Када год напустим мој градић, било на дужи или мањи временски период, мисли ми, не мојом вољом, а можда ја не желим да признам, одлутају ка једном мјесту. Мјесту гдје почињу сви немири, гдје је настао највећи број стихова измамљених посебном инспирацијом, коју све до прије пар мјесеци нисам знала назвати правим именом.
Чим поменем Билећу, сигурно ћете знати о ком мјесту се ради, и ви који живите овдје, и сви путници који свратите с времена на вријеме , а и ви што сте за Билећу чули само као мали појам на географској карти. Причам вам о Билећком језеру, највећој вјештачкој акумулацији на Балкану, које је највеће у очима странаца, али на жалост не и нашим.
Мислим да не постоји особа у Билећи која, не „убаци“ језеро у свој свакодневни план.Било да су то рибари што устану у пет ујутро, и надају се добром улову, а заправо више од успјеха воле тај мир ,који добијају гледајући у плаветнило, и надајући се да ће мреже бити пуне. Језеро воле и они старији људи, које ноге баш и не служе да шетају даље до чувене Кулетине , али довољно је њима да дођу до стећака, загледају се у даљину и ако су срећници и шетају кад Сунчеви зраци нестану тамо иза брда, видјеће и свјетиљке што сијају недалеко, на колектору.
Ми, млађи,волимо да протегнемо ноге и до Кулетине, заправо погрешно се изражавам, сада би ме моја генерација већ исправила, рекли би да су то свима познате клупице. Једна са лијеве стране ако желимо да одлутамо мислима, једна са десне ако неко жели да посматра аутомобиле на цести, и коментарише мане и предности. Међутим, свак ко пође до клупица, у себи се моли да „она“ буде слободна само за њега. Е, „она“, најљепша у средини, са погледом који напросто чини да одлутамо мислима…негдје…са неким..
Међутим, све је то лијепо, али да ли је лијепо смеће које бацамо свакодневно по мјесту које знам да свима нама значи итекако.Па те клупице, о којима сам причала више и не постоје, јер је некоме само тако „дошло“ да их ломи. Да ли смо као појединци учинили нешто да већ природну љепоту одржимо бар лијепим ако не и љепшим?
Ми само уздигнуте главе не обратимо пажњу на то, а онда се појави један странац, који својим ријечима изазове да оборимо главу . Не, то нису само празне ријечи, то је особа коју сам видјела данас, идући из школе до мјеста „мира и немир“, како ни мање ни више купи смеће. На питање због чега, смирено је одговорио да мора он кад неће други“.
Ето, случајни пролазник нас треба упозорити да се благо његује и чува, а ми…
Свеједно, њему треба захвалити на ономе што је учинио, знам да ће многи од вас рећи , шта је то покупити смеће, али ја ћу вас упитати кад је зато, зашто ви нисте?
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
