• Мора да јој је тамо нека веза. Сачека трамвај испред хотела, неколико метара од мене. Снимавам. Лијепа, стасита, црна коса мало на валове, примјећујем и очи плавосиве боје, дође ми да нешто проговорим, али ми није дозвољено, а и виђела би да има посла са чобаном. Закључим: ово је нека велика мустра.

Она у трамвај, ја за њом. У Титовој се нађе са два мушкарца и женом те кренуше Мискиновом, па до катедрале. Немам згодну прилику, али када су стали на тргу испред цркве, ја уфатих неколика снимака. Изгледало је да снимавам катедралу, чак је један од оне двојице рукама показао да снимам и да се макну како ми не би сметали, а мени Бог помого. Све сам их ућеро у апарат. Ту се растадоше, оно троје уђоше у цркву да је разгледају јер су то чинили и извана или су се претварали, а ја за њом. У близини хотела „Европа“ нестаде у оближњем хаустору.

Сарајево главна централа Удбе

Једино што сам добро радио било је ходање по трагу и ловљење дивљачи. Ниједан дивљи крмак ми није мого умаћи, али животиње остављају трагове и зна им се неко понашање. Ово је много друкчије, али ловачка страст ме не напушта. Чекам преко два сата. Бадава. Уђем у хаустор, стара кућа, можда од прије Првог свјетског рата, врата на другој страни, излаз у двориште, а одатле на споредну улицу. Изађох и ја. Имали су право што ме ишћераше из оне школе. Глуп сам ко коњ!
Одем у Централу, развијем филм, направим слике и право мајору. Овај разгледа, вели добро је и да наставим. Новца није фалило, држава части, мого сам да залазим и трошим колико ме воља. Тако и би. Запех бусију у хотелу „Централ“, испод ми је уочљива цеста, а може и у кафану да наврати. Навече је много лакше ићи за њом, али не можеш сликати. Таман посла да уперим блиц пут ње! Морао бих да дознам ђе станује. Баш сам паметан, па одатле све почиње.
Уфатим је с једним другом испред Позоришта, пођоше у шетњу Обалом све до Вијећнице. Ту се растадоше, он натраг а она преко моста на другу страну. Ја за њом. Уђе у неку кућу, видим имала је кључ. Значи, ту си, лијо. Е сад ћемо друкчије. Не журим. Наспавам се и ујутро око седам на згодно мјесто. Видим улазна врата. Мало магле наилази, али уочавам да ће проћи. Читав дан нико није изашао ни ушао. Мртве куће!
Сјутрадан опет ништа.
Кажем мајору за друга тога и тога како с њом шета, а он вели:
– Јеси ли сигуран? – а шкиљи очима.
– Јесам, како нисам!
– Ниси?
– Јесам, чојече! – зачуђено вичем.
– Ниси! И квит! Јеси ли разумио?
– Разумио! – нешто и ја могу да схватим.
– Сликао га ниси?
– Како бих, била је ноћ.
– Тако је.
– Како тако је, а кажеш нисам га видио?
– Ниси и квит. Вољно!
– Шта да радим?
– Ради оно што ти је речено.
– Да снимавам?
– Тако је.
Не прође неколико дана кад мајор:
Одлучили смо да одеш у Љубљану на медицинске претраге прије него што ти повјеримо сљедећи задатак, а имаћеш и неколико дана одмора.
Ја у Љубљану, а они веле:

Наставиће се