• Пред вама је запис Здравка Шакотића, човјека који са посебним сензибилитетом прати културне и духовне токове нашег народа. Шакотић нас овога пута води у срце Боке, у Ђеновиће, гдје је кроз сусрет са писцем Веселином Џелетовићем оживјела једна од најболнијих тема нашег доба.

   

Нашу савремену српску књижевност, насталу у првој деценији трећег миленијума, трајно и упечатљиво обиљежио је Веселин Џелетовић – новинар, пјесник и писац рођен у Липљану, у колонистичкој породици из околине Билеће. Својим дјелом „Српско срце Јоханово“, које је од 2010. године када је објављено имало чак 32 издања и 16 превода на бројне језике, Џелетовић је јавним наступима на манифестацијама културе, промоцијама и другим пригодним скуповима масовно освојио васколику српску јавност. То није учинио само ради изузетног бесједничког дара који је евидентан, већ укупном причом и наступом којим заступа истину.

Представљајући своју књигу која говори о трговини људским органима и „Жутој кући“ од стране Албанаца на Косову и Метохији, те путујући Црном Гором, Џелетовић је недавно свој бестселер представио у Парохијском дому у Ђеновићима код Херцег Новог. У препуној сали, у којој су били и новоименовани конзул Републике Србије у Херцег Новом Јасмина Милачић, те представници локалне самоуправе Херцег Новог, Веселин Џелетовић је представио своје дјело и његово антологијско значење. Оно је одавно стекло атрибут посебности те сада представља невјероватан лирско-прозни колаж пред којим књижевна критика, осим ријечи хвале, нема других израза.

Говорећи у срцу „невјесте Јадрана“, он је поручио да Бока и Ђеновићи добро знају шта је традиција и српство.

— Косово и Метохија, то је мој завичај. Завичај не може нико да нам узме. Поједини Срби који су задојени западном пропагандом кажу да је Косово изгубљено. А ја им поручујем – ово је привремена окупација. Знате, нема циља ако вјере нема. Ја вјерујем да ће Косово и Метохија бити у саставу Србије. Они који покушавају све да нам га узму, то не могу. Они немају Грачаницу и Симониду. Косово је моје, оно је наше. Оно је моје, наше судилиште. И то морају знати сви који хоће да га отму.

Џелетовић истиче да је често на простору Косова и Метохије.

— Мене све ране мога рода боле. Био сам увијек са мојим народом кад треба. Ми смо били у Црној Гори када сам чуо да се организују прије пет-шест година литије против Закона који је требао да отме имовину Српске православне цркве у корист државе Црне Горе. Ја сам написао пјесму „Не дамо светиње“. То су стихови на које сам изузетно поносан. Подсјећам, у року од два дана јавило се око 300 пјесника који су дали подршку браћи и сестрама у Црној Гори. Истина – то је Србима најјаче оружје које имају и зато су побиједили. Ви нисте свјесни шта сте спријечили. Да је усвојен тај Закон, знате шта би се десило. Ви сте спасили светиње на Косову и Метохији. Бранили сте своје и наше светиње. И зато сам изузетно поносан. Ти старци са 90 и више година, са штапом који иду кроз снијег и лед… То је нешто величанствено и свима морам да кажем једно велико хвала за то што сте урадили — рекао је Џелетовић, додавши да је његова и наша борба за КиМ непрестана.

У поменутом аутобусу пјесника за Црну Гору била је и италијанска новинарка Марија Лина Века, која се већ 25 година бори за истину о Косову, а која је први пут на КиМ стигла 1999. године, послије бомбардовања.

— То је див-жена која је око 70 пута била на Косову и Метохији. Жена која је писала о људима који тргују људским органима у новинама и књигама. Жена која је о свом трошку одвела 200 дјеце са КиМ у Рим да виде шта значи живот у слободи. Она је моја посестрима и част ми је што сам је упознао — истакао је аутор.

Описујући данашњу слику јужне покрајине, Џелетовић је нагласио:

— На Косову и Метохији је окупација и тамо жене чувају своју част. За вас који нисте скоро били на простору Косова и Метохије желим да испричам како оно изгледа сада. Тамо је све зарасло у коров и шикару. Све је порушено и разбацано на све стране. Руше споменике мртвима да би отјерали живе. Албанске биволице шетају по гробљу.

Аутор је упознао присутне са насловом „Српско срце Јоханово“ који већ двије деценије упумпава израз и сказ достојан сваког поштовања. Прво кроз лирски опис, да би ту моћ коју обично називамо талентом 2010. године пренио у приповједну форму. Тиме је новим чудесним спектром оплеменио и обогатио свој рад до горњих граница људског умијећа. У књизи коју сада представља, након Бара и у Ђеновићу, причао је о злочину који је био стран и нацистима.

— Прича коју сам саопштио овом књигом изазвала је тако велики бол, да сам ја ову поему из које је настао роман написао за два сата. И дан-данас се питам да ли сам ја то написао или неко други. То сам написао 2006, а двије строфе сам додао 2007. године. Поема је мало књижевно дјело, не може се засебно објавити и ја сам одлучио да све то ставим на интернет. Те стихове сам затим преточио у роман. Тај роман доживио је 32 издања и 16 превода. Иза мене не стоји ни држава ни велики издавач, али једноставно успио сам да се чује истина. Многе ствари које су се дешавале немогуће је објаснити. Оно што ја знам је стравична чињеница: те 1999. године, када се са КиМ повукла војска, остали су они који ни мрава нису згазили. Убијани су, силовани, киднаповани. То је било у вријеме наводног мира. И колико год на својим промоцијама захтијевам да буду кажњени ти зликовци, тражим и кривицу међународне заједнице која је дозволила да се све то ради.

Уводећи присутне у радњу свог романа, Џелетовић је испричао причу о Нијемцу Јохану који је оболио од тешке болести срца. Љекар му је рекао да је једини спас трансплантација срца. Хуманитарна организација га ставља на листу чекања гдје је посљедњи, а операција га чека за годину дана ако уопште буде у животу. Један од координатора му је казао да срце може да се купи. Он пристаје на то, купује срце за које даје огромни новац. Операција и послијеоперативни третман пролазе у реду. Послије извјесног времена он сања чудне снове, непознате предјеле, сања човјека са српском шајкачом и црквена звона. Пита се ко је тај човјек који му је спасао живот. Од координатора, такође за велики новац, добија име и презиме човјека чије срце носи. Кроз снове донора, Јохан открива ужасе „Жуте куће“ и злочине над Србима, што га води у потрагу за истином, претварајући се у свједочанство о страдању и љубави.

— Јохан Вагнер је мислио да је човјек продао срце. Он није ни знао да је човјек киднапован, није знао детаље, али је ипак дошао да помогне финансијски породицу јер је богат. Сусрет са дјечаком је био преломан у свему овоме, зато се сазнала истина. Он никад није видио то дијете и каже да то срце није хтјело из груди да искочи, он не би ни испричао причу — казао је Џелетовић.

Нешто се при том првом сусрету догодило – срца су се препознала. Тек када је недуго послије тога дјечакова мајка извршила самоубиство, Нијемац Јохан Вагнер прешао је у православље и усвојио дјечака.

— И питање је колико је српских срца у туђим тијелима — запитао се те вечери Веселин Џелетовић.

— То је била 2006. година када сам ја сазнао за ту причу, када се појављује Карла дел Понте и други свјетски мировњаци. Тада сам постао свјестан размјере. Европа је чула о томе, али о томе се не прича. Задужили су поједине амбасадоре да то наводно испитају и докажу да Срби лажу – они исти који су створили ту наказну творевину. То је толико велики злочин да ће они једног дана морати да проговоре. Најјаче наше оружје које ми имамо је, понављам, истина — закључио је Веселин Џелетовић.

Здравко Шакотић