Цар, како он одмиља назива медведа, стајао је наспрам њега, а он уместо да побегне, извадио је фотоапарат и овековечио фасцинанту сцену – мрког медведа како се пропиње на обронцима планине Бјелашнице.

„Нисам се препао. Једноставно, такве ситуације годинама уназад су моја свакодневница, само сам сада успео да останем прибран и да то све фотографишем“, испричао је за „ЕуроБлиц“ Томислав, који је од ове дивље животиње стајао удаљен двадесетак метара.

Присећајући се свега, говори нам да је седео на пропланку, када је испред себе видео медведа.

Погледали су, наставља Томислав, један у другога, а онда се ова дивља животиња попела на две задње ноге.

Тако то обично раде медведи, објашњава наш саговорик, када се осете угороженима.

„За мене су они као домаће животиње. Гатачка Бјелашница је право станиште медведа, дивљих свиња, коза“, каже Томислав, који је запослен као ловочувар у Удружењу ловаца и риболоваца „Врањача“ Гацко, те додаје да се први пут с овом животињом сусрео пре десетак година.

И тада је покушао да га фотографише, али је медвед био много бржи од блица фотоапарата.

„Све се десило док сам седео на планини Баба, односно на њеном највишем врху Ђед. Кроз двоглед сам посматрао околину, а онда сам у једном моменту приметио да се иза мене нешто мрда. Окренуо сам се и угледао медведа, који је био удаљен неких 50 метара. Подигао сам руке и покушао да извадим фотоапарат, а он се препао, окренуо и почео да бежи. Нисам могао да верујем да је баш толико брз“, присетио се Томислав.

Не крије да се и он препао и узбудио због целе ове сцене, али да му је пажњу више одвлачила чињеница да медведи, упркос својој тежини и изгледу трче тако брзо.

Томислав се бави и ловом. Додуше, у лов никада не носи пушку, већ иде са ловачким псима. До сада је каже уловио свега две-три дивље свиње.

ЕуроБлиц