• Партизански злочини у Херцеговини Сматрам да ми је дужност да помогнем колико могу да се истином разобличе недјела тзв. народних хероја (Владо Шегрт, Сава Ковачевић, Драгица Правица) којима су у Требињу ових дана обновљени или подигнути споменици. Њихови  и злочини њихових сарадника и надређених им главешина КПЈ (Броз, Ђилас, Моша, Драпшин…) требају бити обједлодањени на срамоту оних који их славе и подржавају или срамним ћутањем допуштају да се срамоти српска Херцеговина, а међу преостали народ уноси раздор.

Послије усташких покоља у јуну 1941. и одвођења великог броја  породица у систем логора Госпић- Јадовно- Паг у августу 1941 у Љубињу је преостало јако мало Срба. На тај остатак у првој половини 1942, устремили су се партизани, послије  познатог „савјетовања“ партизанског врха и врха КПЈ у Иванчићима на Нишићкој висоравни.. Они то касније, у својим сјећањима, називају „лијевим скретањима“ , чиме хоће да забашуре чињеницу да је ријеч о тешким ратним злочинима, најчешће над српским  цивилима, међу њима женама и дјецом. То се  оправдавало „вишим револуционарним циљевима“, односно крвавом борбом за власт и промјену друштвеног уређења у условима стране окупације и геноцида НДХ над сопственим народом. Уз то су качили су своје познате утопијске пароле о „братству и јединству, класној борби, власти радничке класе, диктатури пролетаријата, светској револуцији“ и сличне.

Од многих прича које сам чуо од својих Јахура, досељених из Обзира код Љубиња у Пребиловце 1954. године, посебан утисак је оставило казивање рођака (брата од стрца) Ристе Ђорђина Јахуре, који је као једанестогодишњи дјечак присуствовао злочиначком убиству Милана Преле.Његово име  једно од многих  са споменика жртвама комунизма на љубињском гробљу.

Милан Прело је био „оптужен“ за сарадњу са окупатором. Као „доказ“ послужили су „ћати“ -. цигарет папирићи нађени уз шкију у његовој дуванској кутији (табакери). Одмах су му пришили да је то добио од Италијана. То је било довољно да „шумски“, партизански „народни суд“ осуди на смртну казну.

Довели су га уз пред зид цркве Рођења Пресвете Богородице на Љубињском гробљу. Партизани су на егзекуцију довели масу народа, међу њима и дјецу да виде како се поступа са „народним непријатељима“ тј. са Србима који не одговарају комунистима. Требало  је народ застрашивањем навести да прихвате комунизам, за кога у Љубињу скоро није ни било присталица.

Према жртви је стајала партизанска екгзекуторска десетина и неки старјешина, вјероватно какав комесар. Милан је ћутећи гледао преда се, са руком наслоњеном на дршку кишобрана. Комуниста је износио „кривицу“ жртве и на крају му дрско поручио: „До сада си био Чифут, а од сада си чибук!“  Усљедиле су команде џелатској десетини и плотун из пушака. Врело олово зарило се у груди праведника. Док се у ропцу, у локви крви, опрашатао са животом, џелати су се по команди окренули на левокруг . Пошли су ка излазу маршевским кораком уз сатанску пјесму: „Наша борба захтијева, кад се гине да пјева!“

Аутор: Миленко Јахура, предсједник СНД Пребиловци
Извор: Слободна Херцеговиба