ВРЕМЕПЛОВ – БИЛЕЋА 1933: Ако чекић не куца или пушка не пуца, Херцеговина не ваља

У касном јулском сумраку, кад на Требишњици тихо и мирно пада ноћ, ,,Фиат” почиње да се пење уз стрму голу падину изнад Требиња.

Стари град у коме је многа госпоштина живела. Чак и Вук Бранковић, оставио је своју кулу. А један део периферије града зове се Придворје. Стари град се сматро као двор. Око њега је дебели зид још и данас очуван. Уза њ, са спољаашње стране, био је велики јаз пун воде, претворен у рибњак. Данас је тај јаз затрпан. При послу затрпавања радници су избацали лобање са шлемовима. Верује се да су то Французи оставили кости у данас пријатељској земљи.

Пењемо се доста брзо. Шофер је нешто тешко замишљен и крми једном руком, а другом подупире главу и пуши цигарету за цигаретом. Тешки су га савладали јади.

” Мили боже, шта ли ми га мори?
Да л је жедан вина ил’ ракије?
,Ил’ је жељан, аман, лица не љубљена?”

Сутон је све тамнији и сива гола брда постају црна, упрта у бистро небо, као да просе његову милост бар за ноћ. А киша је престала пре три дана. Јарад, козе, мале ситне кравице и по који мршави коњ скупљају се поред пута, којим ће у. своја легалишта, под истим кровом са својим „газдама”.

Један чудан образац демократље. Или нешто друго, што нема везе са људском вољом, онаквом каква је, социјалним наклоностима или љубави према животињи. Истина, у томе односу између људи и стоке у овим крајевима има нечега непоколебивог и трагичног. Није то оно што је предвиђено правилницима друштава за заштиту животнња. Овде вас неће пријавити полицији ако ударите козу, али ће то њен власник осетити као по својој кожи. Јер то му је све благо које има. У таквом времену ако човек има килограм брашна у кући позајмиће вам пола килограма, али сена ни по коју цену.
Због тога је важније да су цене стоци внсоке него да година буде добра. Јер и најбољи да је род за све усеве Херцеговина не може сама себе да исхраии.
— Могу ли сјест? — викну неко из помрчине са ивице пута.
Кола стају.
— Докле би?
— До Билеће. Ја сам из Билеће.
— Хајде сједи.
— Али и сјутра ћу ти… оћу Бога ми, сјутра ћу ти платити, јер сад немам; за круну би ме могао објесити!
— Рачунаћу ти само банку.
— Е, среће ми, немам. Сјутра би ти дао.
— Њет, не верујем ја никоме више. Не можно.

Гле, гле врага, па ово је Рус. Брат из Русије вози од Требиња до Билеће. Мало касније ће примити једног другог закаснелог путника и неће му наплатити. Стари оу познаници. Нови сапутник је ишао да купи новац по народу.


— Десет дана сам на путу и скупио сам свега двије хиљаде. Нема свијет. Најтеже ти је ово вријеме између жита.

И тако даље. Овај замишљени шофер, Рус, усавршио је херцеговачки дијалекат и перфектно разуме патњу од намета. Зна он све те заврзламе и маникуле. Научио их је за седам година облетајући херцеговачке вододерине. С том причом улазимо у Билећу. Ни село ни варош. Ноћ била увелико села и давила сијалице уским уличицама. Неко невидљиво друштво весело је на домаку извора Требишнице и тресе својом песмом мрак и мирис скоро покошене траве. Тако до пред саму зору.
Тамбурашки оркестар из једне мале каванице једва се могао чути. Крупни горштачки гласови заглушавали су ноте. То је страшно, бунио би се син неког Херцеговца, који је помирисао Теразије. Али за ове горе није Грета Гарбо нити модерни шлагери.

Јутро је освануло бистро као нигде. Мало пољице на 400 метара изнад мора, оивичено брдима, купало се у сунцу. Изгледало је заиста романтично. Вероватно и јесте романтично. Само што то није интересаитно, бар за оне који га натапају својим знојем. Можда не са мање зноја, него кише.

— Ова је земља, господине, тако златна. Њој мало требз па роди, иако је дебела ваљда свега један педаљ; а доле је опет камен, станац камени. Она увек роди. Кад је киша, као ове године, роди свега, и кад је суша роди добро раж.

Срез чији је центар и седиште Билећа изгледа да је најпасивнији у земљи. Због тога му се ове прошле зиме морало помагати јавлим радовима и набављањем кукуруза. Баш данас Билећа дели последњи вагон, да би се боље дочекао нови хлеб.

Претседник Општине ми каже: — Ево како вам је, не само у овом срезу, већ у целој Херцеговини. Има једна изрека: „Ако чекић не куца или пушка не пуца, Херцеговина не ваља”.

И то вам је света истина. Билећа живи од војске. Раније је живјела од туђе, а данас од своје. У ово вријеме место је потпуно мртво, како га год посматрате, све до септембра. Тада ће ту бити војска. Сељак ће моћи да прода стоку, сијено. кромпир и друго. Иначе му је потрошачка, управо куповна моћ, слаба, или је никако и нема. Мали трговци једва вежу крај с крајем…

Ове године, ето ,кажу да је добра година. Јесте добра, али само за пшеницу, кромпир и сијено. Но, кукуруз задаје велику бригу. Ипак, овакву годину смо имали само једну од’ослобођења.

Кад сам после два сата прешао границу између Црне Горе и Херцеговине, која је ту недавно била граница између Аустроугарске и Црне Горе и стигао у Вилусе, остављајући импозантни Космач, црн и јак, упознао сам, уз чашицу лозоваче; честитог старину и старог барјактара Тодора Булајића. Трезвен старац говори одрешито. Лепа седа коса изнад црвеног лица, свитне црногорске широке панталоне, џамадан нипојас. Селео је за суседним столом у малој крчми где сам свратио.
— А ко си ти, Бога ти, што тако распитујеш? — и привуче столицу за мој сто.

Рекох му.
— Знаш како, вјерујем ти и не вјерујем. Можда је код нас велика мана што се не умејемо устезати. Код нас ти је, што на уму, то на друму. Код вас младих није тако. Ви сте паметнији.

— Био ти је овдје, наставља барјактар окрећућн ми се право у лице, као да хоће те речи да ми забоде у очи, а не у уши, — био ти је овдје прошле године један момак, тако твојих година, лијепо ођевен. Сједио је тамо ђе сам ја сад био. Одједном, вели:

„Дај староме једну ракију!’.

А ја му велим: „Ја је нећу пити кад не знам ко ме чашћава”.

— „Ја сам путник”, вели он.

Таман ја попио ракију,а он ти’ мене, луп, па:

„Како живнте овдје!” Ја му почех овако као теби:

„Тешко брате, право да ги кажем. Рада нема, пара нема. Заређале зле године и народ тешко пролази Нијесам још лијепо ни изустио, он се диже, одману руком и рече:

„Нећу више да разговарам с тобом”. Ко зна ко је то био и шта је био.

А ја се онда кажем.

— Е. кад си наш, да те частимо, вели газда. Мало касније ми барјактар поверовао, јер ми познаје оца.

— Само, рекох ти, ми стари људи немамо зазора. Речемо. И теби ево, ђетићу, кажем, па ти пиши ил не пиши, како ти је воља. На један начин нам је данас боље него прије пет стотина година. Данас смо слободни и не кољемо се ни са ким. Тада смо се клали. Није то било предавно кад смо крвљу залили, ту близу Грахово. Да, данас је умукла пушка. Нема је нигде да се види сем у жандарма или финанса: Не трпе се у овим кршевима људи који се замишљају вишим. Поштују се и добро су дошли само они који су једнаки домороцу. Могу они бити високи, високи као бор и одевени као, каћун па да им нико то не уважи, али кад су мали истицањем своје песнице и благи погледом, они су драги и поштовани од свих оних којих се не либе. Основ овога менталитета је демократизам, где поштовње није покорност, сервилност или полтронство. У ове стране је то донела генерација која не одушевљава старога барјактара и његов пас. Није он ту мислио да и данас треба ханџар па на брег. Не. Ум у кршу није чврст и нееластнчан као камен. Има борбе и без крви. У тој борби мали су они који дадоше право вилуском старцу да онако мислн, да онако верује и да је заиста тако.

Нико Јовићевић/Правда 1933.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар