•  Све чешће размишљам о срећи, оној обичној, људској, свакодневној, оној срећи на коју свако има право. Питам се : Зашто често заборављамо, не знамо или не стижемо да будемо срећни или бар радосни? Како се то срећа губи у мору  дневних обавеза,занемарује због конкретних циљева, условљава видљивим резултатима и афирмацијом средине или се просто сматра немогућом у свакодневници балканске материјалне и моралне биједе?

У трци за свакодневним обавезама и борби за пуку егзистенцију често заборављамо да будемо срећни. На лудом Балкану, гдје већина поштеног свијета једва преживљава, права је умјетност бити задовољан и миран, а то су главни услови за срећу. Како је уопште могуће не бити фрустриран  сазнањем да нам  више од пола плате одлази на рачуне? Да немамо за зимовања и љетовања, да морамо водити рачуна да купујемо јефтинију храну или само једне ципеле? Већи дио плате потрошимо у првих десет дана, а онда се преосталих двадесет довијамо како знамо и умијемо? Материјалне ствари свакако нису услов за срећу, али јесу предуслов за  унутрашњи мир. Лако је заправо говорити да срећа не зависи од материјалног онима који су материјално обезбијеђени. Неимаштина ипак ствара велике бриге и страх од сутрашњице. Страх је највећи непријатељ среће јер не може бити срећан онај који је у страху. Тешко је сачувати животну радост у сулудој брзини живота коју намеће 21. вијек. Опет, без животне радости ни неке друге ствари не значе ништа.

Врло битно је разликовати срећу од задовољства или радости живљења. Срећа је сувише интензивна да би била трајна и обично је везана за неке посебне тренутке у нашим животима који нису тако чести и нису свакодневица. Немогуће је бити стално срећан, али је потребно не бити стално или често несрећан. На трагу оваквих размишљања саслушала сам једну од емисија из циклуса Агапе гдје је гост био чувени психотерапеут и један од највећих познавалаца људске душе Владета Јеротић. Допало ми се његово размишљање о радости живота која, за разлику од среће, може бити трајна категорија. По Јеротићевом мишљењу, у хришћанском контексту појам радости је везан за радост васкрсења, на којој се хришћанска наука углавном и темељи. Потпуна срећа на земљи не постоји, као што не постоји ни рај, па је у хришћанству патња неодвојиви дио овоземаљског живота и често неопходан степеник у духовном усавршавању.

Како онда сачувати у себи радост живота коју има , чини ми се, свако дијете које се безазлено смије, игра и радује и нема појма о мукама овог свијета? Како бити радостан упркос свему и када нам се чини да нема много разлога за то? Сви кажу – срећа је у малим стварима, али некада имамо толико реалних проблема да нам мале ствари нису довољне или нису видљиве. Једна помало духовита пословица каже : „ Срећа је добро здравље и лоше памћење“. Велики филозоф Шопенхауер има слиичну мисао : „ Здравље толико надмашује сва остала добра да је здрав просјак заиста срећнији од болесног краља“. Тачно је да је за срећу свакако неопходно добро здравље, али ријетко нас изнутра испуни само то сазнање да смо здрави. Moжда је то незахвално од нас, али је тако. Такође, тачно је да је за срећу потребно лоше памћење јер ако дуго памтимо  ружне ствари и не можемо да опростимо, тешко можемо бити срећни. Психолози кажу да је срећа могућа само у садашњости јер прошлост непромјењива, а будућност непредвидива. Потпуна неизвјесност сутрашњице је оно што највише плаши човјека на овим просторима јер су послови несигурни, а будућност не може никако да се планира.

За осјећај среће или радости живљења  неопходно  је  хармонија која долази изнутра, али  и споља. Није лако бити испуњен ако стагнираш на послу, немаш среће у љубави или примјећујеш да су твоја пријатељства површна.Тад често почињеш да се преиспитујеш, губиш самопоуздање, постајеш тужан или депресиван. За мене је сасвим неприхватљива теза да наша срећа зависи само од нас и наших погледа  на  живот.

Човјек је биће заједнице, а не усамљена јединка! Његова срећа је увијек условљена и оним другим за кога је везан , емотивно или духовно. Свако од нас се огледа у оном другом као у огледалу, огледа и допуњује. То је необично важно. Срећа са самим собом је себична срећа, зато и није потпуна. Довољна је можда онима који су емотивно сиромашни.Друго име за одсуство среће је празнина. Сви који су несрећни осјеећају празнину у себи, бесмисао свега, очај. Зато је најпотпунија и највећи извор среће љубав у свим њеним облицима.

Интересантно је да човјек највеће задовољство налази у пажњи и бризи  о другима, као да тиме остварује своју мисију на земљи. Родитељство је зато велика и посебна ствар, често и највећа срећа. Љубав нас једина  уздиже изнад смртног и пролазног,чини да у тренутку додирнемо вјечност и превазиђемо себе. Само ако нас неко воли и прихвата онакве какви јесмо, ми смо у стању да постанемо бољи него  што мислимо да можемо бити. За све у животу потребна је јака мотивација, а љубав највише мотивише и тјера нас да чинимо чуда.Но, мало је љубави у свијету, као што је мало и свега  другог што је добро.Љубав тражи жртву и одрицање, а људи често нису спремни на то. Зато је усамљеност највећа бољка модерног доба. Нико више није спреман никог да трпи, ничег да се одриче, ни за шта да се жртвује. Људи постају усамљене и изоловане јединке које трче за новцем , а послије напорног радног дана враћају се својој самоћи. Парадоксално -тамо гдје је више материјалног обиља, више је  духовног сиромаштва.

Има ли човјек  данас, у  времену хаоса и несигурности, шансу да сачува радост живота и досегне просјечну људску срећу? Ако има, у чему се она састоји? Можда понајприје у вјери, мирењу са несталношћу свега око нас и његовању једне посебне „ лудости“ у нама. „ Права лудост“ је овај свијет не доживјети озбиљно.

Шекспир на једном мјесту каже :“ Више  волим лудост која ме радује од искуства које ме растужује“. Доживјети живот као игру, представу са неслућеним обртима и могућностима једини је начин да останемо нормални и сачувамо радост живљења. На крају Хесеовог романа Степски вук у симболичном  магичном позоришту, гдје се Хари суочава са собом, Моцарт му каже: „ Треба да живите, да научите да се смијате. Треба да се навикнете да слушате радио- музику живота (…) треба да прихватите хумор живота“.

ДАРКА ДЕРЕТИЋ