• Само 5 дана пре изрицања другостепене пресуде Радовану Караџићу, 20.000 километара даље његово име певушено је пре једног крвавог масакра.

Цели свет су обишли снимци како у новозеландском градићу Крајстчерчу, Брентон Тарант слушајући песму „Караџићу води Србе своје“ креће у крвави поход и у две џамије убија 49 људи а 20 рањава.

Страна антисрпска медијска машинерија, подржана нашим издајничким медијима попут Блица и Курира на челу, искористила је овај масакр као ни један до сада.

Цео свет су обишли наслови попут „Срби кад не убијају-опет убијају“, редали су се наслови како је великосрпско лудило омамило нападача који је пустио српску песму, на оквирима написао имена Лазара Хребељановића, Милоша Обилића и Марка Миљанова, све са ћирилицом, те узео пушку и запутио се да направи крвави масакр.

Овај масакр на Новом Зеланду је још један нискобуџетни филм страних обавештајних служби, првенствено енглеских јер су ово њихове методе које имају за циљ да свету покажу како је православље опасније од исламског фундаментализма. Дошло је крајње је време да ми Срби отворимо очи и почнемо да размишљамо својом главом. Овакви нискобуџетни филмови се више не гледају ни у некој јефтиној кафани на Ибарској магистрали.

Ово су врло озбиљне ствари које су директно уперене према опстанку српског народа. У тренуцима велике најезде миграната на наша вековна огњишта, овакви исценирани инциденти широм света имају за циљ да утару пут на којем ће се сви они окренути директно против православља под изговором освете или одбране.

Прву епизоду овог нискобуџетног филма које су закухале стране обавештајне службе имали смо прилике да гледамо још 2011. године, када је Брејвик на Норвешком острву убио 77 људи и након тога изјавио како је на њега утицала идеологија режима Слободана Милошевића. Након Брејвиковог масакра пронађен је манифест писан на енглеском језику у којем је Брејвик посветио читава поглавља управо о Радовану Караџићу, часном крсташу и европском ратном хероју. Дакле, све ово су докази да је то урадила једна те иста група људи, која има за циљ да константно сатанизује Србе и српски народ. Створени су сви услови и за трећу епизоду…

Није случајно за овај масакр одабран Нови Зеланд, исто као што и за Брејвиков масакр није случајно одабрана Норвешка. Запитајте се због чега се овај масакр није десио нпр. у Америци? Одговор је једноставан, из разлога што би нападачи у Америци као и у већини земаља света за овакав масакр добили доживотну робију, негде чак и смртну казну. Свесно су одабране земље у којима је закон либералан, а починиоци су одмах ухапшени. Брејвик је за убиство 77 особа добио 24 године затвора. Брентон ће за овај масакр добити неку сличну казну. Обојица леже у затвору који више личи на хотел са 5 звездица, а по изласку их очекује бјанко чек за извршен задатак. Али задатак је у сваком смислу испуњен, Срби и православље су представљени као главни покретач сукоба у свету. Нови Зеланд је иначе земља са изузетно малом стопом криминала а број муслимана у овој земљи је занемарљиво мали и просто је невероватно да би се неко баш овде одлучио за овакав напад. Занимљиво је и то да Нови Зеланд као и Норвешка има скоро исти закон и систем живота по питању оружја. Људи на Новом Зеланду оружје могу видети само на телевизији, чак и полиција у патролама пиштоље не држи за појасом већ у аутомобилу.

Цео свет је приметио да је Брентон Тарант на оквирима пушке имао исписана српска имена, али се нико није запитао одакле 6 пушака и 100 метака човеку, у земљи у којој и полиција ретко кад користи оружје.
Наравно, нико није приметио да су пушке из којих је пуцано Америчке производње…

Брентон Тарант је пореклом из аустралијског градића Графтон, за Радована Караџића, српску музику и Балкан уопште, зна колико просечан Србин о Зеленортским острвима. Може бити да је Брентон за Србију чуо, јер смо управо на Новом Зеланду 2015. године постали прваци света у фудбалу до 20 година, победивши Бразил, али ништа више. Радовану Караџићу је вероватно импоновало што се за његово име чуло преко по’ бела света ал’ ако овај текст икад стигне до њега, пошто ме прати његова ћерка и унук, мораћу да га разочарам…

Није било никакве песме о Радовану Караџићу, песма је монтирана и накнадно убачена. У овом лошем нискобуџетном филму ова песма је само искориштена како би се додатно зачинила ситуација и иста била дочекана на нож. Песма је убачена у снимак, што је могуће урадити са обичним програмом, да је реч о монтажи види се када нападач излази из аута и одједном се чује друга страна песма са другачијим тоналитетом, то је нереално и једноставно није могуће.

Мени је жао жртава које су настрадале у овом нападу, али генерално сагледавајући проблем и фундаментално тумачење свих ових проблема не мења чињеницу да се широм света годинама већ не разносе Хришћани, Јеховини сведоци или Будисти, већ искључиво људи из арапских земаља. Ја искрен да будем нисам ни знао да на Новом Зеланду постоје џамије. Људе широм света је све више брига за политичку коректност и исламофобију, из разлога што су и они сами не толерантни према целом свету, искључиво шовинистички, патријархално и фундаментално. Свакако треба напоменути да никад нити један Србин не би учествовао у неком сличном делу које се десило на Новом Зеланду, ма колико био националиста. И кнез Лазар који се помиње у овој причи, није ишао далеко на исток да руши џамије, већ се борио на својој рођеној земљи. Милош Обилић није убио султана Мурата у Цариграду већ на Косову пољу.

Срби нису рушили чак ни оне џамије које су направљене од камена српских манастира, као што је Синан пашина џамија у Призрену која је направљена од камена манастира Светих Архангела, и многе друге џамије које су направљене на темељима српских манастира, како би се Србима променио национални идентитет. Колики су напори уложени да се Србима промени национални идентитет и сама историја, говори инцидент из новембра месеца прошле године који се десио у Паризу на прослави 100. годишњице од завршетка Првог светског рата, када за председника наше државе која је изгубила трећину становништва није било места уз шефове држава земаља победница. Већ су места нумерисана за нарко дилере. Они не могу да погреше у протоколу, исто као и у називу и тако су тај дан назвали „Дан помирења.“
То није никакав дан помирења јер ми немамо са ким да се миримо то је дан српске победе над окупаторима и агресорима.

На крају нам се извинише, кажу дошло је до грешке. Извините се мом покојном чукундеди који је своје кости оставио на Кајмакчалану, а не мени. Јер он није јуришао како на Беч, тако ни на Берлин, већ ви на Београд и Србију.

„Даласова доктрина“ настала још 1945. године гласи: „Ми ћемо дати све што имамо, сво злато и сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи. Човјечи мозак и свест људи склони су променама. Народ као што су Срби не смију да живе уз Дунав.“

Притисак који Срби тренутно трпе је један од најјачих у историји. Не смемо наседати на њихову терминологију јер то је управо оно што они и хоће. И наравно остаје нам да се надамо да ће се испунити она стара изрека:

„Ко се мача лати, од мача и гине.“

Деан Савичић / ФБ