Петочлана екипа Билећког планинарског друштва „Коритник“ у петак у послије подневним сатима, запутила се пут земље планина, овога пута ни мање ни више него пут нетакнутог драгуља природе, на саму границу три државе (Црне Горе, Србије и Албаније), међу врхове који се постепено уздижу од југо-запада према сјеверо-истоку, пут Проклетија.
о једном стигне до Проклетија, увијек ће жељети да им се врати, јер се та љепота не може описати ријечима, нити дочарати фотографијама, она се једноставно мора доживјети. О Проклетијама се може говорити сатима, данима, мјесецима, годинама, али никада се довољно не каже док се планина не осјети у пуном смислу те ријечи. Треба доживјтеи све њене литице, опасне и оштре стијене, врхове који се дижу високо и прекривају пола неба. Треба осјетити мирис планинске траве, вјетар који њише шаторе, и осе које нападају из свакога прикрајка, те истражити маркиране и немаркиране стазе, које воде пут врха, а са врха се види више од онога што људски ум може појмити.
У ову авантуру кренули смо у петак послије подне, ни слутили нисмо колико су врхови Проклетија величанствени, јер то фотографије које смо на разним сајтовима и форумима гледали нису могле дочарати, као ни искуства претходних планинара.
Након што нас је предсједник Уљаревић окупио, пред сами полазак свратили смо код једног од наших чланова, који се постарао да нам предочи најближи пут до Проклетија. Вођени његовим ГПС – ом стигли смо у поножје Гребаје прије него што смо мислили да ћемо, негдје око 11 сати. Вожња која је трајала скоро девет сати, између осталога провела нас је једним путем којим данас мало ко иде, то је пут од Жабљака до Колашина преко Боана. Једва да смо сусрели једно ауто на том правцу, и негдје након тридесетак минута вожње у сусрет нам је пристигао један аутомобил, чији су се путници обрадовали када су нас су угледали, јер су занли да нису залутали. То обрадовање, било је на обострану радост. Послије њих вођени уском, давно асфалтираном стазом наишли смо на групу људи, која нас је срдачно дочекала. Рекоше нам, да тим путем људи ријетко када пролазе, па је за њих велика радост када се неки путник запути кроз њихов крај. Домаћински, онако како то Црногорци увијек чине када неко са стране дође, позваше нас да одморимо и да се окријепимо. Нисмо се пуно задржавали, јер нисмо ни сами знали колико има вожње до Долине Гребаје.
С обзиром да смо стигли мало прије него што ће почети повечерје, успјели смо само да се поздравимо са домаћинима и планинарима које смо сусретали и које знамо са других планинских похода и меморијала. Послије тога, услиједило је постављање шатора, гдје смо имали мало незгодну добродошлицу од оса на чији терен смо загазили, али некако смо нашли мјеста и за наше привремене „кућице“. Долина Гребаје, одмарала се у тишини, ништа изузев звукова инсеката није се могло чути, оно мало неба што је оивичено врховима, који су у мраку застрашујуће дјеловали, било је обасуто звијездама.
Жељно ишчекивано јутро, освануло је ведро без капи кише, и све је указивало на један незабораван успон. Пред сами полазак након што смо изашли из шатора пред нама се указало парче неба у раму оштрих врхова, литица и још увијек снијегом прекривених страна. Отворила се лепеза сурово дивљих и горостасних врхова, напросто, овдје као да природа није штедила себе. Прво што нам је запало за око био је масив Каранфила, гдје је на растојању од свега 4 кm сконцентрисано више од двадесет врхова виших од 2000 метара. Одмах поред ових назубљених гребена и неприступачних врхова уздиже се други помпезни врх – Очњак. Да није све тако дивље као што је изгледало увјерили смо се када смо кренули у поход Проклетијама.
Проклетије су напросто изгледале као планине из бајке, док су нам остали врхови били заклоњени маглом. Одушевљени само оним што смо видјели из подножја жељно, смо ишчекивали полазак, који је по распореду био заказан у осам сати. Знали смо да ће нас „ Хамдова стаза“ тога дана водити кроз природу која пружа незаборавав осјећај; него пред полазак док смо се окупљали испред планинарског дома, сусрели смо још драгих лица које гледамо само на планинарским успонима, између осталога, великог пријатеља и симпатизера нашега друштва Драгицу Подхраски , без које ниједан успон не би имао апсолутну драж разоноде и милијарду фотографија.
У обилазак Проклетија, односно дио Проклетија који обухвата меморијал „Хамдовом стазом“ кренули смо десном страном долине, преко Велушнице до Попадије, те даље наставили до Талијанке и Маја е Цан – а. Велика група, негдје око стотину планинара кренула је шумксом стазом и након неких четердесетак минута изашли смо у подножје пуно боровница и јагода. Без обзира на жеђ и чињеницу да је извор само пар корака од нас сви смо се бацили у бербу, па је непланирана пауза умјесто на извору, направљена до извора. Даље од извора кроз буквално отворен атлас геоморфологије наставили смо ка првом врху, ка Попадији, која се уздиже на надоморској висини од 2057 метара. Успон до самога врха био је захтјевнији него што смо мислили, умјесто стјеновите стране дочекала нас је травната страна, са које се много лакше оклизнути него с неке стијене…
Са врха Попадије пружа се величанствен поглед стотинама километара унаоколо: на оближње Каранфиле, а онда даље на масиве Проклетија са свим највишим врховима. Разуђеност вијенаца, врхова и њихових украшених гребена са дубодолинама које их пресијецају, доводи до тога да не знате гдје је централни дио саме планине. Сваки врх на свој начин представља центар, а са самог гребена сво вријеме пажњу привлаче величанствени Каранфили, док сваки нови успин доноси по још један нови поглед на оближње врхове.
Даље од Попадије настављамо према Талијанке, спуштајући се низ стране и пењући се поново ка врху. Са свакога врха видјело се више, низ пејзажа остао je иза нас, док нам је други низ долазио у сусрет на сваком кораку. Када смо с Талијанке кренули ка Маја е Цану, све ближи смо били Каранфилима, који су били у магли и тами. Дјеловали су тако застрашујуће насупрот падина којима смо газили. Они, као да су поручивали колико је човјек мали пред застрашујућом љепотом природе. До Маја е Цана поново су нас водиле стазе боровница, а поглед се губио међу врховима Каранфила.
Проклетије, саме по себи су мистериозне али уопште нису дивље као што изгледају на први поглед, вјероватно зато што их човјек треба прво упознати па о њиховој ћуди говорити. Мада, са планинама човјек никада не може бити на Ти, оне увијек знају нечим новим изненадити, или се ми једноставно не упустимо довољно у истраживање истих. Сам назив овога масива који се простире од Скадарског језера према Метохији до долине Ибра и Косовске Митровице, одувијек је био енигма за лингвисте. Етимолошка анализа изискивала би странице и странице језичких варијација и могућих рјешења, али мимо тога у науку се увијек уплете нека легенда, а нема планине без легенде.
Локално ставновништо каже да је преко Проклетија некада ишао пут ка Цариграду, и да су управо тим путем дошли Турци у ове крајеве, те су их стога назвали „проклетим планинама“. Касније је Јован Цвијић узео овај назив у множини, окарактерисавши га као кршевит, дивљи и непроходан крај у коме увијек вреба нека опасност, несигурност, а и анархија. Било како било, овај крај колико год да је дивљи толико је и питом. Ово дружење с Проклетијама, сигурно ће остати незаборавно искуство, јер нисмо само упознали једну нову планину, већ и један нови крај и један другачији менталитет од онога на какав смо навикли.
Послије успона, након што смо се вратили у Долину Гребаје услиједио је ручак, на коме се коментарисало и говорили о свему ономе што се тога дана видјело. Поред тога, многи су подијелили и своја животна искуства, јер готово 30% учесника, који су узели учешће на Меморијалу, већ годинама живи преко океана. Говорили су о свом дјетинству, тешком и суровом животу који их је одвео далеко од огњишта, али их жалу за Гусињем и гусињским Проклетијама, који их увијек враћа у подножје и на врх ове планине, гдје су сањали и маштали о неком другачијем животу, који данас живе.
У вечерњим сатима, отишли смо до града, како бисмо посјетили изложбу посвећену Проклетијама, а поред изложбе присуствовали смо и промоцији књиге Рифата Мурића, под називом „ Гусињске Проклетије – завичајне стазе“. Аутор који није штедио емоције говорећи о свему ономе што је преживио и доживио дружећи се четердесет година са Проклетијама, даровао нам је примјерак своје књиге, те ћемо ову репортажу и завршити једним одломком, који је аутор преузео од свога колеге Зувдије Хоџића : „ Људи што се рађају и живе у мјестима као што је Гусиње, мимо су осталог свијета. Томе је узрок и граница – стални изазов њиховим мислима, жељама, чину и животу на њој. Никада се не зна шта дан носи и узима. Људи овдје живе као запете пушке, спремни на све, али опет, на оку и сумњиви свакоме. Томе су узрок и планине, које су ово мјесто одвојили од других. Видјела си и сама какве су: дивље и питоме, са лазинама, али и вртоломним врлетима од којих мрчи свијест и кад се само помисли на њих. Особен и чудан свијет, за који нема и не може бити граница и међа.“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
