• Постаје више него очигледно да ће у блиском периоду који је пред нама бити много изненађења и озбиљних изазова, како у међународној арени тако и у региону, што значи и у нашем дворишту.

Ако се раније није дало наслутити да ће појачана реторика гласноговорника супротстављених сила довести и до конкретних и озбиљних међусобних мера а тиме и до озбиљне нестабилности, сада је само довољно пратити догађаје који то потврђују нижући се убрзано на спирали глобалне нестабилности. Догађаји који следе су последица дуго планираних активности о чему сам недавно писао најављујући директну и отворену  конфронтацију великих сила које су колико јуче једне друге слаткоречиво називале „пријатељима” и ”партнерима“ (више о томе: “Година изазова за Србе и свет у целини” – Јован Н. Шиповац, http://castotadzbine.rs/126.html).

Енглези и Американци, односно њихова тврда струја са јастребовима проистеклим из хладног рата који већ деценијама утичу на спољну политику обе државе,  (зовимо их у даљем тексту ”Атлантисти”)  нису спорни у својим подлим, подстрекивачким и освајачким намерама усмереним према Русији, што је на жалост постала већ доказана историјска константа.  Зато је разумљив њихов актуелни покушај да као и у 2. Светском рату зарад сопствених интереса увуку Немачку у сукоб са Русима (јер Атлантисти не желе да сопствене људске ресурсе претворе у топовско месо) а тиме и са целом Европском унијом обзиром да је Немачка на њеном челу.  Знајући да је ЕУ „германски пројекат” Атлантисти желе да окретањем Немаца ка Истоку хомогенизују и онај део држава старе Европе на које они немају потпуни утицај и које се и даље колебају, како би и њих потпуно окренули против Руса, на бази обавезе заједничког наступа и усклађивања спољне политике земаља ЕУ. С друге стране Пољаци, делом Украјинци, Литванци, Летонци, делом скандинавске земље и други, укључујући и наше непосредне суседе, дакле сви они који се налазе дуж ”санитарног кордона” нису такође спорни у свом будућем наступу према Русима.  Немајући сопствену већ следећи атлантистичку политику, за очекивање је да ће баш те земље бити „најгласније“ у ширењу панике и наводне угрожености, осносно у својој острашћености и осуди руске стране. Због тога ће и бити прве на удару Русије као најистуреније односно као оне земље где су већ инсталирани ракетни системи и заједничке НАТО снаге.

За нас у Србији пуно међусобно усаглашавање атлантистичке и германске политике значи веома озбиљну, сложену и додатну опасност јер би тиме дошло до понављања старог обрасца на терену – именовања православних Словена као заједничког непријатеља. Иако су и сами подељани између ЕУ и Русије  Бугарима се ни овај пут с наше стране не би смело веровати, али на жалост, за разлику од периода од пре седам и по деценија, ни значајном делу Украјинаца који су већ довољно инструисани и задојени мржњом према Москви, и због Крима и због Донбаса.

Решавање нашег националног питања зависи поред руско-америчких, руско-турских и од поменутих руско-немачких односа у Европи. Руси и Немци су упућени једни на друге и невероватно економски и енергетски компатибилни, а у случају озбиљне конфронтације обе стране би биле на губитку, док би им с друге стране сарадња, разумевање и подела интереса уз заједнички координирани наступ на кризним жариштима Европе (Украјина и Балкан) и избацивање енглеско-америчког утицаја, донели вишеструке добитке. Наравано, највећи фактор одвраћања могуће погубне политике Немачке (која послушно следи Атлантисте који их гурају у сукоб са Русима у коме не могу победити) је сам немачки народ и немачка привреда. Зато је могуће да након озбиљних заоштравања која ће уследити дође до унутрашњег притиска на власт од стране народа у циљу избегавања сукоба са Русима и поврата земље фашизму, и да потом последично дође до промене политике, самосталног спољнополитичког наступа, и окретања Немачке ка Истоку. Тако за нас Србе, ко зна по који пут у историји, фактор време постаје кључан услов нашег опстанка, јер би се у случају отопљавања односа великих сила одмах смањио садашњи притисак и поново „помешале карте“ у нашем региону, отварајући тиме нови простор за праведнија и дуготрајнија решења националних питања на Балкану.

Србији је једноставно (поред преко потребног времена да значајно ојача и буде боље спремна за евентуални сукоб),  потребна и бар једна јака европска земља као савезник, или, ако не као потпуни савезник, (што тренутно звучи превише оптимистички), онда бар као поуздан партнер. Логично би било да то буде Француска која нам је и била до деведесетих година велики историјски савезник, али на жалост Француска сувише лута у својој глобалној спољној политици, доследно на терену радећи у корист наших непријатеља, а против интереса Срба. При том је и превише везана за амерички утицај, заокупљена је унутрашњим питањима и усклађивањем вођења ЕУ политике покушавајући да значајније узме бар део  лидерства од Немачке.  Италија и Шпанија које би могле да се ставе на нашу страну нису довољно јаке и њихов глас нема толику тежину а обе при томе имају велике унутрашње проблеме, поред економских, Шпанија и са сепаратизмом Каталоније, што нам посредно, свакако помаже.

Ако рачунамо да су Руси успели кроз сарадњу са Сиријом, Ираном а посебно кроз развој односа са Турском кроз велике заједничке пројекте да додатно ојачају односе са муслиманима, можемо сматрати да би утицај будуће турске политике на Балкан могао бити нешто повољнији за нас. Утицај Руса на Турску да контролишу и утичу на активности екстремних политичара и радикалних фактора у Сарајеву би за нас био посебно важан, како не би истовремено дошло до отварања више фронтова јер нам је и проблем са Албанцима, односно онима који стоје иза њих, више него довољан.  Нада за делимичну промену турске политике на Балкану није само енергетски црноморски гасни ток и најављана руска испорука система С400 (чиме Турци у пуном формату постају регионална сила) већ и посебно осетљива ситуација у којој се Турска налази разапета између фронта с Курдима у Сирији, унутрашњих питања, и могуће конфронтације са атлантистима у  оквиру своје улоге у НАТО-у. Британци то на нашу жалост добро знају и зато повећавају свој ионако велик утицај на Сарајево, користећи додатно и утицај њиховог савезника Саудијске Арабије која је традиционани ривал Турској, и која преко радикалних вахабија врши значајан утицај на саму власт у Сарајеву.

Уколико Немци уђу у озбиљан конфликт с Русима а посебно ако буду следили и Трампову економску политику против Кине (што ће Америка и Енглеска сигурно тражити од Европе и њених савезника у НАТО пакту), то ће додатно ојачати и онако јаку руско-кинеску сарадњу и одлучност за сукоб до краја са Атлантистима и ЕУ, тако да нама (ако не желимо да будемо против наше браће) остаје само један излаз а то је потпуна промена евроунијатског правца и окретање евроазијској опцији. У случају ако хоћемо да преживимо на крају овог сложеног процеса у чију завршну фазу улазимо с пролећем 2018., с циљем да останемо и слободни, и независни, и у „једном комаду“.  Наравно, подразумева се да нећемо као црногорска власт да издамо себе, своју земљу, своје претке и своје највеће савезнике, следећи погубну политику непријатеља на штету Русије и нашег сопственог народа.

Јасно је свима да ће то бити веома тешко спровести у пракси и да ћемо се суочити са пуно безбедносних ризика, али зато није и немогуће, јер је суштина у промени свести нашег народа и прихватању реалности која нам се намеће а то је чињеница да је стигао крај са политиком балансирања и покушаја седења на две столице. Први корак је да разумемо да ћемо уз много изазова и уз неопходну чврсту подршку савезника променом наше политике бити у прилици да се ослободимо западних „букагија“ под којима смо већ дуго, иако мислимо и даље да смо слободни. С једне стране у реду је и разумно у недостатку снаге куповати време и не радити ништа (не потписивати споразуме, не уводити  санкције Русима, не бранити инвестиције Кинезима итд.) али није у реду давати стално уступке Западу на рачун српских националних интереса и чекати да те тлачитељи и окупатори доведу у ситуацију да нема више излаза, а да си пре томе дао све што су тражили. С друге стране, једини прави израз пуне слободе је да можеш слободно самостално да бираш (и сама власт и појединац али и цео народ на реферндуму) шта хоћеш а шта нећеш, односно с ким хоћеш а с ким нећеш.

Некад је народ и његово мишљење због свог става велики проблем самим властима а некад је то у зависности од сплета историјских околности огромна предност, подршка и спасоносни излаз из ситуације у којој се земља и сама власт налазе. Али само у случају ако се снага народа искористи на прави начин, и у правом тренутку кад је прилика за то, а никако да се народ злоупотреби јер би то била потпуна национална катастрофа. Наша предност је што овај пут имамо два огромна савезника, Русију која је 1991., 1992., 1995. и 1999. кад нам је највише требала била слаба а данас је и моћна и јака и чврсто са нама, као и Кину која је такође пре три  деценије била слаба а данас је највећа светска сила у многим областима а ми смо јој као и Русима најзначајнији стратешки партнер у региону. Имамо и велику предност што су ова два наша савезника дубоко ушла на Балкан, а при томе су међусобно главни савезници и партнери у сукобу који им предстоји са Атлантистима.

Наше је да сада будемо мудрији него икад и да подигнемо улог толико високо да су Косово и Метохија и Република Српска црвена линије испод којих нећемо ићи (по мени лично ништа мање није црвена линија ни српска Црна Гора и наш народ тамо) и да нашим савезницима јасно кажемо шта нам треба од њих како би били спремни да идемо с њима до краја, а не да обећавамо и даље и једној и другој страни (да не кажем да их лажемо) па да се на крају процеса (јер ни Руси ни Кинези не могу бити већи Срби од Срба) догоди да Кинези добију као компромис за неутралност да преко Балкана уђу дубље у Европу а да Руси ”пусте” Косово за признање Крима, како наши непријатељи прижељкују да ће се десити.

Зато никада није лако међу Србима и на трусном Балкану бити велики државник, за разлику од великог политичара што се ипак лакше постаје, Цена велике моћи, подршке народа и свих преузетих полуга власти (ко год да је српски лидер) може дођи на наплату када дође историјски тренутак да се од вођа тражи вансеријска мудрост, храброст па и лична жртва. Да резимирам, велика су искушења поново пред нама и „надрљали смо“ зисигурно сагледавајући објективно ситуацију у којој се налазимо и имајући у виду број и снагу наших непријатеља. Међутим, исто тако знам да ће нам и овај пут као много пута у историји, слога, одлучност и чврста вера бити водиља и све што нам је потребно на нашем путу ка слободи и победи, наравно само само у случају ако претходно направимо правилан избор. Без обзира на искушења која су пред нама знам и да се нећемо лако дати окупаторима, ако нам је до части, образа и слободе за коју смо се толико пута борили, и за коју ћемо се сигурно и даље борити.

Јован Н. Шиповац