Бискупска посланица 1933. године и Савез Сокола

  • Соколске организације водиле су борбу за рушење Аустро-Угарске и стварање Југославије. Насупрот соколима католички клерикалци су се борили за одржање Аустро-Угарске Монархије.

Католички клерикалци наставили су своје активности после 1918. у Југославији. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била. Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на заторника просвјете и југославенства … Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !? Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем : „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (1)

После стварања Југославије заједно са делом католичког клера хрватски сепаратисти су наставили своје активности на асимилацији Срба католика. За њих Срби католици нису постојали. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ … напали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је 1929. дон Стјепан Марковић, Србин католик, консулторски савјетник и секретар Арцибискупије барске. Истицао је да барски арцибискупи нису били само примаси Србије него „читаве Србије“, односно свих српских земаља. Такође је истакао да је и књаз Никола увидео важност Српске примасије : „Он је код Ватикана постигао такав успјех и просто рећи триумф, да му се читав свијет дивио. Он је послао у Рим надбискупа Милиновића и грофа Луја Војновића, који су четворомјесечним радом постигли то да се углед Црне Горе у свијету дигао много више него иза које њене славно добивене битке. Књаз Никола је успио да се призна Барској митрополији чисти српски карактер, но не само то, него чак и да се дугим низом вјекова освјештано Српско приматство у Бару још једном најсвечаније потврди“. И то тако што је папа 7. марта 1901. свечано издао „документ с којим се Српском примасу Милиновићу и његовим насљедницима потврђује право, вјековном славом овјенчано Српско примаство“. Марковић је наставио: „Што се тиче повијести, ни једна митрополија на свијету није имала веће ни љепше повијести од Дукљанско-Барске. Њена је улога увијек била часна, узвишена и одлучна у развитку и ослобођењу српског народа.“(2)

Други део римокатоличких свештеника подржавао је соколе и Југославију. У разговору са једним новинаром 1921. которски бискуп др. Франо Ућелини Тица изјавио је : „Ми сви морамо да будемо сретни и задовољни што смо доживјели остварење наших највиших идеала и морамо да упремо свим силама да у слободи уредимо најљепшу народну државу, а не да се враћамо у времена кад смо, кавгајући се између себе, радили за интересе трећих. … Само на тај начин ми ћемо зајазити онај јаз што га ископаше између нас туђи људи и туђе владавине.“ После прве аудијенције код краља Александра ускликнуо је бискуп Ућелини, са сузама у очима :, „Хвала ти Боже, на овој милости, коју сам доживео. Сада могу мирно да умрем!”.(3)

Бискуп је редовно присуствовао соколским приредбама. Окружни слет жупе Мостар у Тивту одржан је 17. јула 1921. Био је то окружни слет Бококоторских друштава на коме су учествовала друштва Херцег Нови, Зеленика, Бијела, Тиват-Ластва, Ђеновић, Рисан и Котор, а као гости Мостар и Дубровник. Осим покровитеља слета и изасланства жупе један од најмилијих посетилаца слета био је Боко-которски бискуп Ућелини. У свом говору одао је признање и похвалио Соколство. (4)

Први окружни слет жупе Мостар одржан је 2. јула 1922. у Ђеновићу. Учествовала су соколска друштва из Боке Которске. Бискуп Ућелини је у свом говору нагласио да Орловство иде за разједињењем, а соколство јача вјеру и јединство народа. (5)

Поводом Уједињења 1918. др. Никола Добречић изјавио је: „Ја никад не заборављам да сам примас српски, и ја сам готов све учинити, само да наше племе дође до остварења наших народних идеала, до нашег уједињења. … Ја сам већ до сада у овоме правцу радио код нашег народа све три вјере и свуда сам наишао на одличан одзив“. Говорећи о томе времену др. Никола Добречић истакао је : „као ватрени поборник уједињења први ишао у Рим као изасланик покојног тадашњег регента Александра и Министра вјера Алауповића и да сам ја испросио да најпрво Св. Столица признаје нашу Југославију”. Када је питање постављања београдског надбискупа постало актуелно крајем 1923. године влада Николе Пашића истакла је као кандидате арцибискупа барског др. Николу Добречића и которског бискупа др. Франа Ућелинија-Тицу.(6)

Поводом 10 годишњице ослобођења Кастава који се сматрао најисточнијим делом Истре 24 и 25 маја 1931. откривен је споменик захвалности краљу Петру I, освећена је нова Учитељска школа и развијена соколска застава, дар краља Александра Соколском друштву Кастав. Цео Кастав је био у свечаном руху, искићен морем југословенских застава. Мноштво народа из ближе и даље околине слегло се у Кастав. Покровитељ свечаности био је престолонаследник Петар. Из Београда дошли су заменик старешине ССКЈ Ђ. Паунковић и делегати А. Брозовић и др. М. Драгић. Свечаности су почеле откривањем споменика захвалности краљу Петру I, подигнутом на шеталишту краља Петра, одакле се пружао поглед на Јадран и Учку. Споменик је био дело Ивана Мештровића. Поред званичних представника, војске, сокола и народа присуствовали су и чланови друштва „Истре” и омладинци „Младе Југославије”. Одржана је служба на старословенском језику. Говорио је стари народни борац проф. Вјекослав Спинчић, бурно поздрављен од народа. У свом говору истакао је улогу коју је одиграла Карађорђева Србија у историји националног ослобођења. Подсетио је на моменат кад је новоизабрани краљ Србије Петар Карађорђевић пролазио кроз Беч на путу за Београд и када су га дочекали омладинци Срби, Хрвати и Словенци са покличима : „Живео Југословенски Краљ”. Изнео је рад краља Петра на сређивању прилика у Србији, као и на страдања која је поднео краљ са својом војском у рату за ослобођење и уједињење. После говора Вјекослава Спинчића био је откривен споменик уз свирање државне химне и грување топова. На 5 метара високом постаменту било је постављено попрсје краља Петра I. Говорили су пуковник Дамјановић, бан др. Перовић, представник Југословенске матице, представници градова Загреба и Сушака, старешина Соколског друштва Кастав Карлаварис и председник општине Кастав Цуцанчић, који је примио споменик на чување. Друштво „Истра” положило је на споменик сребрни венац. Певачка друштва и музике изводиле су истарске народне песме. После открића споменика развијена је соколска застава. У име кума заставе престолонаследника Петра, заставу је развио II заменик старешине ССКЈ Ђуро Паунковић. Благослов је обавио проф. Спинчић. Др. Милорад Драгић изразио је уверење, да ће Соколско друштво Кастав носити увек заставу на путевима националне борбе, соколске части и величине соколских дела. Спинчић, син Истре, пришао је застави и прикопчао јој белу свилену траку, на којој је златним словима било извезено : „Јачајте и мирите Југославију! – Професор Спинчић”. Старешина жупе Сушак-Ријека Иво Полић у свом говору је спомињао националне и културне тежње Истре, а старешина Соколског друштва Кастав Карлаварис предао је заставу на чување друштвеном барјактару. Уз одушевљене поздравекренула је велика поворка на челу са заставом. После подне био је соколски слет каставског окружја. Слет је водио начелник Иво Дукић и начелница Милојка Рубеша. Увече је био у Каставу приређен ватромет, а над Каством је светлео велики пламени иницијал “А”. Сутрадан је била освећена нова „Учитељска школа Краља Александра Првог”. После освећења, на народном језику, коју је уз асистенцију осталих свештеника обавио професор Спинчић, била је откривена у аули школе спомен-плоча. Плочу је открио директор гимназије на Сушаку Брклић. У свом говору истакао је да ће школа бити тасадник знања, а у исто време жариште југословенске национачне свести у Истри. У дворани школе одржана је академија на којој је говорио директор школе Рибарић. Ђура Паунковић говорио је о улози младог учитељства на ширењу соколства по селима. Говорили су представник министарства просвете, … . Након тога приређена је академија ученика Музичке школе у Каству. По академији Удружење југословенског учитељства у Каству одржало је свечану скупштину. (7)

После увођење шестојануарске диктатуре 1929. сва гимнастичка друштва су се ујединила у Савез Сокола Краљевине Југославије. Оснивана су нова друштва и сеоске чете. Католичка црква није се мирила са наглим порастом броја соколских чланова. Посланица католичког епископата против Сокола састављена је на бискупској конференцији у Загребу 17. новембра 1932. а објављена је преко штампе и читањем у католичким црквама 8.1.1933. Тиме је почео отворени сукоб Католичке цркве и Савеза сокола. (8)

У Извештају за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападај нас није изненадио, јер нерасположење са стране католичког епископата било нам је већ и од пре познато и осећали смо га на сваком кораку”. (9)


Сукоб Савеза Сокола и Римокатоличке цркве био је разматран и на седницама Народне скупштине и Сената Краљевине Југославије. Сенатор Јован Бањанин говорио је 28. марта 1933. о клерикализму као духовно опасној појави која шири верску мржњу и разбија јединство народа. За њега је Посланица била провокација клерикализма. За сенатора Милана Л. Поповића Посланица је била покушај бискупа да управљају државним установама. У свом говору истакао је : „… Католички епископат у Југославији створио је својом познатом Посланицом у једном делу католичког света забуну, … са циљем да се старе, већ полузалечене племенске и политичке ране међу нама искористе тако, да свака културна и национална акција подвргне вођству извесни католичко-клерикалних кругова, који на тај начин и пред страним светом хоће да прикажу прилике у Југославији на начин, као да се у нас прогони католичка црква и као да се и соколска акција, … води у знак борбе против хришћанства … “. О раду Савеза сокола истакао је : „ … У том правцу развија интензивну акцију наше Соколство, које из досадашњих и дојучерашњих партикуларистичких и религиозних раздвојености формира за будућност један јединствен менталитет у духовном и један јединствен фронт у физичком развитку нације.” (10)

Поводом антисоколске посланице Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, донео је 16 јануара 1933. у Београду „Изјаву Савеза Сокола Краљевине Југославије”. У њој се истиче да је Савез Сокола Краљевине Југославије на скупштини од 29 марта 1931. у Београду, изнео своје становиште о односу Соколства према вери : „да Соколство као идеја слободе признаје и слободу уверења и мисли сваког појединца, и да нарочито поштује свако верско уверење и осећање, сматрајући веру најсветијим делом унутрашњег живота сваког човека; да следствено једнако поштује и испољавање сваког верског уверења и осећања, и да сваки припадник соколске организације може слободно да извршава заповести и прописе своје вере и цркве.”(11)

Савез Сокола штампао је „Изјаву Савеза Сокола Краљевине Југославије” и послао соколским друштвима и четама. Током 1933. Соколска жупа Мостар разаслала је за соколске књижнице по друштвима и сеоским четама 5.250 Изјава ССКЈ на бискупску посланицу. (12)

Посланица католичких бискупа против Сокола није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије 8. јануара 1933. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши : „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини.” (13)

Бискуп др. Франо Ућелини Тица изјавио је: „Вјера није у питању, зато Посланицу нисам потписао и она није објављена у нашој бискупији. Члан сам Југословенског Сокола, био и остајем. Соко, национална организација, није никад била против вјере”. Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом изјавио је : „Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што претстављају љубав, занос, верност према нашој домовини Југославији. … На вашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моји Соколи, наша домовина желила је увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи са својим заставама учинили би своју дужност, јер би они уз нашу прослављену војску постали несаломљив зид притив сваке непријатељске опасности. … ” . Стјепан Роца је у свом чланку о бискупу у „Соколској њиви” Календару за соколско село за просту 1937. истакао да је бискупску посланицу са највећим заносом поздравила италијанска штампа, јер је сматрала да ће посланица уништити соколску организацију и тиме ослабити Југославију. (14)

Приликом посете 1934. Приморју бана Зетске бановине, др. Алексе Станишића, приређен му је банкет у Српској Примасији у Бару. Др. Никола Добречић дочекао је бана на улазу у Примасију у свечаној одежди. На банкету арцибискуп је једну здравицу подигао у част Сокола наздравивши им с овим речима : „Поздрављам наше дичне Соколе, који су се увек борили за „крст часни и слободу златну”, за напредак Краља и домовине, те радећи у том смеру, ја ћу бити готов да им … увек помогнем, јер нема никакве сметње да са Вама сарађујем на ширењу Соколства, … а сви треба да радимо за добро Краља и отаџбине.” (15)

Приликом посете Крфу 1934, народни представници посетили су бискупа Учелинија који се налазио на опоравку на Лопуду. Том приликом осврнуо се бискуп на посланицу Католичког епископата против Соколства и истакао : „Нисам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете. Тужили су Соколе за оно што нису криви. У мојој бискупији Соколи су ваљани. Они су добри националисти и добри католици. Соколи носе криж у процесијама моје бискупије и ни у чему не избегавају цркву. … и не питам их које су вере. Они су посланицом учинили велико недело … Факта нису истинита, а на подлози тих неистинитих факата они су осуђивали Соко.“ За стање у Боки Которској истакао је : „За 40 година мога бискуповања уживао сам неподељено поверење и поштовање припадника обих вера, а та верска сношљивост и братска љубав нарочито се увек гајила у Боци Которској. Једна је вера, један је Бог. Стварно не постоје две вере. Разишли смо се само свађама папа и патријарха”. (16)

Насупрот которском бискупу део католичких свештеника водио је упорну борбу против сокола. У листу „Дубровачка трибуна” 1933. у чланку „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “ истакнуто је : „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (17)

Соколи су сматрали да је подршка дела римокатоличког свештенства значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину. У чланку „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом” у главном органу Савеза Сокола „Соколски Гласник” истакнуто је да је посланица донесена на наваљивање радикално ултрамонтанског и сепаратистичког дела бискупа. Которски ординариј Учелини Тице је одбио потпис посланице и изјавио јавно да је не одобрава и да је осуђује, а надбискуп барски и примас српски Никола Добречић је јавно изјавио да је посланица у оној редакцији како је објављена и по црквама прочитана апокрифна и да не одговара у целости закључцима бискупске конференције од 17 новембра 1932. У огромном броју католичких цркава посланица није прочитана, а у многим случајевима прочитана је тако да је свештеник намерно изоставио све оне делове који би могли вређати Соколство или је додао томе своје коментаре да се са садржином он исто не слаже, али је на то обавезан по заповести својих претпостављених и у смислу прописа црквених закона. О свему томе „Соколски Гласник” је располагао са тачним подацима и многобројним доказима. Двојица националних радника и католичких свештеника дон Фране Иванишевић и професор Вјекослав Спинчић су у дневним листовима изјавили да осуђују агресивни иступ Католичког епископата и узели у заштиту Соколство као еминентно националну организацију, која се према вери и цркви понашала најкоректније. У „Соколском Гласнику” истакнуто је : „Језуитизација” католичке цркве код нас ипак није тако једноставна ствар. То показује очигледно и одјек бискупске посланице : случај бискупа Учелинија, Дон Иве Котника, Дон Фране Иванишевића, Вјекослава Спинчића, дра Рачкога и стотине других народних свећеника, и ту чињеницу неће моћи да мењају ни све персекуције, црквени процеси, ни суспензије. (18)

Соколска штампа је видела паралеле са судбином Лужичких Срба. У чланку „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се да су се непријатељи народног јединства Лужичких Срба најпре и најжешће окомили на њихове соколе, јер су знали ако сруше “најјачи ступ, уз који се вије и расте њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову егзистенцију. Из редова католика тражили су да се католички соколи одвоје од протестанских. Немачки нацизам завршио је тај разорни рад распуштањем свих соколских друштава у Српској Лужици, запленио њихова имања и интернирао њихове вође. У чланку се истицало : „Написали смо ово поводом поменутог јубилеја Бјарнарда Крауца, желећи да упозоримо на тешку судбину наше браће у далекој Српској Лужици. И сећајући се њих, ми се уједно сећамо и друге наше браће, … Сећајући се тако једних и других, којима на жалост данас не можемо ничим да помогнемо и да им олакшамо њихову тешку судбину, ми им поручујемо, да су наша срца с њиховима за увек везана врућом братском љубављу и осећајима крвног братства и да их нећемо никада заборавити. … Јер како то Тирш учи, сваки народ, што год је мањи, мора тим више да јача своју отпорност и своју одбанбену снагу. Свој изданак, свој род и своју постојбину морамо сами чувати и бранити, јер судбина једног народа овиси о њему самоме ! Судбина ове наше браће намеће нам стога да се упитамо, да ли смо сви ми свесни, што за један народ значи његова властита домовина и што за тај народ значи његова национална и државна слобода ? Да ли ми ову слободу изграђујемо или рушимо, и да ли је можда не рушимо ми сами, а не наши непријатељи ? …. Сетимо се зато далеког остатка некада тако силних полапских Словена; сетимо се Српске Лужице и њених синова, “ (19)

Сплитски тедник „Држава” поводом смрти дра Франа Учелинија-Тице, коме је посветио веома топле чланке, истакао је : „Учелини је разумео да протусоколска посланица није поникла из верско моралних побуда, већ из чисто политичких разлога. Посланица је хтела убити веру у Соколство, јер је носилац верске трпељивости и поборник народног и државног јединства те свесловенства.”.(20)

Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маја 1937. које су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (21)

У листу „ Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти. (22)

Лист „Дубровник” констатовао је да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао : „Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост. … Али кад је … преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински родољуб, проповевједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују?”(23)

У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов : Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (24)

После стварања Бановине Хрватске 1939, дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. У Горњој Жупи извршена је 1940. провала у просторије соколске чете. У листу „Дубровник” о томе: „Родољубци-провалници однијели су све књиге и списе чете, те неке дјелове намјештаја. Однесено је и једно Распеће које су Жупљани у своје вријеме поставили у соколску просторију као одговор на познату бискупску посланицу. Коментар је сувишан.” (25)

Дон Нико Луковић поставио је бисту бискупа Учелинија, рад Петра Палавићинија, пред богородичин храм у Прчању.(26)

После Априлског рата 1941. Савез сокола је забрањен, а чланови изложени прогону. Многи соколи завршили су у логору Јасеновац. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву : „Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (27)

После стварања Југославије хрватски сепаратисти су заједно са делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и Буњеваца. Савез сокола био је у Југославији у сукобу са Католичком црквом и њеним Орловима. Католички клерикализам био је непријатељ Југославије, а либерални соколи њени браниоци. Соколи су били свесни њихове делатности. Група свештеника подржавала је соколске организације насупрот клерикалним друштвима. Бискуп Ућелини је истицао да Орловство иде за разједињењем, а соколство јача вјеру и јединство народа. Католичка црква се није мирила са порастом броја чланова сокола после 1929.

Сукоб Савеза сокола и Римокатоличке цркве појачао се после бискупске Посланице 8.1.1933. Соколство је одговорило у својој изјави на Посланицу да поштује испољавање сваког верског уверења и осећања код својих чланова. Када се појавила бискупска посланица група свештеника се супроставила антисоколској пропаганди. Соколска штампа је видела паралеле са судбином Лужичких Срба. Соколи су сматрали да је подршка дела римокатоличког свештенства њима значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину. У томе су се преварили.

Већина римокатоличких свештеника је глорификовала антидржавне елементе и багателисала праве, искрене и честите родољубе. После стварања Бановине Хрватске 1939. и доласка ХСС. на власт, дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. После Априлског рата 1941. Савез сокола био је забрањен, а чланови изложени прогону. Клерикална хајка против сокола настављена је још бруталније у НДХ.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :
1. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;
2. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, Београд, Јануар-децембар 2012, бр.1-6, стр. 110;
3. Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива” Календар за соколско село за просту 1937 годину, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 83;
4. „Окружни слет жупе Мостарске у Тивту”, „Соколски гласник“, Загреб, 1921, бр. 11, стр. 392, 393;
5. „Соколска Жупа Мостар”, „Соколски гласник“, Загреб, 1922, бр. 11, стр. 363;
6. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр. 18, 47, 62, 90, 91, 112, 113; Љубодраг Димић, Никола Жутић, Римокатолички клерикализам у краљевини Југославији 1918-1941, Београд, 1992, стр. 126;
7. „Велика национална свечаност у Кастви”, „Соколски гласник”, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 1;
8. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 93;
9. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI, 14,75, 76, 77 ;
10. Бранислав А. Жорж, „Краљевски сенатор”, Београд 2003, стр. 53, 54;
11. „Изјава Савеза Сокола Краљевине Југославије”, Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, у Београду 16 јануара 1933. г. ,Учитељска тискара, Љубљана;
12. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево 1934, стр. 99, 100, 187,198, 199;
13. Никола Жутић, „Соколи, Београд, 1991, стр. 93;
14. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр.93; „Јадранска стража“, Сплит 1928, бр.9; Бокељске вијести, „Глас Боке“, Котор, 2.фебруар 1935, стр.111; „Сахрана”, „Дубровник”, Дубровник, 8.6.1937, бр.19, стр. 1, 2; Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива за просту 1937 годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије, стр. 84;
15. „Католички надбискуп госп. др. Никола Добречић о Соколима”, „Соколић”, Љубљана, Април 1934, бр.4, стр. 90;
16. Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива” Календар за соколско село за просту 1937 годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 85; Клјћ, „Бискуп брат др. Учелини-Тице о Соколима”, „Соколић”, Љубљана, Мај 1934, бр. 5, стр. 125;
17. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;
18. „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом”, „Соколски гласник“, Љубљана, 24 марта 1933, бр. 13, стр. 1, 2;
19. „Судбина малог народа”, „Соколски гласник“, Љубљана, 21. фебруара 1936, бр. 8, стр. 1;
20. „Сплитски лист „Држава” о бискупској посланици”, „Соколски гласник“, Београд, 12 јуни 1937, бр. 18, стр. 3;
21. „Чудне појаве”, „Дубровник”, Дубровник, 22 мај 1937, бр.16, стр.3;
22. „Крвави догађаји у Сењу”, „Дубровник”, Дубровник, 15 мај 1937, бр. 15, стр.3;
23. „Упоређење, које се не смије заборавити”, „Дубровник”, Дубровник, 5 Јуни 1937, бр. 18, стр. 4;
24. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр.112-115;
25. „И њега су однијели …”, „Дубровник”, Дубровник, 17 фебруара 1940, бр. 7, стр. 4;
26. Трипо Шуберт, „Сусрет с дон Ником Луковићем”, „Хрватски гласник”, Котор, Рујан 2017, бр. 149, стр. 30;
27. Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд 2011, стр. 31;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар