12 ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА У БЕОГРАДУ: Живо свједочанство о доброчинству Луке Ћеловића Требињца

  • Београд ће бити истинска престоница и велеград док у њему буду стасавали знаменити и велики људи. Све најљепше што наша земља роди и одгоји, на крају се како-тако стиче у бијели Београд, као природну и државну средицу наше земље и народа.

А оно што се на београдским училиштима и трговима украси успјехом и славом, то Београду у слави и припада! Тако је било, тако ће и бити.

Данас је у Београду по први пут организована градска туристичка тура “12 знаменитих Херцеговаца у Београду”, уприличена као поклон Београђанима од Удружења туристичких водича Србије, а поводом Свјетског Дана туристичких водича. Имао сам част да отворим – прву стазу Херцеговаца у Београду – и као Херцеговац и као аутор ове туристичке путање.

Како су дошли у Београд, гдје су и како живјели, на којим мјестима вољели боравити, како им је престони Београд пружао велике прилике и како су му се они захвално одужили. Лука Ћеловић Требињац је до данас највећи добротвор првог српског универзитета, први је уредио градски парк у Београду и први у њему засадио украсне руже. Др Нико Миљанић је оснивач Медицинског факултета у Београду и први предавач анатомије на Београдском универзитету, први је установио и болницу за сиромашне и немоћне у славу Светог Василија Острошког, први покренуо и надгледао градњу споменика захвалности Француској и њеном народу, а за указану љубав и окриље српској сирочади и ђацима током Великог рата.

Архимандрит Нићифор Дучић први је написао историју Српске православне цркве, основао Српску читаоницу у Паризу и постао велики задужбинар Српске академије наука и београдске богословије. Алекса Шантић је написао прву званично изабрану химну Србије, а Јован Дучић је Краљевини Југославији поклонио велелепну вилу у Будимпешти у којој и данас службује српска амбасада. Мустафа Голубић је примио највиша српска знамења за храброст и пожртвовање, а у Београду је задњи пут погледао небо…

И тако редом, цијела једна Херцеговина кроз Београд.

Иначе, ово је била само једна од неколико тематских градских тура које су организоване од туристичких водича из Београда. Грађани су могли да крену и у разгледање Земуна, Врачарског платоа, да истраже историју и занимљивости Новог гробља – као музеја на отвореном, те Ђерам пијаце и Нушићевог Београда.

Одзив грађана је био лијеп захваљујући како повољном времену тако и доброј медијској оглашености. Све градске туре најављене су у програму Радио-телевизији Србије, на београдским инфо-порталима, а опширан текст пренијела је и Политика.

Стаза Херцеговаца завршена је код споменика Алексе Шантића на Калемегдану, а једна заједничка фотографија направљена је за успомену на овај дан.

Потом је услиједила и награда за мене. Пришла ми је једна ликом и ставом племенита Београђанка и пожељела да ми нешто исприча.

– Знате, не знам колико можете бити свесни величине и доброчинства Луке Ћеловића Требињца, али ево ако може нека Вам послужи и ово моје породично предање. Ја сам Ангелина Ђокић, дипломирани технолог и магистар хемије, живим у Београду. Још у време Краљевине Србије мој деда Милош Николић уписао се на студије фармације у Загребу. Но, негде средином студија, породица је запала у проблеме и он је остао без потребног новца. Морао је напустити студије и вратити се у Београд. Почео је да ради како би породица преживела. Било му је много тешко као и целој његовој породици, јер имао је силну жељу за образовањем. Jедан од тих његових нежељених послова био је и да наплаћује возне карте у београдском превозу, то јест да цепка билете. И како то већ живот уреди, неком приликом срео је Луку Ћеловића Требињца, а кога није познавао.

Са госпођом Ангелином Ђокић

 

Видевши необично племенитог младића да цепка возне карте, Лука се заинтересовао за њега. Ко је, одакле је, чији је?! Када је сазнао за случај да је морао напустити студије фармације у Загребу, позвао је мога деду на разговор. Понудио му је новац за довршетак студија, са условом да студије фармације мора привести крају, а дуг вратити тако што ће када постане новчано стабилан финансирати школовање неког даровитог српског студента који нема новца. Деда је испунио Лукин завет, дипломирао је фармацију у Загребу, вратио се у Србију и у Прокупљу отворио апотеку. Испунио је и други део завета, платио је школовање једном сиромашном српском студенту. Ето, колико је био велики Лука Ћеловић Требињац. Он је за мене први знаменити Херцеговац и дошла сам данас најпре због њега. Хвала Вам што сте га поменули.

ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: 12 3наменитих Херцеговаца у Београду: Живо свједочанство о доброчинству Луке Ћеловића Требињца

Оставите коментар