• Задовољство ми је казати неколико ријечи о збиркама ћириличних докумената Државног архива Дубровник обраћајући се требињској публици и као стари Требињац по Корјенићима, а богами и по чврстој вези мајчине породице са Дубровником преко Бронзића-Обада из Зажабља.

ИЗЛАГАЊЕ Г. КОМАРА НА ПРОМОЦИЈИ ЗБИРКИ ЋИРИЛИЧНИХ ДОКУМЕНАТА ДУБРОВАЧКОГ АРХИВА
(ДЕЦЕМБАР 2010. ГОДИНЕ)

Ево скоро годину дана како посматрам дубровачке исправе писане старом ћирилицом. Оне, у највећем броју свједоче патњу и рат. Оно што ми непрестано привлачи пажњу јест беспоштедност рата, беспрекидност и свеобухватност рата и немоћ високих субјеката који и сами, као обични свијет, постају његове жртве. Друго, што желим издвојити, чињеница универзалности и свеприсутности ћирилице, као древног балканског, овдје несумњиво јадранског, далматинско – дубровачко – бокешког писма и писма полеђинских предјела. Област, овим исправама обухваћена лежи између Подгорице и Вогошће, далматинских градова и Паштровића.

Сачуван је низ свједочења о погледу Балкана на Дубровник и поријекло балканског клупка из којега је ипак израстала сношљивост и идеја подршке животу. Њен, само вањски знак, било је писмо раскошног обличја чији је врхунски сублимат најједноставнија формула вјере израсла из штедљивости. Овдје свака стима свједочи вјеру, а бројне исправе и темељне народносне истине Балкана. И прије ратних пожара изговориће више него ријечи сношљивог сусједства Ибрахим ага (1618/19) бранећи Дубровник и препоручујући га великом везиру, а млетачкоме посланику, чак и упућујући на крвну везу. Али, то није био усамљени глас. И паша на Босни, 1631., говорећи о језику, и Мехмед ага из Зворника. И узвратиће добрим гатачки Срби у Морејском рату, једном вишеслојном и надасве привлачном исправом коју овдје пружам, исказујући темељне истине једнога крвног извора, предвиђајући да сами заштите исламске сународнике у Гацку. Кандијски рат донио је архивску документацију из несрећа које су погађале свијет који се везао за обалу и море.

Трагедија Халил бега Дуракбеговића, који је руководио одбраном Земуника, губитак сина и гледање његове одсјечене главе у млетачким рукама, јест слика ужаса Кандијског рата. Али, свједочење папског нунција да је бег у затвору помињао Ђурђев – дан, отвара читаоцу историје Кандијског рата веома непријатну мисао на утисак о неком васионском мирењу, некој готово претходној помирености са свеукупном трагедијом и приносом губљења и губитка, једнако личног и општенародног у трајању ове земље. Те ужасне мирноће, посматрачке дистанцираности, има у дјелима Ива Андрића о Босни. Оштрије секције и јасноће књижевним изразом, и пуно више, него докторским радом Андрићевим и таман је толика разлика између говора исправа и било којег описа најупућенијих историчара. Тај 17. вијек је, вјерујем, донио и губљење жала обичног свијета за мирним временима, јер њих уопште није било. И јако је потребно изнаћи што више имена, сред множине имена крупних протагониста. Њима је исписана историја војних савеза које су папе подизали у висине светости, али главна саставница наслониће се на динарске Србе који су нашли прилику да поднесу жртву равну косовској.

Ја се вечерас не могу задржавати на чињеницама које имају пресудну важност за моја истраживања новске историје. Оно што морам рећи је да бројне међу овим исправама имају значај доказа мојој тези о присуству српског житељства Драчевице прије Морејског рата. Убједљиво то говоре извјештаји Миха Кувељића о кретању куге 1647. и 48. године. Кључна у томе правцу су презимена: Бијелић, Катић, Шабовић, Дабовић, Јанковић и Иванковић. И многа друга. /1647 – 1693/.

Ова документа говоре и у сред ратова о настојањима да се сачувају животи. Необични извјештај Ника Кувељића дубровачкој Влади од 18. августа 1696. о неуспјеху провидура под Улцињем и његовом брзом склањању ка сјеверном Јадрану, те притиску за ћутњу, који се отео, гледајући тешки слом флоте и несрећнике који придолазе у Боку, ипак је у другом плану спрам поступка француског артиљерца који је намјерно промашивао град: ‘‘И да будући био Францез за асапа који бумбе метао, који није хотио велећи у град уметат, неголи преко града, и мимо града, и не дометат, кога је објесио“.

Из Новога је 8. децембра 1697., у Дубровник, упућено писмо Ника Кувељића који је, као и обично, јављајући о приликама на фронту, јавио и о поступку српских главара у Гацку код млетачког притиска на Кључ. “У толико ме авиза један пријатељ под муче да му је реко велећи ти ми се предаваш, ма ако империјали узеше Кључ како та можје бити, рече господару ми га имамо теби придати. Како ако су у њему Турци, они су Турци од нас истијех рођени рођаци наши који су се истурчили. Јесу двадес, тридес кућа са свијема и з дијети педесет сто персона, којијема су међу њима куће и баштине њихове. И ми колико за нас, толико за њих  тратамо и вјеру питамо, да су либери. И када буде то бријеме, у нашој је руци, ми ти га имамо придати…“

Архивска копча двају градова, Новог и Дубровника, јесу ћириличне опоруке прве половине 18. вијека. Њихов образац је истовјетан, макар их писао Јово Витковић испод Рeвелина, или Симо Милутинов на развалини манастира Св. Димитрија на Топлој, или Јово Делин негдје близу Rialta у средишту Млетачаке републике.

Државни архив у Дубровнику, свакако средиште највећег сабрања српских средњевјековних државних докумената, као да је, унеколико, и сам позивао приљежне истраживаче наше дубље старине да изналазе и изучавају ово непроцјењиво национално благо средњега вијека. Тако се догодило да се мало пажње поклони исправама 16, 17. и 18. вијека, које, иако немају значај државних аката српског народа, граде вриједни ћирилични Архив, нама једнако занимљив и када биљежи само приватно – правне радње Срба у околини древне републике. Али, ове фасцикле, увијек, садрже пуно, пуно више. Ваља одмах казати, највећи број истраживача ћириличних докумената усредсређивао се, из разумљивих разлога, на средњевјековна акта. Није то само случај са дубровачким Архивом. Међутим, и када су Архиву Дубровачке Републике пришли познаваоци старог ћириличног писма, послије разоткривања државних хартија српске господе, разоткривања необично занимљивог историјата, стигло је претежито задржавање на старијим исправама, или, пак, турским исправама.

До данас, до нас није дошла ни једна збирка, макар по избору, ћириличних исправа из богатих фондова ове непроцјењиве Архиве. А читави историографски опус политичке и црквене, те социјалне историје Срба Источне Херцеговине и Боке, изњедрен у последња два вијека проучавања, распуцао у темељима, напросто захтијева ново читање темељног хода народа који се сливао у обалске комуне, изнио терет великих млетачко – турских ратова, и коначно, незатомљивом снагом крашке вртаче садјевао благо трговачко, да ове красне градове на обали учини још вишим, још бјељим, још самосталнијим. У недоступности турских архива, архиви у Боки, и дубровачки, указују се као једини инструмент трасирања, па и  разријешавања темељних питања историографије о старој Херцеговини, којој је Бока, њезин новски дио, једна од предњачећих и главнијих саставница. Посебно, током завршнице 17. вијека.

И током 18., када се и овај предио успијева саставити и прикључити низу обалских аутономија под патронатом Републике Св. Марка. И поред свих очигледних разлика у историјском развоју и трагању Дубровника и Новог, слободан сам, ипак, истаћи чињеницу да највећи вијек Новога непосредно сљедује највећем вијеку Дубровника. Развој Новога у његовом великом вијеку, осамнаестом, не само да ће се хронолошки наслонити на ход сусједне Републике чији је велики вијек сажиман у вијеку великих млетачко – турских ратова, седамнаестом, већ ће управо Нови слиједити и примијенити темељни образац привредног развитка града Светога Влаха.

Не можемо ни замислити, читањем исправа, колико је живо и како је огромно благо трговачко ка средишњем свијету излазило из бокешких извозних лука Старе Херцеговине, да би Нови, силом трговинског обрта, изградио образац трговачког прегнућа старе Републике. Нови је дотицао сва мјеста у источнохерцеговачком опсегу, по вези својих усељеника са древним домовима на пристранцима крашких поља Љубомира, Попова, и осталих, градећи мрежу врло удаљених трговинских дестинација од чије је густине и просторног опсега зависила успјешност његове пословне заједнице. А имао је очигледну предност на коју подсјећа стотине исправа приморских архива које свједоче пуну сукцесивност, да кажем озбиљну тромост код прелажења нашег херцеговaчког свијета под крило принципово. Можда управо, понајвише оног његовог дијела из залеђа Дубровачке Републике. Када су Магазиновићи из површке Сливнице прешли на Топлу, у ратном метежу Морејског рата, код куће су остали бројни припадници рода. Тако и остали, па чак и кнезови попут бобанских Вујновића, као да грабе сваку прилику да се врате свом херцеговачком завичају (1715 – 1718).

Исправе које овдје доносим исписане су писменима којим су се служили дум Никола Фиоровић 1601., или Иван Матов Загурановић у Лисцу 1611., која је добро познавао Марин Темприца и дубровачки канцелари кроз вјекове. Такође, велики број сељака у Боки, Херцеговини, Далмацији, Конавлима… Велики кнез Медо Пуцић није посебно изучавао ћирилицу да би начинио преписе старих исправа у Дубровнику, него је с њом растао. Alphabetum servianum или lettere servianae граде велелепни архив Републике који ми можемо само мало отворити. У часу слома Републике, Тома Ивановић саставио је животописе Светога Влаха, Светога Трифона и Светога Саве.

Уколико се усредсредимо на Требиње и требињску област, ове збирке пружају мноштво података за социјалну и политичку историју краја. Огроман је низ турских имена, обично турских племића и властодржаца који су, сједећи у Новоме, излазили на баштине у источној Херцеговини и одатле се обраћали дубровачкој влади. Ова, управо ова ћирилична писма су уједно и најзанимљивија са становишта изучавања историје ћириличног писма. Она су изразито рудиментарна са једном упадљивиом морфолошком карактеристиком која ме је навела да ћириличне графеме турских писара описујем као “куса слова“, као да су им покидане или потресане хасте и краци, или “брци“. Наравно, ова карактеристика турских ћириличних писама довела је и до отежаног расчитавања па могу слободно рећи да су овакве исправе најтеже за расчитавање и транслитерацију међу свима са којим сам се сусрео. Но, остаје чињеница да овдашњи Муслимани одлично познају ћирилично писмо. Оно је писмо избора код обраћања Дубровнику.

Ја се не бих задржавао на детаљима које доносе ове исправе у погледу свакодневног живота на граници Требиња и Дубровника. Али, казао бих да се уочавају неке високо експониране тачке у оквирима  предјела и регија. У оквиру Површи, то је село Сливница која је паљена и рушена небројено пута. Турски властодршци из Новога и Требиња поводом оваквих догађаја протестују у Дубровнику на начин да у своје ноте уграђују најоштрије пријетње и у случају да су починиоци препознати као дубровачки поданици и да нису. Да је то на примјер Петар Кулишић и његова дружина. Ове пријетње иду тако далеко да се упозорава на могућност војне експедиције од које се Дубровник неће одбранити ни са шест хиљада соладата, али, још страшније, помињањем у поређењем са пустошењем које је тамо починио Сејди Ахмет паша или “Сејдија“. Вјерујте, стекао сам утисак, читајући низ протеста изазаваних угрожавањима појединих српских поданика Османске империје, о недовољности шаблонског, класичног тумачења ове појаве као бриге Турака за сопствене посједе и продуктивност баштина. Желим рећи, није увијек овај чинилац био пресудан и једини. Још нешто, по моме мишљењу, треба у будућности јако пажљиво истраживати. То је стварни статус српских главара и кнезова за вријеме владавине Турака. Овоме питању би ваљало посветити једно исцрпно истраживање. Дубровачка документа, ова и она која смо већ припремили за штампу, омогућила су да дознамо мјеста поријекла одређених па и најзначајнијих личности херцегновске историје 18. вијека.

Крећући се по новској територији било је могуће изнаћи чак и посве непонзната насеља у околини Топле, као што је село “Бријест“ које уопште није познато, али и потврдити присуство насеља о којима смо знали захваљујући млетачког грађи у архивима Боке, а која је народ заборавио. То је, по моме мишљењу, веома значајно јер омогућава нова и потпунија топономастичка мапирања новске територије. Ипак бих овом приликом додао још нешто што се не тиче директно архивских истраживања, већ теренских, која обављам од 2004. године у источној Херцеговини. Поред живих села, постоје каткада и ројеви старих сеоских језгара, па и древне веома рудиметарне црквице скромних димензија – претече парохијаних цркава у херцеговачким селима. Треба тражити јако упорно. Оваква мапирања ја изводим од 2004. у више области, али је тешко постићи и сасвим је јасно да би требало, слиједећи образац Цвијићиве школе, у врхунским установама Републике Српске кренути поступак систематског рекогносцирања територије, слојевито, по темељној културној стратиграфији ове земље. Дакле, са мрежом заинтересованих сарадника а у пројекцији накнадних провјера и реценција. Увјерен сам да Херцеговина мора прићи свеобухватној заштити свога културног наслијеђа јер је они каткада у одређеним сегментима посве специфично. Не замјерите што сада помињем стећке. То је неодложно. Са стећцима ми треба да изађемо у свијет.

Наравно, да се вратим теми, подаци из архива Дубровника катакда су једини репер који даје чврсто датовање наших насеља. Али пуно су значајнији када се саставе са подацима из архива Боке, нарочито Новога, у настојању изучавања историје породица Старе Херцеговине. Међутим, желим рећи да је у томе погледу најважнији Архив Херцег-Новог. То стога што је велики дио старохерцеговачких фамилија у Новоме доживио своју афирмацију па чак и ушао у раван политичко-дипломатске коресподенције са млетачким Сенатом, или доживио признања млетачког Сената, коначно, новски архив чува пословна документа херцеговачких фамилија, породична документа, опоруке. У Котору леже судске исправе из кривичних процеса који су нама у Херцеговини занимљиви, а у архиву Дубровника можемо покушати да трагамо по временској љествици. То је такође значајно. Пружио бих један примјер. Свакоме од нас пажњу су привлачили знаменити Војновићи који су се са новског прага отискивали на обје стране свијета. У покушају да проникнемо дубље, да их пронађемо на њиховим бобанским и поповским стаништима у дубљим раздобљима, испод 1690. године – не успјевамо. Наравно, то доноси низ дилема и питања. Или род бобанских кнезова није био значајан и носио крупнији политички и економски формат да би се нашао у равни свагдашњег саобраћања са дубровачким представницима прије његова узрастања у Морејском рату, или је напросто представљао усељенички елемент. Као што ће у млетачкој Боки управо усељеници а не старинци – повратници, изаћи у раван политичког сусретања са старом Републиком доживљавајући огромни економски раст, дакле, стојећи на страни побједника у ратном пожару.

И Требиње је, као Нови, имало своје дубровачке повјеренике. Поред Гргура Даниловића о којем смо знали, и попа Комнена Пржовића који је у Дубровник путем светогорског калуђера слао исцрпне извјештаје о похарама тражећи дубровачку заштиту. Попут Миха и Ника Кувељића у Новоме. Ове збирке свакако показују како се, на који начин, путем сложене обавјештајне мреже, далеко испод формалне равни дипломатских представништава, Дубровник одржавао сабирајући обавјештења о свему. Управо о свему.

Може се рећи да су према провинијенцији ова ћирилична документа настајала у Дубровнику од стране Владе која се обраћа турским властодршцима у најширем опсегу, као и својим обавјештачима и поклисарима, затим, у новској турској канцеларији у обраћању дубровачкој Влади исписано од турских писара и самих Кувељића, такође од турских властодржаца из цијеле Херцеговине и Босне, те као највећи дио, писама Миха и Ника Кувељића из Новога са Топле. Она су најзначајнија и најдетаљнија.

Ваздашња тема која је окупирала Кувељиће и све друге извјештаче и субјекте су црногорска пустошења дубровачке територије. Има случајева да Даниловићи од Дубровчана траже барут и олово за одбрану од Црногораца којима је пљачка била дјелатно занимање, а по мојим истраживањима у архивима Боке и уносна “индустрија“, јер је упљачкана стока продавана даље у приморју у значајним извозним лукама Рисну, Новоме, Котору, Будви. Оно што је најдетаљније освјетљено је дјеловање новских пиратских група у пуном опсегу њихова дјеловања на мору /Понта Оштра- Превлака – Витаљина – галија/. Требињска села и житељи помињу се у опсегу Попова, Шуме, Површи и Зубаца. Помињу се Бобани и бобанска села. Љубомир, путем турских властодржаца и трговца Јовановића. Готово све регије у Херцеговини.