• У свечаној сали Старог двора у српској престоници 24. марта 2022. године одржан је научни скуп Дубровник и Београд некад и сад у организацији Удружења Наука и друштво. Портал Слободна Херцеговина ће у неколико наставака пренијети кључне поруке учесника овог научног скупа.

Фото: Велимир Маринковић (pixabay.com); Трифко Ћоровић

Један од организатора скупа „Београд и Дубровник – Некад и сад“  проф. др Драган Симеуновић је истакао да постоји тајна веза између два града и да Београђани никад нису крили своју љубав према Дубровнику, који нису доживљавали као неко обично туристичко мјесто, већ као нешто узвишено нагињујући се његовој отмјености.

– То је осјетио и славни Дубровчанин колико и Београђанин, Матија Бан када је записао да гашење дубровачке аутентичне књижевности, тог дивног бисерја којим се многи радо ките, па и ми, те 1806. године није био крај слободног словенског духа каквог је вијековима оличавао Дубровник, већ његова трансформација у израз слободе на другом јужном словенском простору у тада ослобођеном Београду – рекао је Симеуновић.

Цар Душан доградио љепоту Дубровника

Он је истакао да је мудри Карађорђе ангажујући Доситеја Обрадовића дао велики допринос да се дух просвећености пресели у Београд.

– Тако су још за вријеме Првог српског устанка отворене 33 школе, од тога и једна средња. Сусједној Угарској требали су вијекови да то постигну – рекао је Симеуновић.

Проф др Драган Симеуновић (фото: Трифко Ћоровић)

Он је навео податак да је у анкети прије десетак година која је спроведена претежено међу интелектуалцима чак 45% испитаника рекло да је Дубровник некада био српски град.

– То не треба тумачити тако да се мислило да је припадао ма којој српској држави, већ да су његово становништво и дух били довољно и српски да би као такви могли бити препознати. Још мање би се то могло тумачити некаквом жељом за територијалним присвајањем Дубровника. Уосталом, посебност и љепоту овог града је доградио наш највећи српски владар, цар Душан, поклонивши му Пељешац и тако потврдио значај и сјај дубровачке аутономности којој се дивио колико и Дубровчани њему. Ако је ико од Срба могао да освоји Дубровник мачем то је онда био он. Насупрот томе он се неспутано освајачком чашћу приклонио томе граду. Каснији владари углавном нису имали такав однос према Дубровнику, можда и зато што нису били тако велики ни тако умни – рекао је Симеуновић и додао да Дубровник никада од дванаестог вијека није изгубио своју словенску душу нити свијест о словинству.

Наполеон угасио  политичку посебност

– Плаћао је Дубровник данак и харач разним завојевачима, али је у њему увијек било толико мудрости и воље за слободом да је опстајао као браник словенске историје и културе. И када је страшни освајач Наполеон ставио шапу на њега и занавијек поништио његову државност, није му могао одузети ни словенску ни културну посебност. Управо кроз словенску посебност Дубровник је био јачи од тог и свих будућих освајача који су хтјели да се оките њиме као истинским драгуљем коме је тешко наћи културно-историјског премца у нашем духовном позорју.

Симеуновић је истакао да је доминантна црта хришћанства Дубровника неспорно римокатоличка, исто колико је његово становништво махом поријеклом херцеговачко-далматинско.

– Ватикан је умио препознати значај Дубровника за хришћанску цивилизацију и увијек га је помагао. Толеранција која је припадала свакој републици учинила је да СПЦ заживи и добије своја права у познијим временима. Строжија етничка диоба Дубровчана доћи ће тек у 19. вијеку када се рађају нације. Од времена када је Наполеон узео Дубровнику слободу и формално политичку посебност Дубровник је никада више није повратио. Остао је вјечна тврђава своје културе и величанствене историје.

Трагање за новим  идентитетом

Симеуновић је истакао да су се о Дубровник оргијешили и краљ Александар и југословенски комунисти кад му, као ни Далмацији, нису дали аутономију која је Дубровнику увијек била неопходна попут ваздуха.

– Разоружан у посебности Дубровник ће се више окретати општостима трагајући за својим новим идентитетом. Изазови и искушења која су такорећи непрекидно стајали наспрам његовог идентитета, а којима се тако успјешно вијековима одупирао, постали су претешко бреме за дубровачка плећа, што се убрзо одразило у слабљењу научне мисли и културе. На сцену нововјековног Дубровника наступила је национална политика, а са њом и неумитне подјеле. Да данас сагледамо и постојаност и метаморфозе Дубровника могу нам помоћи само научно знање и објективна критичност сагледавања прошлости, а никако у томе нам не могу бити од користи острашћени политички погледи у сложене историјске дубине каква је и дубровачка – закључио је Симеуновић.

Трифко Ћоровић / Српско коло 74.