• У сусрет празнику Светог Василија острошког и тврдошког чудотворца, чланови планинарског друштва ,,Коритник” из Билеће упутили су се пјешке на поклоњење Светитељу.

Слијева надесно: Слободан Радовановић, Мирјана Сворцан Тољ, Тијана Тркља, Душан Војновић, Ивана Томашевић, Марко Дутина, Марко Баћевић; доњи ред: Дане Шевер, Дајана Шевер, Алекса Милошевић, Синиша Телебак.

Ово друштво још од 2014. године сваке године почетком маја организује ходочашће до Острога.

У раним јутарњим сатима кренули смо испред Саборног храма Светог Саве у Билећи, како би на вријеме стигли на Литургију у цркву Светог Ђорђа на Валу, гдје смо се и причестили.

На пут смо кренули по благослову нашег билећког пароха, оца Небојше Коловића, коме није било тешко да дође на Вал и испрати нас на пут.

Наставили смо даље нашим путем, ове године у односу на претходну када је вегетација била умртвљена, зелене гране и цвијетне ливаде били су призори у којима се поглед губио.

Од сада, можемо рећи давне 2014. године, наше преноћиште је у мјесту Подбожур, гдје су 1997. године почивале мошти Светог Василија на његовом путовању у родну Херцеговину.

Ту на ливади разапнемо шаторе и уз ватру се одморимо.

Други дан нашег путовања са асфалта прелази на стари пут од Никшића према Подгорици, преко Никшићког поља, поред Сланог језера, на Царев мост па даље кроз завијени пут и дивљу љепоту нашег крша.

Са старог пута излазимо изнад Бјелопавлића равници и као војска у строју и тишини, крећемо према манастиру.

Тишина, она молитвена тишина која сама за себе говори и сваки корак је упућен ка једном циљу.

Свако од нас носи своје бреме, своју молитву која се изговара између цвркута птица и одјека корака.

У сивим брдима изнад зелене равнице, указује се попут бијелог голуба – Острог.

У предвечерје са оним златним зракама сунца које се преливају преко оштрих камених брда и манастира стижемо код Светитеља.

Текст и фотографије: Тијана Тркља