Снимак епископа пакрачко-славонског Јована из 2019. године настао током представљања Института за савремену историју са сједиштем у Београду, а у оквиру програма који у Загребу редовно организује Српско-културно друштво “Просвјета”, појединци су свјесно и плански злоупотребили зарад сопствених политикантских циљева. Оно што посебно забрињава јесте сазнање да су тако злоупотребљену изјаву потпуно некритички пренели поједини медији и на српском етничком простору. Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” директор Музеја жртава геноцида из Београда Дејан Ристић.
Foto: Printscreen/Youtube/Jutarnji Program TV Happy
Он појашњава да је епископ Јован, који је и предсједник Управног одбора Музеја жртава геноцида, том приликом као и током читавог низа година раније само указао на постојање једне малобројне, али по свом дјеловању штетном по српске националне интересе, веома опасне групе појединаца који су прије неколико година покушали да успоставе, како је појаснио, античињенични парадржавни наратив у области културе сјећања на све жртве геноцида које је над њима починила НДХ.
ГЛАС: Ко је чинио ту групу коју је он тада прозвао?
РИСТИЋ: Из само њима знаних разлога та скупина “дилетаната”, како је њихове претходнике још у своје време означио отац српске критичке историографије архимандрит Иларион, свесно је злоупотребила израелског историчара др Гидеона Грајфа који се никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату. Истурајући га у јавност као своју перјаницу, а сами се вешто кријући, они су вођени својим темељним незнањем и невешто прикривеним политичким амбицијама начинили огромну штету историјској науци, а понајвише српским националним интересима. Свима онима који су чули шта је 2019. године изјавио епископ Јован потпуно је јасно да је говорио искључиво о појединим ненаучним ставовима доктора Грајфа. Активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске, та група је на време уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована. Музеј, али и не само он, наставља да прати деловање тих појединаца и правовремено реагује превенирајући и ублажавајући последице њихових штетних поступака. Јасно је, наравно, да сви заједно посебну пажњу посвећујемо особи која је саму себе прогласила координатором активности те фанатизоване групице. Иако та особа, као и њени све малобројнији и најзагриженији следбеници и данас покушавају да ревитализују ревизионистичке и античињеничне тврдње, којима се угрожава историјска истина у вези са страдањем припадника нашег народа на подручју НДХ, њихово деловање је временом потпуно потиснуто на маргине где му је и место.
ГЛАС: Како гледате на то што је ова његова изјава баш у овом тренутку извучена из нафталина и објављена? Шта је био крајњи циљ?
РИСТИЋ: Могући одговор на то питање одвео би нас на склиско и непоуздано поље претпоставки и нагађања. Уколико бих, међутим, на основу свог професионалног искуства покушао да понудим могући одговор онда би се он кретао у правцу тога да Србија и Српска по први пут након много година коначно јавно, одлучно, континуирано и синхронизовано делују на пољу културе сећања на српске жртве Другог светског рата, а посебно у сфери сећања на српске жртве геноцида почињеног над њима од стране НДХ. Такав, за многе неочекивани и нежељени, замајац у области културе сећања сам по себи и сасвим очекивано изазива снажне отпоре у оним срединама и друштвеним групама које деценијама негирају, минимизирају/преувеличавају и фалсификују историјску појаву страдања стотина хиљада српских цивила током Другог светског рата. И да не буде забуне. Многи неупућени ће као из топа рећи да такви отпори стижу понајпре из Загреба, Сарајева и других политичких центара. Ми, из Музеја жртава геноцида, указаћемо, међутим, да вешто прикривена, али зато веома реална опасност вреба и у самом Београду, Бањалуци и још неким српским градовима.
Меморијални центар
ГЛАС: Како гледате на најављену градњу меморијалних центара у Градини и Београду посвећених јасеновачким жртвама?
РИСТИЋ: Још од свог оснивања 1992. Музеј жртава геноцида је законом овлашћена установа чији је један од приоритетних задатака идентификација жртава Другог светског рата који су на дан 6. априла 1941. године били држављани Југославије. У онлајн претраживој бази која се налази на званичној интернет страници музеја тренутно се налазе подаци за чак око 670.000 до сада идентификованих жртава. То нипошто није ни приближно коначан број жртава, али је онај који је за сада непобитно идентификован и доказан. Он, нажалост, може бити само знатно већи. Музеј поздравља одлуку влада Србије и Српске да се приступи изградњи два меморијална центра посвећена јасеновачким жртвама, у Доњој Градини и у Београду. Са друге стране, свима је потпуно јасно, и то можемо закључити и на основу искустава у другим државама, а овде пре свега мислим на Израел, да није реално очекивати да се идентификују и попишу апсолутно све жртве једног оружаног сукоба, камоли светског рата, али да је то подухват који се никада не завршава.
ГЛАС: Можете ли појаснити?
РИСТИЋ: Као пример тога навешћу поразну чињеницу да је прво обележје јасеновачким жртвама, након вишедеценијских отпора, у престоном Београду постављено тек 2022. године и то на личну иницијативу председника Републике Александра Вучића, на чијој изради и дефинисању је био ангажован тим стручњака нашег музеја. Такође, многе је, али не и нас у музеју, непријатно изненадило недавно рушење спомен-плоче на Обали јасеновачких жртава коју је, као што сам претходно то већ нагласио, свечано у Београду 2022. године открио председник Србије. Индикативно је и то да се поновно појављивање те, до сада већ толико пута рециклиране изјаве епископа Јована, временски поклопило управо са рушењем и оштећењем споменуте спомен-плоче што је, за стручни тим Музеја жртава геноцида, нажалост био догађај који се могао предвидети. Она је брзом интервенцијом надлежних обновљена и враћена на своје место, али остаје оправдана бојазан да ће се у не тако далеком интервалу опет наћи на мети истих оних којима смета садржај текста уклесаног на њој. Немали број њих, на нашу срамоту, налази се у и Београду.
ГЛАС: Како је могуће да о систему концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу двије стране, српска и хрватска, имају толико различита мишљења?
РИСТИЋ: Приликом постављања оваквог питања, а посебно приликом пружања могућег одговора на њега, и ви и ја морамо да будемо веома одговорни и прецизни. Дакле, незнатне су разлике у српској и хрватској научној заједници када говоримо о тој болној теми. Јасне разлике, међутим, постоје у сфери публицистике и псеудоисторије, као и у делу јавности који није преовлађујући, али је зато на моменте веома бучан, а повремено и отворено агресиван. Верујем да је свима на овим просторима потпуно јасно да одговоре на питања из прошлости једино могу да пруже професионални историчари, а не публицисти, новинари, разноразни шарлатани и самопрокламовани стручњаци. Историчари то могу и морају да учине, али је претходно потребно да универзитети на свеукупном српском етничком простору коначно почну да школују уско специјализоване стручњаке у области историјске науке који би читаву своју научну каријеру посветили управо истраживању и документовању страдања припадника нашег народа на подручју Југославије у Другом светском рату, а посебно на територији НДХ на којој је почињен геноцид над Србима. Стварни и симболични почетак тог процеса биће означен првом одбраном доктората о Јасеновцу на неком од укупно шест српских државних универзитета – Београд, Нови Сад, Ниш, Косовска Митровица, Бањалука, Источно Сарајево. Тај подухват, а под овим мислим на први докторат о Јасеновцу, српски народ чека још од 1945. године. Верујем да ћете се сагласити са мном да је то бескрајно тужна и за све нас поразна чињеница.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
