ГОРАН Ж. КОМАР: Требињско – Новски свештенички род Аврамовића

  • Читуља ове свештеничке фамилије из Требесина код Херцег – Новог, коју сам штампао у два наврата, сачувана је у збирци која броји више десетина оваквих књижица малог формата које све припадају 18. вијеку, и почетку 19. вијека.  И површни поглед на ову читуљу показује да је свештеник Саво Накићеновић у своме дјелу ”Бока” сасвим тачно, без претјеривања, означио број свештеника и калуђера из ове породице, на близу тридесет.

О Аврамовићима је историчар С. Накићеновић дознао да припадају ономе елементу становништва Требесина које је досељено у Морејском рату. Заиста, у земљишним књигама са почетка 18. вијека, јављају се значајни земљопосједници из ове породице, са ознаком у Бадоеровој књизи ”нови становник”.
На територијалном опсегу Драчевице, Аврамовићи стоје још у селу Горњи Сасовићи, али и Ораховцу, дубље у заливу, гдје су се, такође, традиционално бавили свештеничким позивом.
Ова се свештеничка фамилија помиње у једној синђелији коју је владика Саватије Љубибратић издао попу Николи, сину попа Дуке Аврамовића 1712. године, казујући како је ово стара свештеничка фамилија.
Најзнаменитији међу свештеницима Аврамовићима био је архимандрит отац Леонтије, савински игуман из прве половице 18. вијека, којега је његов манастир и његова српска општина предлагала за архијереја Српске православне цркве у Далмацији и Боки, након коначнога прогона митрополита далматинског и бокешког Стефана Љубибратића (1725) У вези с тим, желим скренути пажњу на један савински документ из почетка тридесетих година, који сам објавио у прегледу манастирске историје и у којему се помиње избор архимандрита Леонтија. Истовремено, братство скреће пажњу на кандидатуру, у ужем кругу, извјесног бившег савинског калуђера Лаврентија који је, заправо, наступио као кандидат задарске надбискупије: ‘’… и пређашње писмо које нам је писао протопоп Димитрије Керчка и прочи от Далмације и нами и комунитати ва Купе, да ми нађемо овамо онога који би био достоин возити на степен архијерејства, и ми с совјетом капетана и суђа избрасмо измежду себе два брата који би били достојни за такво дјело, за које смо вам дали и писмо наше, да заиного познати не хоћемо и от инијех монастира точију от нашего монастира.’’
Како је видљиво из овога одломка, савинско братство, сходно тражењу протопопа Димитрије, нуди два сопствена кандидата који су достојни, одбијајући другачије рјешење. До избора, као што је познато, није дошло, и тек ће 1750. архимандрит Симеон (Кончаревић), у Дужима, бити устоличен за далматинског епископа. Но, углед оца Леонтија и углед и снага његовог манастира, дали су могућност да се његова кандидатура снажно брани.
Ко су били остали знаменити пострижници и калуђери у манастиру Савина? У манастиру је на дажности настојатеља стајао и Иларион Аврамовић из Требесина који се упокојио 1766. године и чији се ручни крст, према обавјештењу попа Сава Накићеновића, чува у манастирској збирци. У Савини је живио и Стефан Аврамовић који је умро 1806. године. Он је желио и остао ђаконом за читав живот а много је учинио за манастирска добра. Управо његовим настојањем уређена је црква Светога Апостола Томе у Требесину, како и стоји на натпису изнад врата. Овај је требесињски ђакон састављач једне читуље, велике историјске вриједности, требињских епископа и требињских и савинских калуђера која се чува у Савини. По свему судећи, овај је савински ђакон имао послушање у бризи за манастирску архиву. Не може бити без озбиљног разлога његово учешће у једној арбитражи пред млетачким судом половином 18. вијека, а поводом спора између Котора и Пераста око посједа опатије Светога Ђорђа. Скупа са калуђером оцем Арсенијем (Вуичиним) из манастира Милешева, ђакон Стфеан је позиван на суд за потврди аутентичност печата милешевског манастира на једном кривотвореном документу.

ФОТО: Горан Ж. Комар

Први свештеник из требесињског рода Аврамовића који је живио у Требесину је поп Дука. Oн је уписан у млетачку земљишну књигу израђену 1690., и имао је четири члана обитељи, два кампа и четрдесет тиволија земље, као и виноград. У половици вијека, јавља се у ноти од соли фамилија попа Николе са четрнаест укућана. Поп Никола је био државни парох у требесињско – сушћепанској парохији, а до 1772. фамилија је увећана за два члана. У томе часу парох у Требесину био је Јевто Аврамовић. Поп Никола је имао синове Јована, свештеника, и ђакона Аврама и попа Јована. Нота од 1777. године укључује већ попа Јована са четрнаест чланова, али је парох у ова два села и даље поп Јевто. Занимљиво је да је у 1789. години, државни парох у Требесину поп Петар Јовановић. Већ 1790., па до конца вијека ту је поп Александар Аврамовић који је рукоположен од Светог Петра Цетињског.
Отац Никола Аврамовић администрирао је парохију Требесинско – сушћепанску и он је поменут у опоруци госпође Горде Мариновић, кћерке покојнога Митра Науковића, а жене Мијата Мариновића из Сушћепана..
У вријеме нове велике акције за враћање епископије у Далмацију и Боку, у средини четрдесетих година 18. вијека, у вријеме када у Млецима дела топаљски посланик Марко Мирковић, Јово Николин Аврамовић био је члан управе топаљске општине.
На концу 18. вијека овдје, у Савини, живио је и калуђер Партеније Аврамовић који је умро у години пропасти Венеције, 1797. Високи монашки чин носио је и архимандрит Георгије Аврамовић. Отац Георгије је био тврдошки архимандрит, прије досељења Аврамовића у Драчевицу.
Из Требесина бијаше и савински калуђер Теодосије Аврамовић који је поменут у Општем листу тврдошко – савинском. Отац Јоаникије (Јанићије) Аврамовић, такође из ове породице бијаше савинским архимандритом. Он је рођен 1831., а школовао се у Задру и Шибенику. Он се најприје запопио, а потом примио монашки чин. Служио је у Рисну и у паштровским манастирима а 1870., постаде настојатељем савинским, а потом и игуманом. Упамћен је као вјешт пјевач.
Дужaн сам, накратко, размотрити још нешто што се у старој литератури јављало као могућа дилема, а везано за род Аврамовића из Требесина. Сачуван је један документ из 1725. године који је потписао калуђер Леонтије из манастира Савина. Овај отац Леонтије потписао се као ‘’Леонтије Рајович’’. Документ сам објавио у збирци ћирилских докумената трију бокешких комунитади под влашћу Венеције сачуваних у новскоме Архиву. Документ је значајан и због тога што говори о дјелатности, отвореној и несметаној самога владике Стефана у Боки, а током 1725. године, владика Стефан би, према официјелној слици, већ стајао далеко, у прогонству. Отац Леонтије пише неком млетачком званичнику, могуће провидуру, и казује: ”Предражајши мој господине и пријатељу прељубљени; Примисмо Ваш частни лист, веома бисмо рад испунити заповјед преузвишеног господара, ма нам забрањују наше преше, господин владика бјеше спреман, да пође у Рисан,али приђе господин каваљер Паликућа молећи од стране Божије, да сутра приђемо, колико господин владика, толико ми на Топлу,…” Даље отац Леонтије навјештава могућност одазивања владике у првој прилици, првога четвртка. Писмо је датирано 21. августа 1725. Овдје је потпуно сигурно да је потписник овога писма преводиоцу за илирски (српски) језик Пијетру Фонтани био управо архимандрит Леонтије Аврамовић. Нашу напрегнуту пажњу привукло је његово потписивање ‘’Рајович’’. Ми данас знамо да је архимандрит Леонтије, скупа са калуђером Никанором (Рајовићем), као представник Боке Которске, учествовао на великој скупштини православног свештенства у Бенковцу 1731. године. Овој скупштини присуствовало је двадесет и два посланика из територијалног опсега провинције Далмације и Боке. Поп Саво Накићеновић чак каже, на темељу писања великог црквеног писца Никодима Милаша у његовоме дјелу ‘’Списи из историје далматинско – истријског владичанства’’ како су латински писци, нападајући оца Леонтија, називали га ‘’Никанор’’. Леонтије Аврамовић биће одређен за кандидата за архијереја у Далмацији, Дубровнику и Боки 1735., онако како је тражила бенковачка скупштина четири године раније. Он се, свакако, у то вријеме замјерио католичкој надбискупији у Задру. Ова значајна слупштина одржана је у Бенковцу на предлог оца Симеона Кончаревића, а њено одржавање одобрио је генерални провидур Себастијан Вендрамин, који је касније подржавао захтијеве српскога свештенства за избор сопственог епископа. Задарски надбискуп Већентије оптуживао је поводом кључних одлука овога сабора ураво архимандрита Леонтија како је два пута боравио у Русији, тамо задобио чин, донио књиге и новац за себе.
Зна се, такође, да је отац Леонтије, скупа са владиком Стефаном, 1723. године, исплатио један заклад митрополита херцеговачког Герасима. Наводи се и податак да је отац Георгије, највјероватније Аврамовић, у својству душког архимандрита, 1719. године предао српском патријарху Мојсеју оставштину митрополита Герасима.
Архамандрит Леонтије био је блиски сарадник прогнаног владике Стефана. У једноме уговору манастира Савина и Драгутина и Ника Магазиновића из 1725., којим Магазиновићи залажу баштине на Ђурђевом брду, Савина је заступана по оцу архимандриту Леонтију и владици хаџи Стефану Љубибратићу. Заиста, отац Леонтије је непрестано уз владику којему над главом виси одлука Средишње млетачке власти о прогону. Вјероватно је да је отац Леонтије, у свакоме погледу, представљао избор самога владике Стефана, не би ли га овај Требињац и Требесињанин наслиједио на епископском трону Далмације и Боке.
Кроз читави 18. вијек Аврамовићи се помињу као требињски и савински калуђери и игумани. По значају који су остварили кроз два вијека њихове бокешке историје, као и броју свештеника, са њима се не може поредити ни једно бокешко братство.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар