• Биле су то пријетеће поруке којима се било тешко одупријети. Одмах су почеле евиденције, привођење људи, убјеђивања и друге методе застрашивања. Многи се нису покорили по цијену најтеже казне.

Обнова привредног живота почетком педесетих година прошлог вијека тражила је колективизацију у многим дјелатностима па тако и у херцеговачком селу. Задруге као облик удруживања сеоских домаћинстава биле су нешто што је као мòра притисло херцеговачко село и честите домаћине. Акција и пропаганда масовног учлањења у задругу текла је жестоким темпом. Срицали су се многи слогани преко којих су се слале поруке:

У задругу ко се не упише,
Тај државу нашу шпекулише.
У задругу кога није воља,
Нека сели из Фатничког поља.

Биле су то пријетеће поруке којима се било тешко одупријети. Одмах су почеле евиденције, привођење људи, убјеђивања и друге методе застрашивања. Многи се нису покорили по цијену најтеже казне.
Као гром из ведра неба стигла је наредба о забрани посједовања коза због угрожавања пошумљавања голети младом боровом шумом, осим санских бијелих у ограниченом броју. Коза је у то вријеме била најзахвалнија због начина исхране а и млијека, јер испаше за осталу стоку овдје није било.

Фатничко поље: „У задругу кога није воља нека сели из Фатничког поља“

Из тог периода остала је и хумористичка питалица: „Гдје си био кад су се козе смицале?“ Дуго је колала селима, док се неко није досјетио да одговори: „Водио тебе на обавезу“, алудирајући на захтјеве државе о откупу који је сељак био обавезан измирити у житу, стоци, месу, кајмаку и сиру.Под притиском власти тад се могле чути пјесме које су величале задружно удруживања па су имене задругама давала народних хероја.

Питају ме одакле си боја,
Из задруге Попаре хероја.

Надница за његов рад мјерена је такозваним „трудоданом“, који је резултат искуства колхоза тадашњег Совјетског Савеза. Задруге у билећким селима показале су веће разорно дејство од атомске бомбе, говорили су тада озлојеђени домаћини, предлажући у шали Титу да му против Информбироа не треба разорније оружје од херцеговачких задруга.
Цјелокупна та ситуација многе је доводила до лудила и осиромашења, тако да су богата домаћинства почела да пропадају, јер су им приходи све оскуднији а обавезе откупа превелике.

Боље су прошли једино они који су одлуком власти као колонисти отишли возом на далеко путовање у Војводину, у мјеста Сечањ, Сутјеску, Гајдобру и Јашу Томић, као ратни војни инвалиди и по основу других признања.

Билећа педесетих година прошлог вијека