• Колико је Херцеговаца прошло старим уским путем крећући се из Херцеговине ка Новом, а да у мјесту Гручалица у селу Камено није примјетило спомен-плочу у стијени? Плочу са натписом, постављену 1911. године, у знак сјећања и поштовања на војводу Сава Анђелића. Сигурно – већина.

Пише: др Горан Комар

У ове празничне дане одлучих да прекуцам и још једном објавим Споменицу. Не може бити наодмет. Небројене су везе Требиња и Новог, а капетан Саво је једна од њих. Нераскидивих. Ђоку Анђелићу пало је у дужност да 1911. организује свечаност у бокешком, новском селу Ратишевина у коме су лежали земни остаци његовог претка. Том приликом, извршена је ексхумација костију заслужног Србина, да би биле положене у нови гроб уз западну ограду цркве Св. Тројице. Новско предање казује да је војвода Саво првобитно био сахрањен крај друге ратишевљанске цркве Св. Врачи Козма и Дамјан, а да је касније пренешен на почасно мјесто пред врата парохијалне цркве. Но, то није важно.

Ђоко је са бартственицима и калуђерима из манастира Добрићево и Косијерево, дошао у Суторину, вјерујем, Али-беговом џадом кроз Бјелотину, и ту је већ стотињак мјештана чекало поворку, да би сви заједно кренули ка Ратишевини. Писац казује да је свечаности присуствовало 3000 људи! Колико је мени познато, ова његова Споменица једина доноси опис догађаја. Ево, дакле, на други дан Божића, још једном текста Ђокове Споменице. Мало сам што у тексту мијењао и само на наколико мјеста указао на погрешке код навођења имена предјела која аутору нису могла бити позната. Сукоб са Хусеин Топал-пашом, једном његовом колоном која је кренула у деблокаду турског гарнизона у Новом (друга кроз Суторину) догодио се 15. септембра 1687. године.

Поред Саве Анђелића, српске снаге су предводили Милија и Петар Радовић и Сава Кујачић. Мјесто догађаја је Гручалица у новскоме селу Камено, а не Кључаница. А опет, ова „Гручалица“ јесте кључаница од великих метанастазичких врата која су херцеговачке и бокешке Србе пропуштала на оба краја српске земље. Надајмо се да ће и у будућности и све до свршетка свијета, како то данас наша младеж показује, ова врата бити широм отворена. Мјештани Ратишевине и туторство цркве Св. Тројице, сачували су фотографију са Збора коју помиње Ђоко Анђелић на крају своје Споменице и свако је и данас може видјети у цркви и евентуално препознати своје претке.

Из текста Споменице: „Нас двадесетчетири Анђелића са два калуђера из манастира Добрићева и Косијерева крену се пут Херцег Новог. Пролазећи кроз Суторину дочека нас око стотину душа, а у исти час звона на цркви звоњаху. Одатле се кренусмо пут Херцег Новог. Тамо нас дочека силан српски народ из околнијех села са барјацима, српским тробојницама, а нарочито из села Ратишевине“.

Текст на споменику из 1911. године:
Херцеговац
Сава Анђелић
усташки Војевода Српски и четобашки Капетан владе Млетачке којега погубише Турци више Котобиља у Гручалици на 11. Новембра 1689. године
Благодарно браство Анђелића
1911.

ВОЈВОДА
САВО АНЂЕЛИЋ

СПОМЕН КЊИГА

НАПИСАО ЊЕГОВ ПРА-ПРАУНУК
ЂОКО

1912
НАРОДНА ШТАМПАРИЈА У ТРЕБИЊУ

Војвода Саво Анђелић

На Видов-дан на Косову пољу год. 1389. пропало је српско царство. Обори га љути Османлија, скори досељеник из Азије, пошто је прије тога сасвим ослабио бугарско царство, које је у доба косовског боја већ издисало, док 1389. није сасвим издахнуло.

Славни Лазар паде, а с њим велики број српске властеле: Обилић, Косанчић, Топлица и т. д. Обвезавши Турци удовицу Лазареву и сина Високог Стевана на данак, оставише владу њима двома, док најзад 1453. под Деспотом Вуком не претворише Србију у турски пашалук.

Наскоро 1463. паде и Краљевина Босна азијском освајачу у руке, а већ 1465. и држава херцега Стјепана (Херцеговина) све до дубровачке земље.

Пред силним завојевачем задрхта сама западна Европа, а велик дио домаћег становништва у бризи, да очува своја добра, прими нову исламску вјеру, те тако задржа добра и старе привилегије, у оквиру шеријатског права, које је у својој руци све до Омер-паше (1851) очувало.

Макар да су Турци снагом и повластицама (оној српској властели што је примила ислам) настојали да утврде своју власт, коју су пуна четири односно пет вијекова неслогом хришћанских владара и Срба држали, није им то никада пошло за руком. Вјечни протест против неприродне туђинске турске владе одржавао се је у ратнијем дјелима околнијех хришћанских држава и домаћих српских ускока.

Oколне хришћанске државе (Аустрија и Млеци) почеше о том промишљавати, да српски народ ослободе турског јарма свакако у свом интересу, како би од њега направили јак бедем и одбрану од турске најезде.

И збиља од славног ослобођења Беча (1683) сузују се границе Турске.

Док је Аустрија славодобитно напредовала по Србији и Босни, дотле Млечићи продираху у отоманске земље преко Херцеговине (1683-1699).
Баш у то доба започиње оно велико, судбоносно врзино коло: српски народ сам размишља о ослобођењу испод турског јарма. Та је идеја ухватила најчвршћег коријена у крајевима јужне Херцеговине, Боке и Црне Горе. Најизразитији представник те идеје био је на концу XVII вијека у овим крајевима Сава Анђелић. За његово јунаштво и вјерност млетачкоме лаву одликовала га је република чином „капетана“ од Бојковине и Крушевица и од Брајковине и Поди (село Поди, генитив: Пода, прим. приређивача), те му даровала неке земље у неоспориво власништво. Бокези су га називали „четобаша“, а Херцеговци „војвода“.

Отоманска царевина сазнавши за покрет у овим крајевима посла на шачицу српских соколова Топал-пашу, да бунтовну „рају“ речених крајева умири.
И баш 5. септембра 1687, када је млетачки генерал Карнаро (треба: Корнер, прим. приређивача) са млетачким и папским бродовљем под водством Херберштајна Бриндизијског с копна (са брежуљка св. Ане), те од Суторине као и с мора ударио на Херцег Нови, тога истога дана Херцеговци (јужни), Црногорци и Бокези дочекаше на Каменом у Котобиљу (прије звано „Кључаница“) (треба: Гручалица, прим. приређивача) реченог Топал-пашу, те га хаметом потукоше тако силно, да је једва жив изнио главу. Мјесто одакле су Срби ударали зове се „Тајно брдо“, а гдје Турчин бијаше „Јалово брдо“, у спомен, да му је све јалово и празно. У овоме жестоком боју одликовао се је војвода Саво Анђелић, који је том пригодом борећи се за „крст часни и слободу златну“ и рањен смртоносно био. У том је боју изванредни провидур которски Александар Малина (треба: Молин, прим. приређивача) у писму dto. Нови 11. новембра 1687. млетачкој Сињорији.

Мјесец дана послије овог боја преминуо је војвода Сава, пошто се је двије године са Турцима са особођење крста борио. Колико је народ цијенио његово јунаштво те га штовао, види се из тога, што је он покопан пред вратима цркве св. Тројице у Ратишевини, те му стављен на надгробну плочу натпис: „Војвода Сава Анђелић“. О овом боју постоји у народу пјесма, коју на овом мјесту доносим:

Србе брате, ова пјесма за те:
Мили Боже, на свему ти хвала!
Како има у Србина жара,
У времена седамнаестог в’јека,
Што његови стари оставише,
Ко јунаци у аманет даше,
Те га љубав и будућност чека.
Да вам кажем пјесну од старине,
Од војводе Анђелића Саве,
Што отима Ерцег Новског града
Са Србима са свакоје стране
Црне Горе и Херцеговине
И поносне Боке на крај мора!
Прво бјеше војсци четобаша
Те предводи чете покрајина
Од Котора па до Крушевица
За времена тога жестокога
На освету својијех ђедова.
Сава тражи Ерцег Новског града,
Што га прије Турци притискоше
На пунијех стотину година
Од онога војводе Лазара.
Као мрави навалише Турци,
Ерцег Нови руше и узимљу.
Виђе Лазар да је погинуо,
И његова лијепа слобода,
Па се јунак на невољи брани,
Све што може оно и тамани,
Докле Турци града заузеше.
Србин бјеше срца јуначкога:
Трже сабљу војвода Лазаре,
Те пресјече своју в’јерну љубу
И са њоме дв’је нејаке ћерке,
У нечисте да не дођу руке,
Да их не би Турци превјерили,
Ил’ на муке тешке ударали
Баш на очи војводе Лазара.
Тада Лазар кроз ордију прође,
Голом сабљом у десници руци,
Док му Турци савезаше руке,
Те га даше на велике муке,
Да би како њега преварили
Те војводу за се оставили,
Оставили те га потурчили.
Никад Лазар то не шћеде примит,
Те га Турци најзад уморише
И на колац жива натакоше.
Те што оста сиротиње худе,
Разбјежа се у крајеве тврде,
Те се туче и крвави с Турци.
Стотина је изашла година
Да су Турци Нови управљали
До војводе Саве Анђелића.
К’о што рекох, што је зарадио
По крајине на оружје диг’о
И Млечиће за то умолио,
Да му помоћ преко мора даду,
Да ишћера Турке из Новога.
Што желио то је и дочека’
Ратоваше дв’је године дана,
Докле султан Топал-пашу спреми,
Да рашћера чете Србадије,
И одржа Нови од Србина.
Дочека га Саво војевода
У каменском кршу крвавоме,
Упутници тврдој Кључаници;
Те рашћера силу Топалову,
Од тад зову оно мјесто славно:
Котобиље на крајини хвала.
Ту се рани Саво војевода,
Што на себи носи три имена
И три љуте ране на прсима.
Из боја га друштво износило
До питома села Ратишева
У ћелије пребијеле цркве,
Гдје премину Саво војевода
И његово саранише тијело
Баш пред врата од свете Тројице.
Онда било сад се спомињало,
А ми браћо да се веселимо!

Војвода Сава Анеђић није имао од срца порода, те се чини, да је уопште био нежења, али је имао брата Секула. Смрћу Саве војеводе притиснула је турска сила поново, а нарочито послије Карловачкога мира 1699, када су Турци са Аустријом мир склопили, те су им биле одријешене руке према Млецима, притиснула је турска сила поново Боку.

Услијед тога Анђелића породици није било више останка у Боци, те тај Секула, брат војводе Саве, крену се, да тражи новога завичаја, како би био подаље од новљанских Турака, те му се свиди мјесто у данашњој опћини Анђелићи, билећког котара, у селу Врбњу и Дубочанима. Треба споменути, да је он ову општину назвао по своме презимену и да је отоманска управа то име примила и тако општину називала. И Секула је остао у успомени у овом крају.

Надодаћу ту причу:

Стари је обичај био, ако се на путу сретну двоји сватови, онда су се нејачи морали поклонити јачима. Тако је у једним сватовима био и Секула како барјактар. кад су били на Арсланагића мосту (близу Требиња) сретну се са другима сватовима у којима је био барјактар пријатељ Секулин. Нити је могло бити, да се Секула крви са пријатељем, нити да му се поклони; исто тако ни његов пријатељ.

Ипак се Секула домисли, те пређе покрај пелира (ивице) моста (што је опасно и мучно, да не падне) те тако спаси сватове.
Секула је имао потомке. Један од ових потомака био је Алекса, те је и он у народу у успомени остао.

Када су Црногорци ратовали на Требиње, а Црногорце је предводио Вук Мићуновић, био је так Алекса барјактар. Сукобивши се са Турцима на „Гељеву мосту“ (код Требиња) погину, те се то мјесто зове „Алексина међа“. Речени Секула оставио је сина Стевана, а овај Јефту, који и сада живи, те има синове Ђуку, Божу, као изравне потомке војводе Саве.

У ратовима за ослобођење Херцеговине (1876) био је Зеко Анђелић, потомак Секулин, од тадашњега црногорскога кнеза, а садашњега краља Николе Њ. В. Николе I именован „подкомандиром“. Он је погинуо на Крсцу 1876. год. Због великога његова јунаштва подигао му је Њ. В. Никола I споменик код цркве св. Василије у Никшићу.

Никакав крвни мир није био ваљан нити се обдржавао, ако није склопљен под надзором старјешине куће Анђелића.

Најстарији Анђелић држао је мухур манастира Добрићева, те калуђер у том манастиру није могао калуђеровати, док га није братство Анђелића пронашло за достојна и мухуром му односну исправу потврдило.

Потомак славнога војводе Саве, Божо отишао је због сиромаштва прије 12 година у Америку са неколико млађих Анђелића, гдје су Илију и Јову, који су већ 32 године тамо, нашли, те гдје су лијепо имање стекли.

Штујући они успомену свог великога прадједа војводе Саве, одлучили су, да војводи Сави орушени споменик обнове и наново подигну, те су позвали сво братство Анђелиће, да том свечаном чину присуствује, те су писцу ове споменице повјерили, да управља том прославом.

Нас двадесетчетири Анђелића са два калуђера из манастира Добрићева и Косијерева крену се пут Херцег Новог. Пролазећи кроз Суторину дочека нас око стотину душа, а у исти час звона на цркви звоњаху. Одатле се кренусмо пут Херцег Новог. Тамо нас дочека силан српски народ из околнијех села са барјацима, српским тробојницама, а нарочито из села Ратишевине.

Ова се свечана поворка крену к бијелој Тројичиној цркви у Ратишевину, гдје је већ чекаше прото г. Поповић из Мојдежа.
Лицем на св. Јакова, дне 23, октомбра 1911. служила се је у црквици св. Тројице св. литургија, коју је 9 свештеника обављало, те којој је 3.000 (три хиљаде) душа присуствовало, међу које треба споменути браћу грађане из Херцег Новог са својим дичним начелником на челу госп. Јефтом Гојковићем, те дружину „Српског сокола“ из Новог под управом сабрата госп. Раповца.

Док се је св. служба Божија обдржавала, дотле су браћа Анђелићи откопавали гроб војводе Саве, који је био – како је већ споменуто – пред црквеним вратима.

На великој плочи нађосмо натпис:
„ВОЈВОДА САВА АНЂЕЛИЋ“.
Пошто су свештеници његове кости опојали, био је поново сахрањен нешто мало даље од цркве, те му је крсни споменик дигнут, којег је направио вјешти мајстор Станко Лепетић из Боке.

Тада су у цркви држани говори: први г. прото Поповић; други г. прото из Ерцег Новог; трећи сједе старина свештеник Требесина Мићо Абрамовић (Аврамовић, прим. приређивача). Говорили су о јуначким дјелима Саве војводе.

Напокон је био постављен ручак, за којег су се држали такођер говори и здравице. Најзанимљивији је говор био г. Раповца, соколаша, на новом гробу војводе Саве. Споменувши све српске јунаке од Косова па до сада, окрену се својим соколима, па им по прилици овако рече: „Видите ли браћо Соколови, јел’ овако красно и лијепо, тко се роди да до вијек живи и оставља оваке потомке, као што су браћа Анђелићи, које сада на окупу овдје гледамо“.

Овој слави су дошле и двије честитке телеграфске: једна од бокешког посланика госп. Вукотића из бијелог Задра, гдје се је бавио на путу у царевинско вијеће у Беч, а друга из града Колашина од породице Анђелића, који испричаше изостатак неком неотклонивом запријеком.

Свијем почтовачима ове славе нашег јуначког предка захвалио је Ђоко Анђелић Јевтов, писац ове споменице, испред братства Анђелића – нашто се је читаво присутно друштво солидарно захвалило.

А гдје би била српска слава без гусала? Ту је зачинио писац ове споменице пјесмом, која укратко набраја Србинову историју до данашњих дана.

Обновивши поново успомену на славног војводу Саву Анђелића, који се је борио за „крст часни и слободу златну“, те кога још и данас народ поносне Боке, Црне Горе и јужне Херцеговине у свјежој успомени држи, пошто се је читав присутни збор фотографирао, вратисмо се својим кућама.
Још ми је споменути, да смо на оном мјесту, гдје је војвода Сава рањен, у Кључаници у Котобиљу подигли полочу са натписом.

Ово написах и штампах за ту успомену нашег братства Анђелића.

Анђелићи (Билећа) на Петровдан 1912.

ЂОКО АНЂЕЛИЋ
пра-праунук војводе Саве