• Много тога се у животу каже, доживи, али рекоше да је пошљедња ријеч најтежа, најдуже се памти и ње се треба чувати.

Мада се нисмо никад видјели, заједничко нам је било да смо обојица рођени у Билећи, да живимо далеко од родног краја и да имамо неизрециву жељу да оставимо још понеко сјећање из њене прошлости.

.У Херцеговини постоје  разне изреке и пословице зависно од краја у којем су се обичајиле а често указују на мудрост у понашању људи.Са једном од њих „Чувај се пошљедње „ суочио сам се и ја пишући Билећку трилогију

Много тога се у животу каже, доживи, али рекоше да је посљедња ријеч најтежа, најдуже се памти и ње се треба чувати.

Такав је случај и са “Билећким вињетама” и “Улицом камених кућа”, двјема књигама које сам написао о Билећи и Билећанима. Књиге доспјеше до једног читаоца, које је, каже, прочитао у једном даху. Одушевљен њиховим садржајем посла ми поруку да су детаљније умиле патину билећких камених кућа него све оборине од рата наовамо, да веома цијени моје писање, те предложи да још једанпут заједно прошетамо билећким улицама за неке нове билећке приче.

Улица камених кућа

Дуго сам се одупирао тој идеји да поново пишем о Билећи, сматрајући да сам рекао све што сам у овим тренуцима о њој знао, рачунајући чак да је то посљедње што сам о њој написао.

Међутим, “никад не реци никад”. Неколико размијењених фотографија с краја деветнаестог и почетка двадесетог вијека о овом дивном херцеговачком граду које је тај заљубљеник посједовао некако ме привукоше те ми се опет роди жеља да зароним у ту богату билећку прошлост и на тренутак се украдем од оне “пошљедње”.

И тако спонтано и “на даљински” почесмо заједничку шетњу билећким улицама размјењујући свакодневно сјећања из билећке неисцрпне ризнице путем фотографија, и-мејлом и поштом. Мада се нисмо никад видјели, заједничко нам је било да смо обојица рођени у Билећи, да живимо далеко од родног краја и да имамо неизрециву жељу да оставимо још понеко сјећање из њене прошлости. Свјесни смо да фотографије камених кућа на први поглед маме својом грациозношћу и љепотом, али оне саме по себи, без људи и догађаја које су овјековјечиле, не представљају ништа осим омаме за очи.

Схватио сам да би најбоље било да опишем један период, исјечак из живота мјештана који су својевремено живјели у тим кућама, њиховим обичајима и навикама, без обзира на то да ли су били власници тих питомих камених здања. Учинило ми се да се и он сложио са овом идејом па смо наставили да размјењујемо информације, и то је трајало неколико мјесеци. Међутим, он се изненада предомисли и рече ми да је његова замисао била другачија.

У ствари, његов истраживачки дух тражио је некога ко ће му одгонетнути кад су настале те камене куће, ко их је градио, коме данас припадају и чему би убудуће могле да служе. Кад ми је поменуо да је само кућа у Попариној страни која припада његовој породици до сада имала тридесетак власника који су власништво стицали на разне начине, схватио сам да би то био веома обиман и тежак посао.

Попарина страна:Једна кућа промјенила тридесет власника

А затим ми је послао поруку: “Заборавите све ово и не трошите своје драгоцјено вријеме. Ако будете шетали тим улицама, рачунајте да сте сами.”

Помислио сам у том тренутку да је мој пратилац који ме одвратио од “пошљедње” и сам упао у замку. Међутим, преварио сам се. Протекло је извјесно вријеме и он ми се поново придружио поруком: “Ако шетате, рачунајте да нисте сами!” И тако сам наставио свој ход и ево још једном шетњом  билећким улицама понирем у магличасти вео билећког прохујалог времена. Идеја мог пратиоца о заједничкој шетњи дала је подстрек мојој упорности, чији је плод  Билећка трилогија.

У претходним књигама спомињао сам људе именом и презименом и тако овјерио аутентичност времена и простора. Овог пута настојао сам да сваком освијетлим његову бољу страну, не због тога што то заслужују, него зато што и они непоменути нису били бољи те сам се тако сачувао од њихових међусобних подјела, а генерацијама које долазе нека ове приче остану као свједочанство са благом горчином истине, а не опорог презира. Жеља ми је да читалац схвати мучнину, опорост и дах тога и садашњег времена, али и свагдашњу непресушну драж, младост и наду која ће и њих одржавати и водити будућом животном стазом.

                                                                                Билећка трилогија издање 2011