Још једна тема која, дубином своје ране и јачином боли, гледа свјетлост ових екрана прије неких других тема. Шта ли, тмина и горчина коју носи са собом поклопила је и задњи трачак свјетлости и наде да ће бити нешто боље и другачије по том питању.
То више није гангрена појединаца, она је захватила читав систем у којем се налазимо и плашим се да је тешко више ишта може излијечити. Све до ампутације, прво језика, а када не будемо имали свој језик, не знам шта ће нам друго толико ни требати… Онда нећемо бити своји, онда нећемо бити наши. Бићемо оних чији нам то језик каже…
Пишем о нечему на шта сви ми данас трошимо енормне количине гуме, пластике и метала које се налазе на ђоновима наших ципела, патика, штикли и чизама… О нечему што свакодневно немилице газимо као да није наше и наш! Српски језик, браћо и сестре. Ничији други, но српски, а захваљујући нама, све мање такав, а све више нечији други.
Не знам да ли је то случајност или дугорочно и добро осмишљена западна пропаганда која сваког дана курвањски украде по једну нашу, лијепу српску ријеч. Ону која нам је чукунђедове хранила и прађедове подизала… Ону коју су нам бабе и ђедови жвакали, мајке и очеви варили, а сада дјеца, да не кажем шта већ… Не знам колико ријечи имамо уопште, али знам да је аждаја са запада незасита и да стати неће. А може шта хоће и како јој се хоће поред нас таквих… Тим ритмом и динамиком могу слободно рећи да је “дрво већ посађено”… Колико ће оно бити кад га неки заслужни дрвосјеча сјекиром омлати, не знам. Колико ће оно бити суво кад од њега, већ резервисани, столар крене крст правити, не знам. Није то ни битно. Битно је да му је крст наручен. Крст нашем лијепом и најљепшем српском језику чију наруџбу свако од нас данас потписује… Неко језиком, неко увом, неко “оком”, неко руком, а неко тастатуром… А сви ми нашим испраним мозговима који уопште не размишљају колико је то заправо опасан процес…
Нема дана, ни тренутка у њему да не чујемо нешто што није наше, да не изговоримо нешто што је туђе или да на „савременом српском“ не прочитамо нешто што је потпуно страно. Нема дана. Исто као што нам остаје све мање дана и прилика да чујемо нешто чисто наше, српско, на чистом српском језику и његовој уникатној ћирилици! Нема дана ни за наше памети. Како појединачне, тако и оне државне, системске која је сву ту борбу против немилосрдне аждаје препустила и свела на пар уморних појединаца и по које осиромашено удружење у служби тога. Буџетирају се разне “курве” и педери, али системско очување нашег идентитета кроз заштиту језика, не. То би већ луксуз био. Зашто би бацали паре кад све то исто можемо и на неком другом језику…
Из мноштва примјера и прекршаја, извући ћу само један чији актер малтене свакодневно бивам. Чести пословни састанци су моја свакодневница. Клијенти, садашњи, будући, партнери… Разумијем да се мора причати тај енглески кад се састанчи са странцима, али нећу и не желим да разумијем када нас је на тим састанцима, све до једног, мајка истог језика родила, а толико се страних ријечи и упадица користи и употребљава да је то за не повјеровати! Да човјек и поред “солидног” знања српског језика не разумије некад шта ту неко прича и на шта мисли. У реду, разумијем неке стручне појмове који у брзини и не треба преводити на наш, али то није то. Људи серу и пресеравају се! Глуме неко лудило и на погрешан начин доказују своје знање и показују своју величину. Ни сами свјесни нису да раде против себе и своје дјеце! У сред своје земље! Опрљаним језиком прљају своју душу и гуше свој лијепи језик… Давимо своју будућност коју, бар по језику морамо имати чисту и сигурну!
Извор фотографије: www.blic.rs
Како то, по Богу и уз помоћ њега, сви не схватамо? Језик је наше име и презиме. Наш дух. Наша историја од које зависи наша будућност. Његове ријечи су наши удови. Његова ћирилица су наше очи. Кад ти неко атакује на све то, жели твој идентитет. Жели да му будеш поданик. Жели да не постојиш. Жели да не живиш! Ја желим и то искључиво на српском, нашем, језику! На ономе на којем ме је мајка родила! Додуше и чињенично, мало тешком и компликованом српском језику, али није ни то без разлога. Ја то схватам као привилегију, јер питање је који би то народ и чија нација била уопште способна да разумије и језиком преврће све те падеже и родове, ако не ова наша… Код нас не може ништа једноставно, па ни то ломатање језиком.
Шта ћемо са оним старијимa којима су страни језици баш “страни”, а који су принуђени да се у својој земљи и на своме не осјећају довољно нашима, a и својима јер, мало па мало, нешто не разумију и ишчуђавају се. О другим примјерима је излишно причати. Телевизија, медији, литература, натписи, имена свега и свачега… Па све мање дјеце носи српска имена. Све неки лавови, тигрови, лујови, нике, норе, оксе и пичке материне! “Срам те било, опет псујеш, ти, данас срамотног и непопуларног имена Божо. “Искулирај” мало!”
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
