Фалсификовање догађаја из Другог свјетског рата постао је један од начина сатанизовања српског народа на просторима данашње Босне и Херцеговине. Геноцид над Србима у НДХ најчешће се пређуткује или се не означава као геноцид, а одмазде српских устаника над породицама усташа и њихових сарадника, настоји се уздићи у ранг геноцида.
Пише: Борис Радаковић
Свакако да одмазда није оправдање за злочине над усташким породицама, али исто тако не може се посматрати као геноцид. Нажалост, термин геноцида данас је један од најзлоупотребљенијих термина на просторима бивше Југославије, на свим странама завађених југословенских народа. У овом тексту обратићемо пажњу на подручје Дабра код Стоца: „Dabar je zajednički naziv za sva naseljena mjesta i druge lokalitete koji se nalaze na Dabarskom polju. Dabarsko polje nalazi se oko 15 kilometara istočno od Stoca i okruženo je s više brda i planina. Dugo je oko 21, a široko od 1,5 do 2,5 kilometra a na njegovim obrubima tokom prošlih vremena formirala su se naseljena mjesta.“ Данас то подручје чини општину Берковићи и припада Републици Српској.
На сајту Исламске заједнице Муфтијство Мостарско у тексту под називом „Genocid nad muslimanima Dabra“, између осталог пише да се: „Završne genocidne aktivnosti desile su se početkom Drugog svjetskog rata, odnosno 25.avgusta 1941.godine.“ Дакле, аутор поменутог текста повезује српске устанке против окупационе власти, одлазак муслимана у Турску током аустро-угарске окупационе власти и стање у Краљевини СХС/Југославији, са одмаздом српских устаника 1941. године у „геноцидне активности“. Наводи и да су Срби били угрожени од усташа и да су формирали устаничке одреде, али прећуткује да напомене да су и муслимани дали значајан допринос Геноциду над Србима у НДХ. О муслиманским жртвама пише:
„Muđutim, to nije dan oslobađanja muslimanskog stanovništva već njihovog uništenja koje će rezultirati velikm žrtvama, progonom, pljačkom, silovanjima žena i djevojaka, najbestijalnijim vidovima ubijanja kao što je zapaljivanje sijena natrpanog u dimije žena, paljenje stoga sijena oko koga su svezani ljudi, žene i djeca, paljenje kuća u kojima su zatvorili narod, klanje, i sl. Ove metode svojstvene su četničkoj ideologiji bez obzira što u ovome periodu, po nekim istraživačima, nije bilo zvaničnih četničkih jedinica. Ovo je bila ‘ dobra prilika’, koja je iskorištena, da se prostor Berkovića, a kasnije za nekoliko dana i preostala naseljena mjesta Dabarskog polja ‘očiste’ od muslimana.“
Укупно у селима Дабарског поља, према аутору поменутог текста, страдало је око 188 муслимана: „U ovome pokolju nedužnog civilnog stanovništva iz Hatelja ubijeno je 17 osoba iz porodica Nurko, iz Klečka 23 osobe iz porodica Beća, Đulepa 20 osoba, Jaganjaca 27, Jašarevića 20, Šarića 8, Zubovića 3, Avdića 1 i Pejkovića 2. Iz Kljenca je ubijeno 10 Čustovića, Jakupovića 5 i Novakovića 12. Iz Kubatovine je ubijeno dvoje Kurtovića, iz Suzine 37 Čama i iz Strupića jedna osoba iz porodice Buzaljko.“ Овом броју страдалих муслимана додаје још „28 osoba koje su pripadale vojnim formacijama.“, али не каже којим су то формацијама припадале те особе. Тај податак налазимо у документима „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ насталим крајем и након Другог свјетског рата. У тим документима сазнајемо:
„Одмах послије капитулације бивше југословенске војске, властодршци тз. ‘Независне државе Хрватске’ почели су нагло формирати усташке организације на читавој својој територији.“ Усташе на подручју Дабра предводио је „Џулепа Осман, земљорадник из Дабра“. Ове усташе су у току јуна 1941. године поубијале у селу Хатељима „општина Дабар, срез Столачки 64 лица. Убијали су само српски живаљ. Нису имали сажаљења и самилости ни према дјеци, женама, старцима, болеснима и изнемоглима. Све сељаке Србе, које би у даном моменту нашли, усташе би их поубијали.“
У чију кућу би ушли, усташе су ливкидирали све живо, а затим односили све што је вриједно или се могло искористити. Једног дана у јуну 1941. године, између 20 и 30 усташа дошло је у кући Биберевић Трипа: „Убили су старјешину куће, Трипу, старца од 80 год., жену му Цвијету, 2 сина: Ђуру и Николу, 3 снахе: Аницу, Мару и Дивну и 9 дјеце, унучади. Том приликом опљачкали су у готовом новцу 700.000. Дин., покучанство, одјела, вино, ракију, 9 ком. крупне стоке, 2 коња, жито, маст и стоћну храну.“ Тако је било и у другим домаћинствима ликвидираних Срба у Хатељима, а опљачкано је „93 домаћинства, извршили 5 паљевина кућа-зграда, порушили или оштетили већи број кућа, ограда и извршили сећу шуме.“
Све усташе нису препознате по имену и презимену, али они који јесу су слиједећи: „Јашаревић Осман, Чорић Марко, Шљака Џафер, Бједић Мујо, Џулеп Смајо, Ћупина Шериф, Бећо Авдо, Бећо Адем, Бећо Бајро, Бећо Машо, Шаћир Ибро, Чаме Адем и Јагањац Амза.“
Ако упоредимо страдале цивиле муслимане, примјећујемо да је највише страдалих из породица Чама, Бећа, Ђулепа, Јагањаца, Јашаревића итд. То нам говори да су највише страдале породице из којих су били усташки злочинци и да је то злочин из освете, а никако злочин геноцида. Ако би искрено радили на помирењу и разјашњавању крвавих догађаја из прошлости, не би смјели ништа прећуткивати. Крваво коло херцеговачко којег су повели усташе, повукло је и чланове њихових породица, а да нам се оно више не понови потребно је чињеницама погледати у очи.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
