• Разговор са др Дејаном Антићем, доцентом Филозофског факултета Универзитета у Нишу поводом православног празника Сретење Господње и Дана државности Републике Србије

• Поштовани господине Антићу, да ли нам можете рећи зашто се 15. фебруар обележава као Дан државности Републике Србије?

– Значај тога датума за српски народ је вишеструк. Као православни народ, Срби 15. фебруара прослављају хришћански празник Сретење Господње – успомену на дан када је Пресвета Богородица први пут, четрдесет дана по Христовом рођењу, увела Богомладенца  Христа у јерусалимски храм ради посвећења Богу. Поред верског, празник Сретење Господње за Србе има велики историјски значај, јер су 14. фебруара 1804. године на збору у Орашцу код Аранђеловца народни главари и старешине из тадашње крагујевачке и београдске нахије одлучили да подигну устанак против дахијске страховладе, а потом и против османске власти. Пламен борбе који су тог фебруара у Марићевића Јарузи српски устаници предвођени Карађорђем упалили, после успешних војничких победа на Иванковцу, Мишару, Делиграду, преточен је у велику Српску револуцију, како је ову појаву дефинисао немачки историчар Леополд фон Ранке. На Сретење 1804. године започела је борба за национално ослобођење и уједињење Срба, коју нажалост, због бројних геополитичких препрека и изазова у XIX, али и пропуштених прилика и заблуда у XX веку, потомци Карађорђевих и Милошевих устаника нису довршили. Ипак, ако верској и војно-историјској димензији значаја празника придружимо и чињеницу да је о Сретењу Господњем 1835. године Велика народна скупштина у Крагујевцу усвојила први Устав Кнежевине Србије – Сретењски устав, онда можемо говорити и о правно-политичком и културолошком значају овог празника, и смемо с разлогом рећи да 15. фебруар представља један од најважнијих датума у модерној српској историји. Дан када као народ обележавамо постављање темеља државности и уставности модерне српске државе.

• Због чега, када говорите о важности овог празника, инсистирате на термину „модеран“ и употребљавате квалификације: „у модерној српској историји“ или „модерна српска држава“ ?

– Истицање овог термина је неопходно не би ли се сачувала историјска свест о томе да српска државност не почиње са Српском револуцијом, Карађорђевом или Милошевом Србијом. Да будемо прецизнији, и Карађорђе и Милош жртвовали су све што су имали у освајању слободе. Карађорђе је на олтар отаџбине положио и своју главу. Милош је каткад сабљом, а каткад политичким тактом и дипломатијом отимао од Стамбола један по један атрибут државности за свој народ. Али за разлику од многих европских народа који су конституисали своје државе током XVIII и XIX столећа, корени српског самодржавља датирају још из времена раног средњег века. Средњевековна српска држава свој највећи процват доживљава у доба династије Немањића, када владарска идеологија ове династије добија практичну државотворну форму. За немањићком државом у културолошком и духовном смислу није заостајала ни држава српских деспота Лазаревића и Бранковића. Најезда Османлија зауставила је развој српских земаља, али није затрла идеју државности која преживљава захваљујући српској цркви и народној традицији све до XIX века, када васкрсава у Орашцу и Такову оружјем шумадијских устаника. Према томе, неспорна је чињеница да су Срби народ са многовековном државотворном традицијом.

• Какав је био карактер Сретењског устава из 1835. године?

– Доношењу Сретењског устава претходила је побуна једног броја угледних народних старешина у Кнежевини Србији који су тражили сазивање народне скупштине и доношење акта којим би се спречила самовоља и ограничила власт кнеза Милоша Обреновића. На челу буне у јануару 1835. године нашао се кнез Милета Радојковић по коме је ова „демонстрација народног незадовољства“ добила име Милетина буна. Услед притиска незадовољних народних главара кнез Милош је пристао да изда тражени документ и посао састављања истог поверио је свом секретару Димитрију Давидовићу. Користећи као узор француска и белгијска највиша државна правна акта Давидовић је одговорио задатку и начинио тражени устав.

Када је реч о правном карактеру, први устав Кнежевине Србије усвојен на Сретење Господње 1835. године предвиђао је поделу власти на законодавну, извршну и судску. Према његовим уставним одредбама власт су у вазалној Кнежевини чинили кнез, државни совјет (данас би то била влада) и народна скупштина. Извршну власт су делили кнез и државни совјет. Сретењски устав је заправо представљао израз народне воље за укидање феудалних окова и институција, гушење аутократске владавине и националну еманципацију народа. Њиме је гарантовано постојање независног судства, право на неприкосновеност личности, на законито суђење, на слободу кретања, право на избор занимања, равноправност грађана итд. Због тога што су правоснажношћу овог државног акта Кнежевине Србије укинути ропство и феудализам, а бројне његове одредбе биле у складу чак и са данашњим грађанским вредностима, доношење Сретењског устава је наишло на осуду великих апсолутистичких сила, пре свега Османског царства, Аустрије и Русије. Услед спољнополитичког притиска кнез Милош је био приморан да, непуна два месеца после његовог доношења, укине први српски устав. Без обзира на одлуку о укидању, не можемо и не смемо занемарити истину да су Срби међу првим народима у Европи, имали највиши правни акт који је по многим својим одредбама испуњавао савремене демократске стандарде.

• Поменули сте да борба за ослобођење српског народа коју су започели Карађорђе и Милош није довршена. На чему темељите такво мишљење?

– На чињеници да се и два века после Српске револуције (1804-1835)  добар део српског етничког бића налази под туђинском влашћу или окупацијом. Деветнаести век био је век борбе за слободу и уједињење српског народа. Прилика за стварање државе Србије у њеним природним етничким границама прокоцкана је 1918. године, када је проглашена Југославија – што је била велика заблуда српске политичке и интелектуалне елите тога времена. Концепт националног уједињења због којег се гинуло и умирало од 1804. године, олако је жртвован ради уласка у југословенску маглу. У тој тмини само су Срби били одани интегралном југословенству, док су Хрвати и Словенци љубоморно чували свој идентитет и национално име.

Нажалост, ни искуство из Другог светског рата није помогло српском народу да се опамети. Након стравичних злочина које су над њим починили нацисти и „југословенска браћа“, српски народ постао је таоц још једне накарадне идеологије: „братства-јединства“. Оно што Србима није отето и на штету урађено у рату, титоисти су учинили у миру. Национализовали су њихову имовину, забранили повратак протеранима са КиМ, посредством политичког инжињеринга креирали су вештачке нације: црногорску и македонску. Етнички простор Срба намерно су разбили и парцелисали авнојевским границама. СР Србију су додатно раздробили стварањем АП Косово и Војводина. Због политичког опортунизма индиректно су подстицали албански иридентизам у Старој Србији. Било је то доба када је велики број Срба – политичких неистомишљеника ликвидиран или је завршио на Голом отоку. Време када се стимулисало стварање политичких (неканонских) цркава на штету српске, када је српски језик проглашаван српско-хрватским, када су уставним амандманима из 1968, и Уставом из 1974. године „меке“ федералне границе зацементиране тако да је српски народ раздробљен у више република изгубио могућност деловања као јединствена нација и силом закона постао мањина у деловима савезне државе. Накарадна федерализација земље и обесправљеност Срба у титовој Југославији била је темељ политичког раздора, који је кулминирао покушајем сецесионизма „југословенских народа и народности“, што је довело до крвавог грађанског рата (1991-1995) и Нато агресије 1999. године.

• Да ли је и у којој мери данас српски народ успео да очува тековине Карађорђеве и Милошеве борбе?

– Иако је у оба светска рата био на исправној страни, подневши небројене жртве, велике западне силе, а ни историја нису миловали српски народ. Да ли разлог томе треба тражити у припадности источно-православној цивилизацији чији се вредносни систем коси са концептом неолибералног западног поретка показаће време. Како год, очување тековина Карађорђеве и Милошеве борбе је данас тежак и компликован посао јер је српски народ на Балкану суочен са бројним искушењима. Имате територију Косова и Метохије која се формално налази под контролом међународних снага, а у пракси клизи ка Великој Албанији. Србима у Црној Гори, иако су кључан етнички фактор у тој земљи, оспорава се право на партиципацију у политичком животу и власти, као да се ради о грађанима другог реда. Осим тога, многима од њих ускраћено је право на црногорско држављанства иако су рођени у Црној Гори или имају неспорно порекло.

У Републици Српској су Срби изложени  бруталној политици десрбизације и унитаризације БиХ коју уз подршку евроатлантских земаља спроводи политичко Сарајево. Број Срба у Федерацији БиХ сведен је на минимум. Исти је случај са Србима у Северној Македонији чија су верска права и слободе потпуно угушена, а њихова улога у тамошњем друштву и политици доведена до испод минимума. И у самој Србији појединци промовишу наратив о „геноцидности“ српског народа, позивајући државне власти да се одрекну националног имена, Косова и Метохије, Републике Српске и својих сународника из региона.

Све су то изазови и проблеми са којима се данас суочавају потомци шумадијских устаника. Али упркос недаћама које су их задесиле, и свим врстама притисака које и дан-данас трпи српски национални корпус на Балкану, велики број грађана Србије, нарочито омладине, гнуша се издаје и аутодеструктивних тонова појединаца, и чврсто стоји на становишту да се тековине Карађорђеве и Милошеве борбе морају поштовати. Ако ни због чега другог оно зато што је историјско искуство показало да су слобода и демократија најузвишеније српске вредности.

Т. Ћоровић