БИЛИ И ОСТАЛИ БРАЋА: Исељавање црногорских породица у Србију у 19. вијеку

  • Претходних година, а нарочито последњих месеци и дана у Црној Гори баца се љага на српски народ који тамо живи као и на Србе у Србији и њено руководство.

Црногорци, стара графика из 19. века

Узбуњивачко и неаргументовано коло воде поједини политичари “превртачи”, поједини учени, а не научени људи и велики број младих заведених у незнању залуталих душа.
Све их треба подсетити да је од давнина Црна Гора, она стара и створена после Берлинског конгреса и балканских ратова у Србији видела брата и пријатеља као и Србија у Црној Гори. Браћа су била по вери, језику, оружју, култури, песми и игри и браћа у разним невољама.

ОД ЦРНОГОРСКОГ КРША, ПРЕКО ДОЛИНЕ МОРАВЕ, ДО ПЛОДНЕ МАЧВЕ

Неке од од помоћи у великој невољи братској Црној Гори од стране Србије десиле су се у другој половини 18. и у 19. веку.
Променом политичке и војне ситуације на Балкану за време Првог српског устанка, поред већ познатих дестинација на које је народ из Црне Горе одлазио у потрази за бољим животом, била је и Србија. Велика површина плодне земље и пашњака привлачила је углавном сиромашно становништво Црне Горе још од половине 18. века што је настављено и у 19. веку и то прво у југозападним крајевима Србије. У почетку пут миграције нарочито сточара по питању зимовања стоке водио је и преко Сјенице и Новог Пазар све до плодне Мачве и долине Мораве.
Увидевши да је у Србији повољнији и сигурнији живот него у кршевитим пределима Црне Горе многе црногорске породице почеле су да се исељавају у Србију.
Пут је био несигуран. С једне стране Турци, а с друге Аустрија. Није било лако решити се и кренути на пут, али глад, немаштина и оружани сукоби доводили су у питање опстанак читавих породица и племена.
Етнографским испитивањима становништва у 20. веку ужичког, пожаревачког и ваљевског краја, Мачве, Шумадије, долине Мораве и Ибра, Неготинске крајине и других крајева установљено је да велики број становника води порекло из Куча, Васојевића, Пипера, Мораче, Бијелопавлића, Чева, Никшића, Старе Херцеговине и других места Старе Црне Горе и Црногорских Брда. Народ је ишао ка Србији у нади за бољим условима живота и опстанком јер није било изгледа да се у скоријој будућности ослободи турских напада и реши великих егзистенционалних мука а највише глади.

ПЕТАР ПРВИ БЛАГОСЛОВИО ЈЕДИНО ОДЛАЗАК У СРБИЈУ

Иако је Петар I Петровић добро познавао прилике у Србији, јер је био српски православни митрополит црногорско-приморски који је хиротонисан у Сремским Карловцима 13. октобра 1784. године, главари Пиве и Дробњака су га 1805. године, као свог поглавара, упознали с приликама о сеобама у Србију. Тих година владала је велика суша у Црној Гори. Киша није падала од Ђурђевдана до Лучиндана. Ока жита коштала је 20 пара као и ока соли. Петар I је био противник исељавања свог народа у остале крајеве света сем у Србију. Већ тада је имао склопљен савез са Карађорђем око борби за слободу потчињених Срба и у томе је тражио спас.
У једном запису из манастира Мораче, из 1806. године, наводи се да су се многе породице иселиле у Србију, неке као сточари, неке без игде ичега, а појединци као храбри људи за учествовање у борбама против Турака.

ЦВИЈИЋЕВА ИСТРАЖИВАЊА

Јован Цвијић наводи да су се 1809. године у ослобођене територије Шумадије, у пределима Груже, Јасенице и Лепенице доселиле породице из Црне Горе. Доласком Карађорђа с војском у Сјеницу дало је повода па су се многи Пивљани доселили у Драгачево, а Бјелопавлићи у Чачак и Љубић.

Област Бјелопавлића, дуж реке Зете, централни део Црне Горе

И за време Другог српског устанка настављено је исељавање појединаца и читавих породица из Црне Горе и Црногорских Брда у братску земљу Србију. Све се може видети у архивским документима у вођењу преписке између кнеза Милоша Обреновића и Петра I Петровића Његоша на пружању помоћи Црногорцима у решавању проблема опстанка погођених глађу и другим невољама. У писмима се наводи да многи Црногорци долазе “боси и голи”, а да ће их “драговољно, као браћу, Срби примити да живе као и остали народ српски”.
И наредних година у Црној Гори владала је глад каква се до тада није запамтила.

МОЛБА КНЕЗУ МИЛОШУ

Петра I Петровић у писмима писаним 1816. године кнезу Милошу пише о невољама и глади која је захватила становништво у Црној Гори, јер је то била четврта година заредом како није било земнога рода. Те 1816. године зима је била оштра а стока без хране па је дошло до великог угинућа, а њиве су остале не посејане. Петар I је тада послао кнезу Милошу четворочлану делегацију, два представника из катунске, једног из ријечке нахије и једног из Бјелопавлића, да га упознају с невољама и глади која влада Црном Гором и да затраже одобрење да се што пре један број породица пресели у Србију.
Петар I 19. јула 1816. године шаље Вукала Томића и поново у писму моли кнеза Милоша да одобри да се неколико стотина црногорских фамилија што пре преселе у Србију “да би се од велике глади исхранити могли”. Милош је из Пожаревца 26. септембра дао сагласност да се неколико стотина породица доселе у Србију што му је било и од интереса да ојача своју северну границу а и да помогне браћи.
И следећих неколико година уз сагласност два владара настављена је сеоба из Црне Горе у Србију проузроковано највише због глади која је озбиљно претила опстанку Црногораца и њихове државне организације.
Велика глад је била и 1822. године, епидемијске болести проузроковале су да су пазари били затворени, а чести су били и сукоби с Турцима па је Петар I био приморан да тражи помоћ од Аустрије и Русије да се Црногорци могу селити и тамо. Турци су уценама онемогућавали куповину жита за потребе народа.

БЈЕЛОПАВЛИЋИ И БРАТОНОЖИЋИ У ЧАЧКУ

Те године кнез Милош је дао овлашћење кметовима Груже да могу насељавати досељенике свуда по селима. Из Чачка је 19. септембра 1823. године јављено кнезу Милошу да је “јучер и ономад дошло људи, жена и деце једно 120 душа од Бјелопавлића и Братоножића”.
Већ следеће године у Црној Гори је била велика најезда скакаваца који су опустошили њиве па се исељавање у Србију и друге крајеве света наставило највише због тога што народ није имао шта да једе. У Црмници је 1830. године завладала куга. У Бјелопавлићима су мештани због крвне освете једни другима бранили да обрађују имања.
Кнез Милош је био веома предусретљив према економским мигрантима који су долазили из Црне Горе што је доказао својим поступцима.

МИГРАЦИЈЕ И У ЊЕГОШЕВО ДОБА

И за време владавине Петра II Петровића Његоша настављена је миграција црногорског народа у Србију поготово с путним исправама и Његошевим потписом. Долазак је био дозвољен само онима који су имали одобрење својих власти.
По Његошевим речима 1831. године није било ничега сем “хиљада голијех и празднијех без нигђе ништа животах”. Његош је спас тражио и у Млетцима и у Бечу само да би народ преживео. Писао је и тражио помоћ преко Симе Милутиновића и Јеврема Гагића који је био секретар Правитељствујушчег совјета за време Првог српског устанка, а потоњи члан руског конзулата у Дубровнику. Један од проблема је био и што се становнишво брзо размножавало и умножавало па није могло да се нормално издржава. По једном наводу у планинским пределима било је по 10-15 чланова породице. И турски зулум је био неподношљив који је често био у паљењу жита, сечи винограда и кукуруза, паљењу кућа и стаја.

УКИДАЊЕ СПАХИЈСКОГ ПРАВА ДОНОСИ БОЉЕ УСЛОВЕ ЗА ДОСЕЉЕНИКЕ

Кад је у Србији укинуто спахијско право дошло је до праведније поделе земље па су тако биле боље прилике за насељавање људи из Црне Горе. Додељивано им је обрадиво земљиште, пашњаци и шуме па је тако 1839. године дошло породица у већем броју него неколико претходних година укупно. Тада их је највише дошло на златиборски округ, Доње Драгачево. Ћуприју, Лозницу и целом дужином Дрине.

Црногорац, Литографија у боји аустријског надвојводе Лудвига Салватора из 1870.

Како је поречки и неготински крај био слабо насељен, а било је доста шуме и обрадивог земљишта, ту је по тврђењу Јована Цвијића 1842. године засновано Петрово Село, најбројније црногорско насеље у Србији у првој половини 19. века.
У Црној Гори, из године у годину, проблема је било све више и више. Слаби су били и приходи од винограда и риболова у црмничкој и ријечкој нахији. Порези нису могли бити наплаћени јер народ није имао прихода. Своје драгоцености па и оружје људи су продавали у Боки за неко кило жита.

СРБИЈА ГОДИШЊЕ СЛАЛА 2.000 ДУКАТА ПОМОЋИ ЦРНОЈ ГОРИ

Влада Кнежевине Србије, је за време кнеза Александра Карађорђевића, преко свог дипломате Матије Бана, који се неколико пута сретао с Петром Петровићем II Његошем, слала годишњу помоћ Црној Гори од две хиљаде дуката. Његошу је била најдража помоћ од братске Србије која није тражила за узврат ништа до братске љубави.
Бан је писао “… разговарали смо као два чиста Србина са срцем на длану. С пуно поштовања причали смо о Сими Милутиновићу и о поезији Бранка Радичевића. Његош ми је скромно и дословно критички говорио о свом Горском вијенцу”.
Уважавајући Србију и све оно што чини за Црну Гору, уважавајући српског дипломату Матију Бана, приликом његове посете 1849. године Његош му је дао на читање рукопис свог дела “Лажни цар Шћепан Мали” очекујући од њега коментаре и сугестије.
Многе црногорске породице су свој спас и уточиште нашле у братској Србији где и данас живе њихови потомци као равноправни грађани.
Ово су само неки наводи суживота Срба и Црногораца кроз прошла времена, указујући на оводневно нетачно величање своје самосталности и независности, од стране појединаца у Црној Гори, презирући, неуважавајући и непоштујући све оно што се дешавало кроз историју у односима два братска народа.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар