• У ауторском тексту Жарка Бумбића доносимо широко засновано историјско и духовно промишљање о Дукљи, Зети и Рашкој као темељима српске државности, уз критички осврт на савремене историографске интерпретације и питања идентитетског континуитета српског народа.

  

Дукља и Травунија, двије земље једнога народа, двије области једне земље, двије луче једније небеса, посестриме виле на Гори Таворској, земни олатар вјере Србинове. Дукља, Рашка и Травунија једна колијевка у којој се Срби одњихаше.

„Вјечности је овдје колијевка
овдје се је она окрунила
светом руком Великога Творца.“

Ако Тројство српско потражујеш, не треба Ти много тумарања: Рашка, Зета с њима Травунија три су звјезде једнога образа, чувар славе рода Србинова, срце једно у грудима истим, луча једна кроз вјекове таме.

Сваки народ има своју Таворску Гору на којој се из некаве недефинисане масе преобразио у друштвено биће и основао државу. Која су то, нама позната, Преображења Србинова.
Бели, Срби, Некрштени Срби, досељени или недосељени, Срби из Беле Србије или Срби из Србије од Цетине до Мораве, како год их називали њихови пријатељи и непријатељи, историчари чије је перо за поштовање или квази историчари и ухљеби, нити једни од њих не могу порећи чињеницу да су Срби на просторима Хелмског полуострва од седмог вијека на овамо. О ранијим временима не можемо говорити, док не проговоре нијеми свједоци. Нијеми свједоци закопани временом, земљом, заборавом, запечаћени троструким бравама како се истина не би сазнала, како би се илузија сачувала. Вријеме све браве руши и разваљује, порушиће и браве незнања, мрака и глуве тишине. И времену се хоће помоћи. Ако бисмо жртвовали нешто од лагодности и помогли нијемим свједоцима да проговоре, открили бисмо вријеме прије заборава, прије глувоће, и сазнали шта се дешавало у нашем времену прије времена које нам је додијељено. Сазнали бисмо просторе који су чинили Бијелу Србију, спознали бисмо што се губи име Србије од океанског пространства Србије Бијеле и свих других боја до Душановог царства. Како то да се у периоду од седам вијекова губи име Србије. Имамо неколико српских земаља, али нема Србије, нема праимена, пракорјена, нема нашег почетка. Српска историјографија мора престати да буде поданичка и да смислено одговори на наша идентитетска питања, бар од седмог до петнестог вијека.

Српска времена познају се по српским светитељима. Свети Јован Владимир, први српски светитељ, својом жртвом ударио је етичке темеље за будуће генерације. Принцеза Косара која је своју љубав пронашла док је прала ноге затвореницима у тамници свога оца цара Самуила, примјер је подвижништва без преседана у историји свијета.

Борба Срба за своју државу од седмог до десетог вијека, вазалство Византији и бугарском цару Самуилу, крунисани су жртвом Кнеза Владимира који се вијековима слави као светитељ и симбол мучеништва. Његова борба и жртва омогућила је Србима, од данашње Источне Херцеговине до Скадра, да створе прву јужнословенску краљевину са краљем Војиславом на самосталном трону.

Српска Дукља у вријеме Бодина обухватала је области Дукље Кнеза Владимира, Травунију, Захумље, Босну и Рашку. Све ове српске области су у јединственој држави Дукљи. Сва ова племена, звали их Словенима или Србима, су јединствени народ и живе у јединственој држави.

После Бодинове смрти настаје вријеме слабљења српске државе, вијек пропадања и срских невоља, повратка у канџе Византије и туђина. Величанственим градовима Дукље завладала је туђинска властела и испунила их византијским војним постајама. Извршена је тиха, економска и војна инвазија и повратак Византије на бивше просторе. Са повратком Византије распламсале су се династичке борбе и сукоби.

У вријеме овог посрнућа наступа једна од највећих прекретница у средњевјековној историји Хелмског полуострва. Велики рашки жупан Стефан Немања, искористио је смрт моћног византијског цара Манојла Првог Комнена, ослободио се вазалства и кренуо у походе за ослобађање свих српских области које су припадале Бодиновом краљевству. Смањену Дукљу Михаила Трећег ослободио је од византијске похаре. Династију Војисављевића смијенила је династија Немањића. На просторима вазалне државе Дукље Михаила Трећег створена је слободна краљевина Зета, која ће наставити да се развија у саставу државе Рашке.

Тужне су теорије историчара који данас пишу о освајању Дукље и звјерствима Немањића. Дукља Михаила Трећег је само дио велике српске државе Дукље у вријеме Бодина. Стефан Немања није дошао у овај дио српске земље да би га поробио већ да би га ослободио. То му је био дуг према очевини, српском народу и његовој родној Рибници. Поход ослобађања био је тежак, али не због отпора Срба у Дукљи, већ због отпора византијских постаја у дукљанским градовима, посебно приморским. Стефан није рушио градске тврђаве због својих Срба у Дукљи нити због дукљанског племства, већ је рушио остатке и симболе Византије, како се Византија не би поново враћала и како би се успоставила самостална српска држава. Сви градови су обновљени и наставили су да живе под новом влашћу и са српским племством. Немања је у граду Котору сазидао свој пријесто. Котор је остао омиљени град Немањића који су му сачували сву аутономију и привилегије.

Ослобађену Дукљу Немања није припојо као освојену провинцију или безимену територију, већ јој је дао посебан статус краљевине, вратио јој славу из доба Бодина, наставио традицију Војисављевића, именовао је краљевином Зетом и управу над Зетом повјерио свом најстаријем сину Вукану као краљу Далмације и Дукље. Препород Дукље отпочео је и на духовном плану; дух православља је снажно проширен и враћен на просторе Дукље која је била под снажним утицајем католицизма и Барске надбискупије.

Историчари који тврде да је Немања извршио геноцид над Србима из Дукље нек одговоре на питање – који то војсковођа у историји поробљује неке територије да би их учинио посебном краљевином. Историја прећуткује чињеницу да је Михаило Трећи био паниперсеваст византијског цара, што му се није могло посебно замјерити јер није био једини. Ослабљен и уплетен у византијско племство, поткупљен дворским привилегијама које су носиле обавезе послушности, није могао у вријеме смрти моћног византијског цара Манојла Првог Комнена преузети барјак слободе српскога народа, већ је остао као поданик византијског царства. Титула паниперсеваста је висока дворска титула византијског царства, са значењем „свепреузвишеног“, са почастима достојанственика непосредно испод царске фамилије.

Тим историчарима, танкога пера и плитког мастила, требало би бити јасно да Немањин главни противник у ослобађању Дукље није био српски живаљ нити српска држава Дукља, већ византијски поредак, византијске војне постаје и део племства који се сјединио са византијским племством. Зидине Скадра, Бара и Улциња биле су не само заштита византијских постаја већ симболи Византијског царства. Рушење зидова је порука да нема више византијске владавине.

Вуканова Зета, са развијеним приморским градовима, сигурним трговачким путевима ка центрима и богатствима у унутрашњости српских земаља, постала је прозор у свијет за цијели српски свијет. Зета се вратила на ниво славе из времена Бодина, постала је политички и економски јача него икад прије. Одржавање блиских односа са Ватиканом додатно је ојачало позиције краљевине Зете. Краљ Далмације и Дукље, краљ Зете, створио је врло поштовану и моћну државу у држави. Краљ Вукан наставља пут Немањића кроз обнављање православних манастира и као ктитор чувеног Вукановог јеванђеља.

Вукан се у управљању краљевином Дукљом доказао као изузетно успјешан дипломата, владар и старалац о народу и држави. Да је Стефан Немања Дукљу сматрао српском државом јединственом са Рашком и у свему подобном Рашкој, необориво доказује чињеница да је управу додијелио свом најстаријем сину, са чиме је суштински потврдио стари словенски обичај примогенитуре. Историчари тумаче да је Немања повредио начело примогенитуре, што је за свог наследника одредио свог средњег сина Стефана, који је био зет византијског цара. Ово погрешно тумачење засновано је на погрешном тумачењу да је Немања поробио Зету и укинуо њен државни континуитет. Истина је супротна: Немања је ослободио Зету, бившу Дукљу, омогућио континуитет и по начелу примогенитуре, за свога живота и у напону своје владавине, за њеног владара именовао свог најстаријег сина Вукана. Ово је доказ фасцинантне спознаје Стефана Немање о постојању и поштовању српских земаља и њиховој будућности у јединству. Овај став је омогућио Светом Сави да измири браћу над моштима Светог Симеуна Мироточивог, који је настао око сукоба због пријестола. Повратак Вуканов у српску Зету није био никакав пораз; вратио се у своју земљу са својом војском и у њој владао као краљ до своје смрти.

Прво велико огрешење историчара о ова времена је што о том раздобљу говоре као о поробљавању и међусобном освајању, а не о ослобођењу и уједињењу српских земаља. Вријеме је бременито сукобима, али је инспирисано, узроковано, обликовано и вођено тадашњим центрима у Риму, Византији и Угарској. Истини је приближније и исправније говорити о стварању, ослобођењу и уједињењу српских земаља. Династичке борбе Срба у овим периодима нису ни по чему веће од династичких борби код других народа. Духовни напредак у остварењу преузетих завјета далеко је изнад напретка свих других династија.

Свједоци духовног напретка су постојање Мирослављевог и Вукановог Јеванђеља. Неоправдана је и немогуће објашњива чињеница да српска историја до данас није открила „Рашко Јеванђеље“ или „Немањино Јеванђеље“. Неживотно и неприродно је замислити да ктитири Хиландара, Студенице, Жиче и Ђурђевих Ступова нису имали своје Јеванђеље. Може ли се замислити да се литургија у овим манастирима, које је подигла светородна лоза Немањића, није служила на Јеванђељу владара носилаца православља у своме времену. Како замислити да центар српских држава нема Јеванђеље, а периферије српских држава имају своја Јеванђеља, која су до данас сачувана. Немањићи су имали своје писарнице, скрипторијуме, па је незамисливо да нису имали своје Јеванђеље. Уколико је Немањића Јеванђеље било писано у неком другом стилу под византијским утицајем, то би било записано у црквеним списима и такав податак би био познат свештенослужитељима који би га сачували кроз вријеме. Студеничким типиком Свети Сава успоставља стандарде у Студеници, па је незамисливо да то чини без постојања Рашког Јеванђеља. Немањића рукописи који се данас читају у Хиландару не дају одговор на питање постојања Рашког Јеванђеља.

Могуће је замислити ситуацију да се ради о скупоценом Јеванђељу, које је по љепоти и изради превазилазило све црквене и свјетовне књиге тога времена. Рашка није била само центар војне моћи већ и центар умјетности и културе која је имала свој стилски модел. Фрескописци и умјетници који су осликавали Студеницу били су најбољи византијски мајстори, па су они могли израдити илуминације на рукописима које су могле бити раскошније од свих у том времену. Префињеност стила сијајала се из Рашке ка Хуму и Зети и успостављала стандарде. Богатству Немањића које је саградило толике задужбине није била недостижна израда најскупоценијег Јеванђеља. Фреске Студенице, мермерна префињеност и скулптуре су далеко испред свог времена. Да ли је Рашко Јеванђеље постало плијен пљачкаша и непријатеља? Како би сви примјерци били опљачкани – сви примјерци са којима су држане литургије, сви примјерци који су поклањани у дипломатији и сви примјерци који су се налазили у храмовима ван Рашке. Ова варијанта је такође мало вјероватна, без обзира на сва мучеништва кроз које су прошле српске земље.

Можда су Немањићи, попут Светог Владимира, када је вратио златни крст у замјену за дрвени, своје Јеванђеље радили на материјалу који није био скупоцјен, без опточивања са златом и украшавања са драгим камењем и без златних илуминација; можда нису поклањали пажњу на каквом злату ће бити написане ријечи већ колико ће бити важне ријечи које се у име Господа уписују. Вријеме је скинуло корице, па се можда и данас читају Немањића јеванђеља без знања о њиховом поријеклу. Можда је ова варијанта могућа, али је нејасно зашто нешто такво није записано и зашто се у црквеним задужбинама Немањића не зна тај податак. У Хиландару се и данас читају списи Немањића, па како се не би знало за Немањино Јеванђеље.

Ово нас доводи до спознаје да се ради о тајни, која нам се није открила, што не значи да се неће открити када јој дође вријеме. Свети Сава и Свети Симеон опремили су Хиландар свим потребама, а четверојеванђеље је било прва и најважнија међу њима. Тајна – што ми то поклоњено Јеванђеље не називамо Немањића јеванђеље – је дуг трагичној историји која је сакрила трагове тог пута, из нама непознатих разлога, све до времена откровења тајне. Можда је ово искушење Срба као народа, јер трагање за Рашким јеванђељем није задатак појединца већ национални приоритет.

После смрти Душана Силног, родоначелник нове лозе Балша Први успоставио је власт у околини Скадра и тако створио услове за стварање Зете као самосталне државе, што ће довршити Ђурађ Други Стратимировић Балшић одвајајући Зету од своје матице. Ђурађ Други Стратимировић, зет Кнеза Лазара Хребљановића, јер је био ожењен Јеленом Ученом, који ни поред родбинских веза и припадности истородном народу није учествовао са Лазаром у Косовском боју – тако да на Косову, поред Мрњавчевића, нема ни Балшића. Да су на Косову били присутни тешки оклопници Марка Краљевића и војници Блашића, историја би се другачије писала.

Балша Трећи није имао наследнике, па је тестаментом Зету оставио свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу. Српска Зета поново, на кратко, се враћа у окриље српске деспотовине када се отвара борба за превласт између српских владара, Венеције и локалних великаша.

Горњи дио Зете, планински дио Зете богат густим шумама, Немањићи су звали Црна Гора. Из хаоса борбе око власти уздиже се породица Црнојевића која успоставља власт и потискује Млетке и Деспота, а на историјску позорницу наступа име Црне Горе за цјелокупне просторе којима су владали Црнојевићи. Тај први период Црне Горе трајао је до освајања од стране Османлија и припајања Скадарском санџаку. Црна Гора је припојена турском Скадарском санџаку, али њена аутономија никада није угушена.

На историјску позорницу ступила је једина српска породица, величанствена династија, која је после пропасти Немањића земаља једина достојна да се овенча славом Немањића. На историјску сцену ступа династија ПЕТРОВИЋА која „олтар прави на камен крвави“.

Жарко Бумбић