ГЛАСОМ БОГУ И СРПСКОМ РОДУ: Шантићева пјесма – химна Првог београдског певачког друштва

  • “Што је патријарх међу владикама то је Прво београдско певачко друштво међу српским хоровима!”, растумачио је једном приликом владика будимски Данило.

То је заиста најтачнија поредба првенста у српској хорској хијерархији и наjбржа оријентација о значају ове културне установе српског народа уопште.  Послије Матице српске и Народног музеја Прво београдско певачко друштво је трећа најзначајнија српска културна установа. Прво београдско певачко друштво је основано далеке 1853. године у Београду, а на славу Светог Василија Великог, која је касније усвојена као Крсна слава друштва.

Било је то јануарске празничне ноћи у дому Милана Миловука, младог Србина, правника и музичког педагога, рођеног у Пешти.  Миловук је био први хоровођа Београдског певачког друштва. Касније су његовом катедром умјетничког руководиоца управљала најзначајнија имена српске музике и српског компоновања – Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Стеван Ст. Мокрањац, Даворин Јенко, Станислав Бинички,…

Данас хор предводи једна Рускиња, рођена у Петрограду, а школована на петроградском државном конзерваторијуму “Римски Корсаков”, госпођа Светлана Вилић. Хор је 2018. навршио својих 165. година успјешног умјетничког рада и постојања, а и данас је највиши представник српске културе у свијету и међу словенским народима. Тим поводом разговарали смо о историји друштва, његовом значају и потребама, присјетили се његових почетака и знамења, те најзначајнијих савремених наступа.

Током сусрета питао сам госпођу Светлану да ли савремени хор изводи химну коју му је 1903. године написао српски пјесник Алекса Шантић, а у славу тада 50.-огодишњице рада и постојања. Рекла ми је да никада није чула за ову химну и да она никада није дириговала на Шантићеве стихове. То нас је покренуло да истражимо пребогату архиву овог друштва и пронађему свечану Шантићеву пјесму, а која је усвојена као званична химна Првог београдског певачког друштва.

Друго знамење Хора била је његова званична застава, везена у злату и сребру у Бечу, а као поклон српске краљице Наталије Обреновић. Овај свечани стјег најстаријег српског хора поцјепали су нацисти приликом окупације Београда у Другом свјетском рату.  Застава никада није обновљена, али су сачувани Шантићеви стихови писани за музику коју је компоновао Стеван Ст. Мокрањац. Уз мало труда и воље пронашли смо овај нотни запис и стихове.

Горан Лучић

 

Алекса Шантић (1903.)

Заиграјте срца жива,
Једном жељом рода свог,
Што Авала давно снива,
Нека благи даде Бог!
Као звона Васкрс-дана,
Која вером дижу нас,
Нек` одјекне про Балкана,
Српске славе бурни глас!
Боже! Боже! Боже!
Ти си од векова,
Челичио српски над,
Благослови повековни,
Труд и рад!
Благослови песму,
Нови пој,
Да слободу свуда јави,
Браћи свој!
Тамо где се чује клетва,
Са Косова жалосног,
И са Дрине и Неретве,
Све до мора Јадранског!
Заиграјте срца жива,
Једном жељом рода свог,
Што Авала давно снива,
Нека благи даде Бог!
Као звона Васкрс-дана,
Која вером дижу нас,
Нек` одјекне про Балкана,
Српске славе бурни глас!

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар