• Млађе генерације мало знају кроз какве је патње прошао наш народ у Првом светском рату. Једна од страшнијих ствари су концентрациони логори, посебно они који су се налазили у Добоју и Араду.

  

У својој анти – српској хистерији Аустро – Угарска је осмислила, разрадила и  основала у Добоју 1915. године  први концентрациони логор у Европи. Идеју логора је конципирала интелектуална политичка елита и злочиначка власт Аустро – Угарске монархије и реализовала је заједно са својим сатрапима Хрватима а дјелимично и муслиманима. Концепт злочиначких логора стравичних размера, усавршиле су касније Хитлерова Немачка и Независна држава Хрватска, додајући им гасне коморе. Континуитет логора настављен је и у рату 1991-95, а најпознатији су Лора,  Дретељ и Тарчин…

Најважнији циљ Аустро- Угарске је био уништити и по могућности потпуно истријебити српско становништво, прије свега уз границу са Србијом, Црном Гором и у централној Босни. Тиме би се ,,коначно ријешило српско питање” и елиминисао ,,реметилачки” фактор у Босни и Херцеговини, а онда би се лакше наставило даље. Овај паклени план свјесно је ишао на потпуно истребљење једног народа и испуњава све услове касније донете Конвенције УН о геноциду.

Још прије почетка рата прецизно су планирана средства сатирања српског народа а то су прије свега: депортације, смештање и ликвидација у логоре смрти ( Добој је смјештен на идеалном мјесту у централној Босни и на раскрсници путева и највећи је логор у БиХ ); мучење глађу и жеђу; пријеки судови и пресуде по кратком поступку, вјешање угледних људи; прогони и интернације; тамничење; различита убиства; јавно понижавање; паљење кућа; отимање сточног фонда; уништавање привреде и затирање свих националних обиљежја…

Осим Добоја народ је интерниран још у логоре: у Бихаћу, Броду, Плетерници, Мелсдорфу, Шопорњаку и Араду…

У  Добојском логору су заточеници смештени у некадашње неочишћене и загађене коњске штале, у најнехигијанскије могуће услове, где су морени глађу и жеђу, мучени на различите начине, изнуривани су тешким

пословима, а све са јединим циљем да оболе и умру. Посебно је била страшна зима 1915 године, када је за неколико месеци уморено преко пет хиљада лица. Било је дана када је умирало по сто људи, једног дана у љето 2016 године умрло је 106 заробљеника. Дјеца углавном нису ни евидетирана, али се процењује да их је умрло више од хиљаду. У априлу 2016 наступио је прави помор деце, само у том мјесецу умрло је 643. Дјецу су најчешће одвајали од мајки и слали у логор Шопорњак.

Језива је била слика полузатрпаних лешева у колективним ракама. Када је нестало мјеста у Добојском гробљу, власт је основала ново велико гробље испод села Придјела. Та два гробља народ често назива ,,Видом босанско-херцеговачких Срба”. Они малобројни који су успели да преживе интернирани су у друге логоре, најчешће у Арад, где су углавном и скончали.

Кроз логор у Добоју  је из Босне и Херцеговине прошло од 27.  децембра 1915. године, када jе стигао први конвој са 600 интернираних лица, до 5. јула 1917. године 16.673 мушкараца и 16.966 жена. Ако се томе додају војници и народ из Србије и Црне Горе, онда тај број достиже 45.791.

Само великом муком и приљжношћу Војислава Богићевића из Тузле сачувани су следећи подаци о броју умрлих : из Гацка 174, Требиња 239, Билеће 47, Фоче 196, Сарајева 362, Рогатица 525… Људи су најчешће обољевали од колере и тифуса а умирали од глади, батињања и мрцварења. Једна жена је напримјер за седам дана изгубила је шестеро дјеце и полудјела је после тога.

Само помњање ријечи Србија, у било ком контексту, било је довољно за пријеки суд и вјешала. У том погледу војска је добила посебну Наредбу, која јој даје неограничено право на ликвидацију невиних људи. Катаклизма је захватила један поштен и недужан народ, који је само пре четрдесет година скинуо с врата турски петовјековни јарам. Знајући све горе наведено дјелује много тужно и ружно кад данас чујемо ријечи о ,,цивилизованој” Аустрији и Мађарској.

Међутим и у таквим тешким условима гневне људе није напуштао понос. Жене обично пљувају аусто –угарске официре и војнике, мушкарци на вјешалима често кличу Србији, краљу Петру и слободи. Прота Видо Прежанин из Требиња на вјешалима прориче пропаст Аустрије и кличе Србији.

Перо Слијепчевић је записао ово :,,Стање у Араду било је страшно, а у Добоју ужасно. Добој је био гробница нашег света”.

А како је изгледала та гробница најбоље је описао Владимир Ћоровићу у својој ,,Црној књизи”. Ови људи су такво стање поредили са Дантеовим паклом. Радило се дакле о колективном умирању српског народа, које је ставила себи у задатак влада Аустро-Угарске монархије још прије рата, како би једном заувек сломила и уништила сваки српски отпор и убила у њему за сва времена свако  национално осећање.

Један од преживјелих логораша прота Славко Трнинић, чим је стигла слобода покренуо је иницијативу да се Добојским мученицима подигне споменик захвалности и Спомен – црква. Овај племенити подухват народ Добоја, Босне и Херцеговине и Војводине је од срца разумио и објеручке прихватио. Идеју је подржала и Народна влада у Сарајеву, којом је тада председавао Атанасије Шола. Свечано освећење Спомен-цркве и Спомен – костурнице обављено је у присуству великог броја вјерника осамнаестог септембра 1938 године.

Логор у Добоју је најбољи пример једног језивог ,,модерног, цивилизованог ” варварства, који је иза себе оставио један насилнички царски аустријско -угарски режим, који је Босном и Херцеговином харао читавих четрдесет година. Дијелим у потпуности мишљење других људи, да наследнице Аустро – Угарске, Аустрија и Мађарска морају бити одговорне и изведене кад – тад пред суд правде, за помор и тешке последице пажљиво планираног геноцида који су припадници њихових снага извршили над српским народом у првом свјетском рату.

Светозар Црногорац