МИЛАНА СТУПИЋ: Духовна вертикала српске културе у поезији страдања и патње или триптихон идентитета и сећања

  • (Раде Р. Лаловић, Божур поље – српска читанка са задацима за истраживачко читање, Требиње, 2004; Пред сјенима српских мученика, Фоча 2018; Зборник радова, Српска поезија страдања и патње, Фоча, 2018.)

ПИШЕ: Милана Ступић (фото: Т. Ћоровић/Слободна Херцеговина)

Питање српског културног идентитета у смислу очувања једне нације кроз јасну слику културне, језичке, књижевне, историјске и традиционалне баштине било је тема многих српских писаца и мислилаца. Осврти на ту проблематику појављују се још код Јована Дучића, Милоша Црњанског, а у новије време је најсистематичније представљено у делу ”Дух самопорицања”, Мила Ломпара.

Константно урушавање остатака културног наслеђа, губљење културне баштине, а тиме и идентитета, свакако је недостатак општег интереса да се питање српског идентитета  постави на виши ниво приоритета, што данас није случај само у Срба, већ је и глобални тренд који у име потрошачког друштва негира сваки вид културне различитости и уопште неговање те различитости међу народима. Последице таквог тренда најснажније погађају мањељудније и економски неразвијеније земље.

Одјеци такве ”моде” не би били толико разорни уколико би постојала компактна и здрава основа на којој се базира, гради и приказује културни идентитет једног народа. У том погледу, у српском друштву већ од 19. века постоји извесна ”двојност” у поимању српског националног бића. И једино та ”двојност” у расуђивању негује се и расте већ трећи век, а то значи разједињавање српског културног бића уз помоћ административних, државних, географских, па и језичких граница: ”српско” напрема ”србијанско”, што значи да све што је српско има унапред негативну и националистичку конотацију, док за србијанско, као географско одређење, таква конотација и не постоји, те је ”трендовски” прихваћенија.

Простор кроз који се ”провлачи” разједињеност српског националног бића управо је минимизирање или негирање масовног страдања народа које се никако не сме изузети из историје, самим тим и из националног осећања. Прихватање страдалничке историје и афирмисање свести о истој, без бојазни, измишљене кривице, ”гурања под тепих”, јасније представља културу и идентификациони кôд једног народа и ”затвара” простор ”двојности”, однарођивања народа самог од себе и негирања сопственог страдања, а онда и идентитета.

Важност дефинисања српског културног идентитета јасно је приказана у трослојној књижевној слици, заправо књижевном триптихону чији је аутор и уредник Раде Р. Лаловић. Лаловићев триптихон садржи три књиге : Божур поље, српска читанка са задацима за истраживачко читање, поетска руковет Пред сјенима српских мученика и зборник радова  Српска поезија страдања и патње. Ове три књиге,  књижевним избором и структуром унутар истог представљају јединствену духовну вертикалу српске књижевне уметности. Мотив страдања овде је нераскидиво  везан за хришћанство и васкрсење којем по религизоном опредељењу српски народ припада. Специфичан избор и приступ у интерпретацијама, вођен духовним хришћанским критеријумом чини матрицу овог триптихона. Од те тачке аутор полази кроз есеје, одабрану поезију и прозу, како би успоставио образац по којем би се могла проучавати српска страдалничка прошлост забележена у и песми, и у причи, и неговати култура сећања на страдалничку судбину нашег народа.

”Божур поље,  српска читанка са задацима за истраживачко читање” својом структуром представља редослед изучавања одабраних текстова на микроплану у школској пракси. Почетни текст узет је из књиге Јована Дучића, ”Верујем у Бога и у српство”, како би се на време успоставили здрави оквири у сагледавању књижевности која следи. Управо Дучићеви одломци отклањају ”двојност” у поимању српског националног бића и преко су потребни како би се извршила безболна деконтаминација од идеализованог ”југославизма” које је заправо само политички израз претпостављен свему што је српско, односно оног што је послужило као подлога за изградњу државе Југославије у којој  се касније маргинализовао или миноризовао културни значај најбројнијег народа, његова историја, књижевност и језик, те на темељима истог подигли нови културни идентитети.

”Божур поље,  српска читанка са задацима за истраживачко читање” је збирка пажљиво одабраних дела српске књижевности, поезије и прозе, прожете духом српског народа, дакле, текстова који садрже елементе историјског, традиционалног и духовног. На тај начин приређивач је организовао компактну изабрану књижевну грађу уз помоћ које је могуће поставити здрав темељ у проучавању и прихватању основног и општег нивоа српског културног идентитета. Заједничко у сваком одељку у читанци јесте представљање српске духовне вертикале кроз анализу књижевних дела која су пажљиво бирана да буду погодна за формирање националног идентитета. Значајно је напоменути да након Дучићевог објашњења појма југославизма, следи прозни одељак који описује човека из народа, његове моралне оквире, менталитет, природу која као врховну и неприкосновену окосницу узима Богочовека, божанско у човеку које по сваку цену мора бити испоштовано. Кроз тежак живот, јунаци овог поглавља ”додирују” катарзу без заноса,  реално и људски.

Треће поглавље у читанци чини поезија која својом мотивским структуром, осим духовне потке, уводи и елементе традиционалног у српском народном духу.

Поглавље народне књижевности носи типични лајт-мотив, а то је слободарство, затим јунаштво, витештво, верност, укључујући и карактеристичан женски принцип: мироносица (Анђелија, ”Диоба Јакшића), мајка- херој, (мајка Југовића), и слично.

Из наведеног поглавља природно проистиче закључак и посебно поглавље у којем ће ”зборовати” ”господа ‘ришћанска”, а то је повратак под светосавско окриље што подразумева земљу уређену по немањићком моделу, а то поново значи моралност која проистиче из највиших принципа хришћанства претпостављеног материјалном и пролазном па је сасвим природно да младе треба пре свега образовати на принципу духовног из кога се исправан систем вредности лако и природно формира.

Поетска руковет, мини антологија, ”Пред сјенима српских мученика” је друга и централна слика триптихона у коме је приређивач на једном месту сабрао поезију мучеништва и страдања српског народа у 20. веку. Ова руковет одабраних песама обухвата поетске импресије познатих имена српске књижевности која говори о страдању недужног народа – од херцеговачких јама, преко дринских вртлога, па до јасеновачке голготе.

Будући да се историјска стварност и статистички подаци о страдању српског народа под притиском различитих политика често не слажу, преправљају или, просто, жртве се маргинализују, поезија и књижевност постали су једино уточиште истини приказаној кроз уметнички доживљај ужаса. Поезија је најсигурнији споменик сећању управо онакав какав треба да се негује у народној свести: да се не заборави  зло како се не би поновило.

Приређивач овом другом књигом триптихона, одабраним песмама и песницима, подиже ниво свести о значају културе памћења, те њоме на најадекватнији начин доказује неопходност успостављања и утемељења хришћанске духовне нити која патњом и сном о слободи повезује српски народ кроз векове.

Поетска руковет ”Пред сјенима српских мученика” је збирка песама различитих аутора кроз коју провејава основни хришћански мотив: опростити, али не и заборавити, пронаћи начин да се након свих ужаса, истина мирно прихвати, истина страдалништва, без икаквог реваншизма или мржње, као најболнија коцкица у мозаику српске историје. А историја и бројке су наспрам поезије немоћне да би представиле размеру и величину страдања и само огољеном чињеницом то утиснули у српско национално биће.

Трећу књигу триптихона чини зборник есеја  са насловом “Српска поезија страдања и патње” који су настали углавном анализом поезије из руковети “Пред сјенима српских мученика”.

Осим текстова које је написао сам приређивач слиједе и остали радови  чији су аутори углавном млади професори српског језика из школске пракксе.  Они се у својим есејима уврштеним у овај зборник конкретно баве  анализом песничких слика неиспричаних страхота и патње недужних жртава виђених оком песника. Дакле, анализе се осим оквира поетског виђења ослањају и на конкретно  како би јасно представили сушту истину, историјску чињеницу која се не сме занемарити: масовно страдање нејачи чије кости не престају да вапију за истином ни после готово осамдесет година.

Зборник радова “Српска поезија страдања и патње” је заправо есејска верзија поетске руковети “Пред сјенима српских мученика”, искрена интерпретација поезије страдања, чиме се затвара круг и крунише идеја започета хрестоматијом  ”Божур поље,  српска читанка са задацима за истраживачко читање”. Дакле, циљ је био кроз три нивоа поставити основе у проучавању поезије страдања: школски (основни), поетски, а онда и есејски.

Трећом књигом, као последњом сликом, може се ”преклопити” централна – ”Пред сјенима српских мученика” која је, поред Читанке као првог, друго крило овог триптихона Рада Р. Лаловића.

Овај књижевни триптихон уређен је тако да читалац кроз три слике, три књиге, јасно може уочити матрицу на којој треба да је заснована српска култура и идентитет, а то је култура памћења из које природно произилази образац по коме би се, уз помоћ књижевности, једног од два стуба српске културе, дошло до суштине, душе, личне карте једног народа. Та ”карта” у исто време постаје и тапија која чува културну баштину, штити је од осипања и његује памћење на страдале претке и њихову патњу за слободу.

Дакле, изучавањем поезије страдања и патње успоставља се духовна вертикала у самом поимању српског националног бића. Оно се не може разумети и усвојити само кроз друштвено-историјске факте који се нуде огољено и у фрагментима, него и уз помоћ књижевности која поетским сликама сведочи и бол, и патњу, и пркос.

Књижевност страдања и патње као централна слика триптихона представља језгро из кога би, осим саме књижевне структуре и књижевнотеоријске анализе, требало да проистиче и поимање српске културе, националног бића које је страдалничко исто онолико колико је и слободарско. Љубав једног народа према слободи уско је везана за приврженост и љубав према Богу, јер човек се рађа слободан да живи, траје и радује се животу и у погледу високог морала, то право му је дато као апсолутно, како поједницу, тако и целом народу.

Пролазећи кроз овај триптихон постајемо свеснији да духовна вертикала српске културе израста из поезије страдања и патње, не као мученичка, већ као вертикала васкрснућа једног ”малог” народа који је успео да опстане поред вековних прогона и погрома.

Засновати културу памћења једног народа на духовној основи, у овом случају везати је за за хришћански принцип непропадљивости, у философском смислу значи учинити је васкрсавајућом, животном, жилом куцавицом у савременом свету који лишен моралног принципа и духовности међу људима упорно клизи у нихилизам.

Милана Ступић

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар