа и оштрина исказа, углавном велике теме.

Слушао сам га више пута а срео тек случајно и лично само једном. На углу Дечанске и Македонске улице исто овако оловно-београдског дана. Чини ми се да је то било прије три године. Можда и касније. Поздравио сам га, руковали смо се, срамота је, рекох му, безгласно мимоићи пјесника.

Омален растом, затегнутог става, оштрог одмјера. Подсјетио ме на дисциплинованог војника управо изашлог из почасног строја. Тако је и пјевао – почасно и оштро.

Љетос сам први пут, о Видовдану, посјетио Придворицу, херцеговачко село по чијој судбини је писан роман „Нож“.

У том сунчаном и свечаном дану зађох међу придворичке пусте и обрушене зидине, све некадашња породична огњишта и маалом напуњене појате. Село зарасло у драчу, коприву и чамбасти шипурак. Остали само високи гранати ораси у његовим авлијама под којима је некад тај ишчезли народ одмарао, друговао и орахе ломио. Њихове големе гране, као руке, шире се под небом и све ми се чини запомажу – Боже зашто нас остави.

Уђох у једну омеђину, боље рећи спустих се низ њене обрвине, на којима је још помалo било назнаке некадашњег стамбеног простора. Нађох довратнике и камену полицу у зиду гдје је домаћица држала со или стари ђед бритву и чибук. Насред куће изникло злурадо велико стабло зове. Стајао сам под том зовом у тишини као да стојим уз божићну трпезу у Придворици. У том магновењу поглед ми се разбистри на црвеним јагодама које су слатко дозреле на врху камених зидина као њихов свечани и страшни обруб. Убрао сам их, биле су рајски слатке као што то само зна бити дивље воће у чистини опустјеле природе. И не знам како али сасвим природно сјетих се Рајкових стихова из пјесме: „Нек` пада снијег Господе“. Почех да рецитујем као да држим опијело – `Нек’ пада сниjег Господе из сjећања по очима, спаваjте шумске jагоде, све моjе с вама почима. Спаваjте моjи умрли без гроба и без биљега нека вас вjетар загрли завиjе покров сниjега. `

Видовдан у Придворици и јагоде из Рајковог стиха састаше се у мени снажно и ледено као Неретвино врело које је тамо повише бучно клокотало изливајући обиље воде која овом селу више није требала. Тада, у пустој придворичкој омеђини, разумjeх да је Ного наш велики пјесник.

ГОРАН ЛУЧИЋ