Ове стихове Алексе Шантића  говорио је, као пролог, г. Атанасије Шола на забави коју је приредило 19. децембра 1902. српско пјевачко друштво Гусле у Мостару у корист пострадалих Невесињаца.

Лако ти је погодити, друже,
Ране љуте што нам душу муте.
Знаш ли оно легло соколова,
Знаш ли она поља од покоља,
Што ‘но су их крвљу благодарном
Натапала прса од јунака,
Мушка прса слободна горштака?
Знаш ли земљу, гдје ‘но за крст часни,
За крст часни и слободу драгу
Леже кости заточника храбрих?
Знаш ли тамо оно мјесто славно,
Знаш ли, брате, Невесиње равно?
Тамо браћа у невољи цвиле:
Мрачна чела поникнула ником,
Следила се срца у јунака,
Следиле се душе у јунака,
Јер невоља опасала јака:
Зла година и зли јаничари,
Кроз кошеве празне вјетар дува,
Глад се цери, мученике мјери,
Окива их веригама љутим,
Соколима лака ломи крила,
Да нам земља остане без крилâ;
Соколове са гнијезда гони,
Да нам земља соколова нема,
Отаџбина да проплаче љуто,
Да оплаче заточнике драге
Српске славе и имена српског;
Небо наше да звијезда нема,
Вјера наша да извора нема;
Црни врани да загракћу црно
Над гробницом нашега уздања…

Браћо! Сестре! Очеви! О, људи!
Ако вам је српско име свето,
Ако вам је домовина драга,
Ако знате шта је суза мајке,
О, не дајте да нам тешки гријех
Дом окаља и притисне душу!
О, на дајте да кости отаца
Прокуну нас из гробова својих!
О, не дајте да уздахну на нас
Оне чисте, оне српске душе,
Они диви, Обилићи живи,
Што су роду вијекове дуге,
Као света луча са небеса,
Свијетлили у дубокој ноћи,
И ступали, у крви од рана,
На сусреће васкрснога дана.
Дајте, браћо, помоћи им дајте.
Не помоћи, само дуг им дајте!
Они за род и живот су дали –
Крвљу својом по стотину пута
Топили су стазе и богазе;
Умирали по стотину пута,
Остављали куће и огњишта
И свој стијег дижући високо
На крваву ступали Голготу,
да васкрсно засвијетли сунце,
да огрије сужње и невољне,
Да нестане оних љутих рана,
Љутих рана од Косова дана…

Дајте, браћо, помоћи им дајте!
Не помоћи, само дуг им дајте!
То вас моли она тужна суза
На икони светитеља Саве;
То нам зборе гробови отаца
И крв света што је негда пала
На жртвеник свијетле слободе;
То нам зборе тамнице дубоке,
Гдје су оно у мучењу дугом
Дивни борци, један до другога,
Праштали се с душама витешким;
То нам збори кандило што гори
Пред ћивотом Василије светог;
То нас моли анђео што цвили
На дверима нашијех олтара;
То нас моли крв, братство и вјера,
Сузе, муке Отаџбине драге
И све душе што их јади гуше…

Извор: Слободна Херцеговина