„Што је патријарх међу владикама то је Прво београдско певачко друштво међу српским хоровима!“, растумачио је једном приликом владика будимски Данило.
То је заиста најтачнија поредба првенста у српској хорској хијерархији и наjбржа оријентација о значају ове културне установе српског народа уопште. Послије Матице српске и Народног музеја Прво београдско певачко друштво је трећа најзначајнија српска културна установа. Прво београдско певачко друштво је основано далеке 1853. године у Београду, а на славу Светог Василија Великог, која је касније усвојена као Крсна слава друштва.
Било је то јануарске празничне ноћи у дому Милана Миловука, младог Србина, правника и музичког педагога, рођеног у Пешти. Миловук је био први хоровођа Београдског певачког друштва. Касније су његовом катедром умјетничког руководиоца управљала најзначајнија имена српске музике и српског компоновања – Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Стеван Ст. Мокрањац, Даворин Јенко, Станислав Бинички,…
Данас хор предводи једна Рускиња, рођена у Петрограду, а школована на петроградском државном конзерваторијуму „Римски Корсаков“, госпођа Светлана Вилић. Хор је 2018. навршио својих 165. година успјешног умјетничког рада и постојања, а и данас је највиши представник српске културе у свијету и међу словенским народима. Тим поводом разговарали смо о историји друштва, његовом значају и потребама, присјетили се његових почетака и знамења, те најзначајнијих савремених наступа.
Током сусрета питао сам госпођу Светлану да ли савремени хор изводи химну коју му је 1903. године написао српски пјесник Алекса Шантић, а у славу тада 50.-огодишњице рада и постојања. Рекла ми је да никада није чула за ову химну и да она никада није дириговала на Шантићеве стихове. То нас је покренуло да истражимо пребогату архиву овог друштва и пронађему свечану Шантићеву пјесму, а која је усвојена као званична химна Првог београдског певачког друштва.
Друго знамење Хора била је његова званична застава, везена у злату и сребру у Бечу, а као поклон српске краљице Наталије Обреновић. Овај свечани стјег најстаријег српског хора поцјепали су нацисти приликом окупације Београда у Другом свјетском рату. Застава никада није обновљена, али су сачувани Шантићеви стихови писани за музику коју је компоновао Стеван Ст. Мокрањац. Уз мало труда и воље пронашли смо овај нотни запис и стихове.
Горан Лучић
Алекса Шантић (1903.)
Заиграјте срца жива, Једном жељом рода свог, Што Авала давно снива, Нека благи даде Бог! Као звона Васкрс-дана, Која вером дижу нас, Нек` одјекне про Балкана, Српске славе бурни глас! Боже! Боже! Боже! Ти си од векова, Челичио српски над, Благослови повековни, Труд и рад! Благослови песму, Нови пој, Да слободу свуда јави, Браћи свој! Тамо где се чује клетва, Са Косова жалосног, И са Дрине и Неретве, Све до мора Јадранског! Заиграјте срца жива, Једном жељом рода свог, Што Авала давно снива, Нека благи даде Бог! Као звона Васкрс-дана, Која вером дижу нас, Нек` одјекне про Балкана, Српске славе бурни глас!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
